Dvojka tref namagarčene Srbije

Nedavno je slovenački filozof Slavoj Žižek rekao da se u Evropi danas politikom sa strašću bavi još samo rasistička desnica, neprijateljski raspoložena prema imigrantima. I da balkanske zemlje, po talasanju ekstremističkih desničarskih organizacija, nisu nikakav ekskluzivitet na kontinentu, naprotiv: „Pogledajte Francusku – samo je Le Penu pošlo za rukom da probudi političke strasti. Isti scenario sada imamo u Holandiji, Norveškoj, Švedskoj. Balkanske zemlje se nalaze u glavnom evropskom toku. Postoji izbor između ne-politike širokog srednjeg sloja i strasti nacionalističke desnice.“ Ipak, za razliku od EU, u kojoj je desnica osvojila vlast na skoro celom kontinentu, a Angela Merkel se luksuzira progovarajući ostrašćenim jezikom desnice (o propasti multikulturne Nemačke), na srpskoj političkoj sceni stranke takozvane desnice ne igraju gotovo nikakvu ulogu. Ni takozvana levica nije u boljem položaju. „Takozvane“, jer danas u Srbiji stranke levice i desnice – praktično ne postoje. Ovde se valja bućkuriš od „levih desnica“ i „desnih levica“ koje svoja leva i desna skretanja štimaju za potrebe istraživanja javnog mnjenja. U tom smislu se, „ne-politikom širokog srednjeg sloja“, bez ikakve sumnje, mogu eufemistično nazvati karte na zelenoj čoji srpskog političkog stola, uz rizik da sve one koji to učine predsednik Boris Tadić ukori da šire atmosferu beznađa. „Strasti nacionalističke desnice“ bi, u tom slučaju, bile uglavnom - ispod stola. Ovde je, ako ćemo o strasti, najpre pitanje - za koju to kartašku igru? Jer se danas čini da se onaj pokeraški obračun „biti il’ ne biti“ od oktobra 2000. pretvorio u „Magarca“, neobično napetu dečiju igru sa baksuznom dvojkom „tref“ u kojoj igrač posle sedam kaznenih bodova (koliko je slova u reči „magarac“), mora da optrči tri kruga oko kuće uzvikujući „Ja sam magarac!“ Evo deset godina, kako nas nova/stara politička elita magarči, kad dobijemo „dvojku tref“ u vidu neke neprincipijelne koalicije kojoj u stvari nismo dali glas na izborima. Istini za volju, i neki od političara u unutarstranačkim obračunima i preraspodeli partijske moći, s vremena na vreme, ponesu epitet magarca. Primera je onoliko. E sad, za velike strasti u politici, potrebne su velike ideje. A za velike ideje – političari vizionari. LJudi s karakterom, kredibilitetom i harizmom. Otud se čini da je više strasti u govoru Fidela Kastra, u zapaljivim nastupima Moralesa i Čavesa nego u prezentaciji politika koje danas sprovode birokratizovane strukture, nekakvi drugi i treći ešeloni političara u EU, čija imena i funkcije slabo ko može da upamti. Šta je danas ostalo od uticaja društveno angažovanih intelektualaca? Jesu li oni samo “profesionalni prodavci ideja iz druge ruke” kako ih je definisao Fridrih August fon Hajek, austrijski liberalni ekonomista i politički filozof, u svom članku Intelektualci i socijalizam, pre skoro šest decenija. Na ovu Hajekovu definiciju intelektualca podsetio je pre nekoliko godina češki predsednik Vaclav Klaus: “Hajek je bio svestan ogromne moći intelektualaca u formiranju javnog mnjenja i upozorio je da je samo puko pitanje vremena dok pogledi intelektualaca ne postanu vladajuća snaga politike. To je isto toliko tačno danas kao i u vreme kad je napisano. Pitanje je koja je vrsta ideja omiljena kod intelektualaca? Oni daju prednost idejama koje im obezbeđuju posao i prihode i koje povećavaju njihovu moć i prestiž”, rekao je tada predsednik Klaus. Da je slična situacija i u Srbiji, odnosno, da su vremena velikih vizija za sve zamenili pojedinačni ili uskopartijski interesi svedoče i dvojica šezdesetosmaša koje su potonja vremena odvukla na različite strane ideološkog razboja Srbije. Vuk Drašković i Nebojša Popov u razgovoru za NIN saglasni su jedino u tome da je srpska politika danas – bolesni brak svih sa svima. Strast su pojeli miševi, reče nekadašnji kralj trgova Vuk Drašković. Tako on tumači zašto je usahla sva ona energija sa ulica i trgova u poslednjoj deceniji prošlog veka: „Spremnost stotina hiljada ljudi da se bore za novo vreme i novu Srbiju, za ostvarenje ideala, snova i vizija, uništili su duhovni evnusi kojima autoritet daje funkcija i medijski imidž. Čovek sa svojim osećanjima i strastima danas je izbačen iz politike. Ova zemlja je, bar u ovom času, baruština bez strasti, močvara iznad koje ne duva nikakva košava i ovo je po meni nesnosno stanje ideološke bezobalnosti. Danas, ovde, svak može sa svakim, a istovremeno je svak protiv svakog, kriza autoriteta je velika!“ Anarholiberal Popov, danas glavni i odgovorni urednik „Republike“ podseća da je posle 1968. uništena, pre svega, levica: „Grobari levice se od tada pa do danas, predstavljaju kao jedina levica. To su ovi ostaci SPS-a i njima slične grupe. Dakle, oni koji su uništavali levicu, uspeli su da je zatru za dosta dugo vreme, oni se predstavljaju kao jedina levica i time otvaraju mogućnosti da se i drugi tako predstavljaju. Ratovi koji su protutnjali kroz našu zemlju – rečit su primer koji je pokazao dokle se ide kad se iskopa crna rupa bez kriterijuma šta je levo, šta desno, šta je sloboda, šta je demokratija...“ Krajnje interesantan eksperiment, reći će Popov, jeste da se ovih dana „jedna vrlo kontroverzna ideološka i politička grupacija kao što je SPO na čelu sa Draškovićem“ sada deklariše kao uzorna evropska desnica: „Ova uzorna evropska desnica će na uzoran način da sarađuje sa takođe uzornom evropskom levicom oličenom u DS-u, a ova će kao uzorna demokratska levica da sarađuje sa još uzornijom evropskom levicom kao što je SPS, čiji su prethodnici i osnivači bili glavni učesnici obračuna sa levicom u našoj kulturi.“ Rečju, tamo gde je goli interes u pitanju, strast u politici pretvara se u strast vladanja. „Ne čini se meni tačnom teza da nemamo levicu“, komentariše Drašković. On političku scenu Srbije vidi ovako: „Političko levo polje u Srbiji je pretrpano. Vladajuća stranka u Srbiji, Demokratska stranka članica je Socijalističke internacionale, SPS je takođe partija levice, stranke gospodina Rasima LJajića, Čede Jovanovića, Nenada Čanka, takođe su stranke levice. Na desnom polju je pravi haos. Od 1990. do 2000. desnim poljem je suvereno vladao SPO baštineći upravo tradiciju i programska opredeljenja prekomunističke Srbije čiji su strateški putokazi od Karađorđa do generala Mihailovića uvek bili desni i okrenuti kao Evropi, Zapadu i prema Americi. Političkim padom SPO-a palo je desno polje.“ Danas se, uveren je Drašković, neovlašćeno predstavljaju kao desnica, svi sem njega i Mlađana Dinkića. Oni su, kaže, „proevropska desnica“, a svi ostali su, u tom desnom bloku ako takav uopšte postoji, u stvari, nastavljači „boljševičke levice“ koja mrzi Vatikan, Evropu, zapadnu civilizaciju. I da. Proevropska levica je uvek bila strateški partner proevropske desnice, kaže Vuk, nema tu ništa sporno. Samo to Srbija konačno da shvati i na izborima, onda ćemo lako. Tako, strasti u politici danas gotovo da i nema izvan vlasti. Prošla su vremena globalne borbe za socijalnu pravdu, ljudska prava i velike ideje, poput one iz 1968, koja bi generisala tu strast. Danas studenti štrajkuju za bolonjske bodove, baš kao što i radnici štrajkuju zbog neisplaćenih zarada. Dalje se od toga ne ide. Studentski pokreti iz XX veka koji su uvek bili u borbi za autonomiju, za slobodu, za više jednakosti i ispravljanje „krivih Drina“ (Zagorka Golubović), danas su prošlost. S druge strane, neumorna i strasna borba je za vlast. „U vrtlogu upotrebe vlasti kao gole sile, ima i te kako mnogo strasti, onoliko više, koliko je te strasti manje u politici, kao u delatnosti stvaranja i reprodukovanja čovekove zajednice“, kaže Nebojša Popov. Jer, šta je to što neke ljude tera da se doživotno bave politikom? Dragoljub Mićunović ili Jovan Krkobabić na početku devete decenije života ostaju u politici/vlasti s jednakim entuzijazmom koji imaju i Dragan Đilas i Čedomir Jovanović, nekadašnji lideri studentskih protesta. Možda s onim istim entuzijazmom kojim će se za svoje bolonjske bodove na fakultetima izboriti neki novi studentski lideri pre nego što požele da se kao i njihovi prethodnici – integrišu u vlast? I eto gde je strast. Nebojša Popov, autor knjige o studentskom buntu 1968. „Društveni protesti – izazov sociologije“, objašnjava da je kontekst drugačiji pa sličan događaj ne bi bio moguć: „Mnoge zemlje su posle 1968. krenule u duboku reorganizaciju univerziteta s parolom: nećemo da obrazujemo i vaspitavamo mlade generacije za barikade nego za fabrike. Sada to cinično zvuči zbog velike mase nezaposlenih ljudi... Razdrobljene su, dakle, institucije obrazovanja, nalaze se na vrlo oskudnim materijalnim osnovama, a mladim ljudima, naročito onim veštijim, omogućeno je da se integrišu u vlast. Lideri raznih struja studentskog pokreta u poslednjih 20 godina su se tako dobro i uspešno integrisali u sadašnju vlast.“ Za razliku od Žižeka, Draškovića i Popova, dr Jovica Trkulja, profesor s Pravnog fakulteta u Beogradu, strast u politici ne vidi kao pozitivni način delovanja koji teži promenama postojećeg. Naprotiv. Za njega je politička strast jednaka političkom nasilju. Strast je, tvrdi Trkulja, iracionalni elemenat u politici i on sumnja u njenu stvaralačku moć: „Doduše strast ima ogromnu moć u mobilisanju grupa, naroda i zajednica i njihovom integrisanju prema određenom cilju. Politika bazirana na strasti je, po pravilu, iracionalna, voluntaristička i nekritična, podložna manipulaciji ljudskim nevoljama i utire put samovolji i diktaturi. Istorija je puna tragičnih primera iracionalne politike zasnovane na strastima. Posebno su porazni i strašni primeri onih koji su nošeni voljom za moć i strašću za vlašću izgubili ljudski lik i naneli velika zla svom narodu i čovečanstvu. U njihovim rukama vlast je duh iz Aladinove lampe, koji služi svakoj budali koja ga drži. Odvojeni ne predstavljaju ništa, zajedno, kob su ovoga sveta (Meša Selimović).“ Tek kada ovlada interes, nastavlja Trkulja, strasti gube na značaju. Od tog momenta zajednicom, narodom, grupama i pojedincima počinje da dominira racionalno: „Takvoj politici odgovara autoritet zakona koji je iznad i izvan iracionalnih ljudskih strasti“, kaže Trkulja. Glad za vlašću pojačava ostrašćenost u naših političara, pa je Trkulja uveren da je od samog oslobođenja od Turaka do početka XXI veka društveni život obeležen nasiljem i žestokim obračunima: „U širokom luku od ubistva vožda Karađorđa 1817. godine do ubistva premijera Đinđića, nalazi se političko nasilje kao konstanta. Netolerancija, rigidnost politički ekstremizam i revanšizam, govor mržnje i slično, postali su i do danas ostali sasvim normalni načini političkog opštenja u Srbiji.“ Kad je Slobodan Milošević trebalo da postane predsednik CK SK Srbije, predsedništvo je dva dana, 24. i 25. januara 1986. razmatralo predloge mogućih kandidata (Radiša Gačić je, pored Miloševića, spominjan kao kandidat). Sve neophodne pripreme za izbor Slobodana Miloševića obavio je Ivan Stambolić. Ipak, na sednici koja je trajala 26 sati, sve je prštalo od strasnih i teških reči na račun Miloševića, a ovaj je bio potpuno miran. Kao i Stambolić. Jovan Deretić je na toj sednici rekao: „Sporimo se oko nečega što je u suštini ipak sporedno, oko toga ko će na koju čelnu funkciju, oko nečega što bi se moglo nazvati podela vlasti. Reč je o nečemu što se popularno naziva borba za vlast.“ Da nimalo nije bilo sporedno, saznali smo nekoliko godina kasnije. I tada je kao i danas važilo jednostavno pravilo: dobijena bitka u partiji – viša državna funkcija. Razume se da su sve sličnosti sa stranačkim kongresima i izbornim skupštinama ovih dana – nenamerne. Posebno zato što nam se, s ove distance, čini da je to onomad bio neki ozbiljan poker u poređenju sa današnjim „magarećim“ vremenima. Ali, dilema Šutanovac - Jeremić isto tako nije „sporedna“ kao ni Srđan Dragojević u GO SPS-a, ili u nekom drugom GO, pa ma to bio samo još jedan krug „dvojke tref“.  Doživeti stotu Figura Nikole Pašića, izvesno najuticajnijeg srpskog političara 20. veka, nezaobilazna je kad se govori o strasti u politici, trajanju i opstajanju u teškim okolnostima po državu, narod, kroz dinastičke borbe, politička ubistva i dvorske intrige. Pašićev politički kredo bio je sadržan u ideji trajanja i mukotrpnom jačanju mlade i krhke demokratije u Srbiji. Ministar spoljnih poslova i predsednik vlade bio je u više navrata i uz njegovo ime vezuju se neki od najviših dometa srpske državne ideje i diplomatije, u prvoj polovini 20. veka. Oponenti i kritičari zamerali su mu da je u vrhu srpske politike – predugo. Anegdota iz jednog razgovora sa novinarima kaže da mu je jedan novinar preneo reči nekog radikala kako je Pašić nesposoban da vodi stranku i državne poslove zbog starosti Baja je odgovorio: „Istina je da sam star. Proslavljam svoju osamdesetu godinu. Ali, hvala bogu, moje umne sposobnosti su dobre, a moje fizičko zdravlje me služi bolje nego neke od šezdeset koji pate od političkih nazeba. Da, da, pokojni Stojan i pokojni Milenko i pokojni Draža, često su mi govorili da sam ja star i da treba da se čuvam promaje i prehlade, ali ja sam im rekao, a to kažem i danas: Muškarci u mojoj porodici dožive stotu, a neki čak hoće da je prekorače. I umiru potpuno bistra uma.“