Mit veći od istorije

Sve do XVIII veka uticaj crkve je bio takav da se malo koji naučnik ili teolog usuđivao da na glas pita: Da li je Isus postojao? Oni koji su se drznuli da to učine završili su neslavno - na lomači ili su skraćeni za glavu. Samo ime Isusa nikada nije bilo sporno za teologe, jer na starojevrejskom Ješua ili Jošua znači „spasitelj“, „iscelitelj“. Kako istoričar R. J. Viper tvrdi i naziv galilejskog gradića Nazareta se zvučno, lingvistički i asocijativno može povezati sa rečju „nazara“ koja znači „čuvati“, „spasavati“. Dakle, Isus postaje magijsko ime prepuno tajanstvene snage i čudesnog isceljenja, naročito moćnog prilikom „isterivanja đavola“ i savladavanja zlih duhova. Prvi ozbiljniji pokušaj da se uz pomoć naučnih metoda dođe do prave slike Isusovog života i autentičnih beseda, vezan je na Zapadu za Hermana Samuela Reimarusa (1694-1768) profesora orijentalistike u Hamburgu. On je pokazao da ono što jevanđelisti Marko, Matej, Luka i Jovan govore o Isusu, ipak može da se razdvoji od onog što je Isus, religijski vođa iz Galileje, zaista sam rekao. Sa teorijskim razdvajanjem od božanskog Hrista na koga se poziva crkvena tradicija, otpočelo je pravo traganje modernih naučnika za istorijskim Isusom. Škotski istoričar i ministar religije Vilijam Robertson (1721–1793) pravi od Hrista pravog heroja. „Istorija o Isusu je istorija boga, koga je njegov otac žrtvovao za čovečanstvo“. Prema njegovom razumevanju turbulentnih političkih i socio-ekonomskih prilika Hristovog vremena, kult bogova koji umiru i vaskrsavaju treba posmatrati u kontekstu neprijateljstva siromašnih Judejaca spram fariseja. Budući nemoćni siromašni su stvarali sekte koje obožavaju sporedne bogove a jedan od njih bio je Isus. U knjizi „Poreklo svih vera“ (1794) francuski mitolog Šarl Fransoa Dipui (Dubius) objašnjava: „Isusov život nije ništa drugo do bajka o Suncu“. Tokom XIX veka niz uglednih naučnika preispitivao je biografiju Isusa, kao zemaljskog bića, kroz ono što nude kanonska jevanđelja. Zapaženi su radovi, pre svega, Davida Fridriha Štrausa, Bruna Bauera i Johanesa Vajsa. Evropa se zgranula, kada je teolog David Fridrih Štraus (1808-1874) napravio portret istorijskog Isusa čija je božanska priroda ostala u drugom planu. On naglašava da je crkvena dogma o Hristu, bazirana na neistorijskim, mitskim i teološkim doktrinama. Nemački istoričar, teolog i filozof Bruno Bauer (1809-1882) napravio je kritiku teoloških teza o ranom hrišćanstvu i Isusu čiju je vrednost pohvalio čak i Fridrih Engels, 1882. godine. Bauer je zaključio da Jevreji i paganisti više ćute nego što pominju Hrista, kao i da Novi zavet vrvi od protivurečnosti. Prihvatanje postojanja Jednog, Prvog stvaralačkog jevanđeliste u hrišćanstvu Bauer vidi kao moment univerzalne svesti, ideologije odbačenih klasa u kojoj se prepliću stoicizam, neoplatonizam, judaizam. Isus u njegovoj interpretaciji postaje neka vrsta anti-Cezara. Nemački teolozi jasno su ukazali na vremenski jaz između realnih istorijskih događaja koji su se dogodili za Isusovog života (5 godina pre n.e. – 30 godina n.e.) i izveštaja jevanđelista koji su najmanje 40 godina kasnije pisani. Osim toga, došlo se do zaključka da su sinoptička jevanđelja (po Mateju, Marku i Luki) mnogo bliža istorijskim činjenicama nego što je to slučaj sa Jovanovim jevanđeljem u kome je Isus mnogo više Hrist, nestvarniji duhovniji lik. „Iako su naučnici iz Štrausove generacije bili dosta skeptični u pogledu mogućnosti rekonstruisanja Isusovog istorijskog lika, njihove analize su doprinele da docniji istoričari ranog hrišćanstva postanu mnogo svestraniji i kritičniji u pogledu korišćenja izvora“, tvrdi Milan Vukomanović u knjizi „Rano hrišćanstvo od Isusa do Hrista“. Vrlo neobičnu tezu o Hristu izneo je Pol-Luis Koučod (Couchoud, 1879 - 1959) profesor filozofije i medicine tvrdeći da je Isus jedna vrsta Jehove. „Zar njegovo ime ne znači Jehova – onaj koji pomaže? Šibica koja je zapalila hrišćanski pokret je vizija Petra, a što se tiče života i lika Hristovog on je konstruisan prema prorocima.“ Jedan od najvećih francuskih istoričara ranog hrišćanstva Alfred Firmin Loizi (Loisy, 1857– 1940) „Sinoptička jevanđelja“ vidi ovako: „Ako Isus nije bio osuđen na smrt kao kralj Jevreja, to jest kao Mesija, prema svom vlastitom priznanju, onda bi se sasvim dobro mogla podržati teza da on nije postojao“. U delu „Rođenje hrišćanstva“ on piše: „O Isusu se zna nešto više nego o Jovanu Krstitelju iako mit i legenda zauzimaju važno mesto u evangelističkoj tradiciji. Ali sva mističnost i legendarnost koja pokriva ovu tradiciju svedoči na svoj način o začetku hrišćanskog pokreta... Ono što je negativna kritika za biografiju Isusa postaje pozitivan prilog za istoriju hrišćanstva“. Prvi hrišćani bili su Jevreji i nova religija prirodno nosi pečat nasledstva judaizma. Stari zavet jednako je svet i jevrejima i hrišćanima, iako su hrišćani naknadno dodali vlastite knjige u vidu Novog zaveta od kojih centralno mesto zauzimaju jevanđelja. Grupa američkih naučnika koju predvodi Norman Perin i nemačkih naučnika na čijem čelu je Joakim Jeremias sedamdesetih godina HH veka shvataju da je Isus kompleksna ličnosti i da se pojavljuje kao učitelj mudrosti i pravednosti, harizmatičan vođa i čudotvorac, ali i kao prorok koji dosta vremena provodi najavljujući skori dolazak carstva božjeg. Takav Isus se idealno uklapa u uzburkanu političku, socijalnu, ekonomsku i religioznu stvarnost Palestine. U prvom veku Rimsko carstvo je bilo toliko prostrano da nije uspostavilo direktu vlast u Judeji. Kako se navodi u delu „Sveta krv, Sveti gral“ Majka Bendženta, Ričarda Lija i Henrija Linkolna, bilo je to stanje slično onom u Francuskoj za vreme Višija: „mora se dočarati jedna osvojena zemlja i jedan pokoreni narod pod vlašću marionetskog režima koji je opstajao zahvaljujući vojnoj sili.“ Isusov život obuhvatao je prvih 35 godina haosa i patnje koji je potrajao 140 godina. Godine 6. naše ere, zemlja je izdeljena na jednu provinciju i dve tetrahije. Irod Antipa je vladao Galilejom, ali je duhovna prestonica Judeja bila pod surovom rimskom upravom prokuratora koji je stolovao u Cezariji. Iako u jevanđeljima nema reči osude Pilata koji od 26. do 36. godine svirepo gospodari Judejom. Savremeni naučnici slažu se da su jevanđelja, većim delom, nastala između ovog ustanka i velike bune u Judeji 132-135. i skoro je sigurno da se zasnivaju na prethodnim izveštajima koji očigledno nisu sačuvani. Jevanđeoske slike Isusovog života značajno su uzdrmala arheološka istraživanja u drugoj polovini XX veka kada su niotkuda počela da se pojavljuju neka druga, zaboravljena ili odbačena jevanđelja i spisi. Najintrigantniji su Kumranski zapisi otkriveni 1947. u Izraelu u zapečaćenim ćupovima i 2006. godine konačno prevedeno Jevanđelje po Judi, u kome su novozavetna jevanđelja okrenuta naglavače. Veliki je mit o Hristu i on poput Pesme nad pesmama sadrži dublju istinu nego što je doslovna (istorijska) istina o Isusu iz Nazareta. Uostalom besmrtni Gete je ovako pisao Herderu, 4. septembra 1788. godine: „Zahvaljujući mitu o Isusu svet će moći da ostane stacioniran još 10.000 godina, i iz tog istog razloga niko ne misli onako kako bi trebalo, jer treba potrošiti toliko energije, znanja, inteligencije i ingenioznosti da se taj mit odbrani, kao i da se pobije“. Žitije po jevanđelistima Većina se slaže da je Marija rodila Isusa u jednoj vitlajemskoj štali. Jevanđelista Luka tvrdi da se to zbilo, negde oko 4. godine pre nove ere. Marija je bila devica i kada je zanela s Bogom, a Josif bio zapravo Isusov očuh. Porodica se vratila u Nazaret, ali o detinjstvu i ranoj mladosti Isusa Hrista skoro ništa ne znamo. Josif je očigledno umro dok je Isus bio golobradi klinac jer je vrlo brzo on bio zadužen i za dečurliju i za kućne poslove. Isus je dosta dobro savladao Stari zavet, čini se da je bio brze pameti, iako nije išao na farisejski univerzitet, zadivio je i jerusalemske učenjake. Prelomni trenutak za Isusa bilo je krštenje u reci Jordan kada ga je Jovan Krstitelj proglasio Hristom spasiteljem. Posle produhovljenja Isus ostaje u pustinji 40 dana gde ga satana iskušava. Ubrzo Jovana hapse, a potom u tvrđavi Makeraj mu i odsecaju glavu. Isus započinje svoju misiju u nazaretskoj sinagogi, nastavlja ka Jerusalemu gde ga narod dočekuje kao kralja koji dolazi u ime Gospoda. Međutim, Isus nije bio nacionalista, politički je bio neopredeljen ali potpuno posvećen propovedanju ljubavi i mira na Zemlji. Isusova poseta hramu tokom velikog jevrejskog praznika Pashe ostala je zapamćena i pominjala se tokom njegovog saslušanja pred Pontijem Pilatom, prokuratorom Judeje. Ne samo da im je Isus prevrnuo stolove i đinđuve koje su prodavali trgovci, nego se sa okupljenima uhvatio u teološko nadmudrivanje. Situacija se brzo okrenula protiv Isusa. U noći koja je prethodila večeri gde je učitelj je učenicima oprao noge, sa njima podelio hleb i vino Isus je bio na padinama Maslinove gore. Tu kod Getsemenije, kada su svi zaspali, Isus meditira tj. razgovara sa Bogom možda i u nadi da će ga strašni usud mimoići. Nailazi Juda, koji ga je već izdao za 30 srebrnjaka. Isusa hapse, učenice beže. Posle ga muče, dva puta saslušavaju. Ovaj mržnjom montiran proces završava se jasno. Kajafa Isusa proglašava bogohulnikom a kazna je smrt. Oni koji su Isusa osudili žure da ga razapnu. Čini se da je Pontije Pilat imao najviše simpatija za Isusa pa je ponudio Jevrejima da ga oslobode, ali avaj. Sve ostalo u Isusovom zemaljskom životu od puta do Golgote, do agonije na krstu, jeste čisto mučenje. Isus umire satima, u društvu dva razbojnika. U poslednjim trenucima on je daleko od ljudi jer hita u zagrljaj Bogu. Učenici ga sahranjuju, a trećeg dana grob je prazan jer je Isus uskrsnuo. Otprilike, ovako je u jevanđeljima prepričan životni put Isusa Nazarećanina do Hrista vere.