Muke po Milankoviću

U ovim prazničnim danima, osim jelke, ukrasa i svetlosnih lampica na prozorima, zidove domova krasi i kalendar. Kada praznici prođu, ukrasi se vrate u kutije, džakove ili vitrine, a kalendar ostaje tu gde je sve do 31. decembra tekuće godine. Zatim se ritual ponavlja. Svakodnevno gledamo koji je datum, dan, mesec, i sve deluje tako jednostavno… Ali možda i nije. Računanje vremena od nastanka civilizacije do danas prolazilo je kroz različite faze. Na početku, čovek nije davao veliki značaj promenama godišnjih doba, smeni noći i dana... Ali, sa razvojem zemljoradnje i te kako mu je bilo značajno da pribeleži kada dolazi jesen, proleće... S obzirom na to da nije svima odgovarao jedan isti kalendar, zbog razlike u kulturi, religiji..., dovodila se u pitanje tačnost jedinstvenog kalendara, kao i to koji će se od njih koristiti u ovom vremenu u kome živimo. U novoj eri, najviše problema u računanju vremena zadavali su hrišćanski, crkveni kalendari. Akademik Milutin Milanković, profesor Univerziteta u Beogradu, mag astronomije, imao je šta da kaže, ne samo svetskoj nauci o globalnim klimatskim promenama, već i računanju vremena. A to je uradio na Vaseljenskom saboru u Carigradu koga je zakazao carigradski patrijarh Meletije 1923. godine sa jednom jedinom tačkom dnevnog reda: reforma julijanskog kalendara. Osim Milankovića, delegaciju Srpske pravoslavne crkve činili su mitropolit crnogorsko-primorski Gavrilo (Dožić). U svom izveštaju Akademiji nauka, Milanković je napisao da se ozbiljno pozabavio stručnim, astronomskim problemom, obraćajući veliku pažnju na radove profesora Maksima Trpkovića, koji je ranije na zahtev SPC već predložio izvesnu reformu. Milanković je, sistemom eliminacije, odbacio neke sporne i nekompletne delove Trpkovićevog predloga, a usvojio one dobre, i u ime SPC dao sledeći predlog reforme kalendara: da se „preskoči“ 13 dana i novi kalendar sinhronizuje sa gregorijanskim, jer je on bio tačan u tom trenutku; utvrđuje se novo pravilo o interkalaciji (umetanju) dana i dobijanju prestupnih godina. Prestupne su one koje su deljive sa četiri bez ostatka, s tim što kod sekularnih godina (onih koje označavaju vekove) prestupne će biti samo one kod kojih broj vekova podeljen sa devet daje ostatak ili dva ili šest. Tako bi i gregorijanski i novi julijanski kalendar bili tačni do 4100. godine. Posle toga bi gregorijanski imao grešku od jednog dana (ovim bi se u novom kalendaru greška od jednog dana akumulirala posle 10.000 godina). Naravno, ovaj Milankovićev predlog nije bio jedini. Bilo je još ideja kako da se reformiše kalendar, a jednu od boljih dali su Rumuni. Profesor dr Stevo Šegan sa beogradskog Matematičkog fakulteta kaže: “Rumunski predlog međutim, dovodio je do dalje konfuzije u primeni kanonskih i naučnih metoda. Pretio je, naime, da već posle desetak stoleća eventualno uspešne primene, zahteva naknadnu, novu reformu. Na sve to mnogi crkveni velikodostojnici su na Saboru, na licu mesta pokušali da iskonstruišu „svoje“ predloge. Pretila je opasnost da se vaseljenski sabor završi takozvanom „konceptualnom deklaracijom“, koja bi glasila: jesmo za reformu, treba izbaciti „višak“ od 13 dana, potrebne su nam prestupne godine, ne znamo kako da računamo pokretne praznike u novom kalendaru i ne znamo kada počinje primena novog kalendara…” Na kraju, sve delegacije su dovedene u poziciju da 21. maja 1923. godine glasaju i prihvate predlog carigradskog patrijarha, čemu se usprotivio naš mitropolit Gavrilo i zatražio da se posebno razmatra predlog SPC, a koji će na plenumu delegacija obrazložiti Milanković. To je prihvaćeno i profesor Milanković je 23. maja izneo i obrazložio predlog SPC koji je, konačno, bio i usvojen 30. maja 1923. Ratifikaciju ovog rešenja trebalo je da izvrše sve autokefalne crkve. Sinod carigradske crkve je to učinio odmah, Grci, Rumuni i Bugari znatno kasnije, a SPC ni do danas. Zbog čega to SPC nije uradila, profesor Šegan objašnjava: “Mislim da se previđa jedna istorijski veoma važna činjenica: SPC nije bila u poziciji da sprovede reformu na celoj teritoriji kraljevine bez velikih potresa, a licemerje kraljevstva i potreba da se očuva veštačka tvorevina nisu nudili ni kompromis ni alternativu. Naravno, sa ovim će se malo ko složiti, ponajviše zbog licemerja, ali bih voleo da čujem neko iole logičnije objašnjenje”. Teolog Dimitrije Kalezić, pak, kaže da naša crkva nema potrebe da pređe na gregorijanski kalendar. “Države Srbija i Crna Gora u administraciji koriste novi kalendar od 1919. godine. I Milutin Milanković je rekao da su julijanski i gregorijanski kalendari isti, samo je gregorijanski korigovani julijanski i nijedan nije idealno tačan. Od 1923. godine su sve crkve u pravoslavlju prešle na korišćenje novog kalendara, gregorijanskog, osim Srpske, Ruske i Jerusalimske patrijaršije. U Grčkoj prelazak na gregorijanski kalendar i dan-danas nije potpuno prihvaćen, a svojevremeno je doveo do samog raskola u Crkvi – i od tada postoje starokalendarci”. Gregorijanski kalendar služi danas kao međunarodni standard za građansku upotrebu. I dok većina planete slavi Božić 25. decembra, mi i ostali pravoslavni hrišćani to činimo 7. januara. Uloga jednog od najmoćnijih rimskih imperatora Gaja Julija Cezara u reformi kalendara od izuzetnog je značaja. U vreme njegove vladavine, postojale su nelogičnosti kada je brojanje dana u pitanju, te je tako „Praznik žetve“ padao u zimu. Zbog toga je rimski imperator odlučio da napravi novi solarni kalendar. U pomoć je pozvao Aleksandrijskog astronoma Sosigenesa, za vreme osvajanja Egipta 48. godine pre nove ere. „Kalendar koji je Cezar usvojio 46. g. pre n.e. bio je identičan onom Aleksandrijca Aristarchus- a iz 239. pre n.e. u kojem je godina imala 12 meseci tj. 365 dana, a svaka četvrta godina je imala 366 dana. Ne zna se kako je Aristarchus došao do ovog kalendara, ali pretpostavka je da je taj kalendar nastao u Vavilonu” - kaže profesor Šegan. Zanimljivo je da se ta 46 godina pre nove ere naziva “godinom zbrke” jer je imala oko 445 dana. “Cezar je želeo da godina počne sa prolećnom ravnodnevicom ili sa zimskim solsticijem, ali zbog tradicije da se Senat sastaje svakog 1. januara, Cezar je na zahtev Senata napravio politički kompromis i prihvatio 1. januar za početak kalendarske godine. (Još 452. g. pre n.e. januar i februar su zamenili mesta)” – kaže profesor Šegan. Ali ovde ne prestaju muke i začkoljice sa datumima i prestupnim godinama. “Čuvari vremena” su se zabrojali, te su umesto svaku četvrtu, za prestupnu godinu uzimali svaku treću! “Nakupljenu grešku je eliminisao, po svemu sudeći, imperator Avgust, ukidanjem prestupnih godina u intervalu od 10. g.pre n.e. do 4. g.n.e. Prema tome, diskutabilno je koje su godine od 43. pre n.e. do 4. n.e. prestupne; poslednje analize pokazuju da je svaka treća godina počev od 43. pre n.e. do 10. pre n.e. bila prestupna, dakle 43., 40., 37., ... 10. Tada je Avgust ’’suspendovao’’ prestupne godine i ponovo ih uveo počev sa 4. g.n.e.” objašnjava profesor. U julijanskom kalendaru godina traje 365,25 dana, a prirodna iznosi 365,2422 dana, što na prvi pogled stvara zanemarljivu razliku od 11 minuta i 14 sekundi. Međutim, na svakih 128 godina, ta razlika se poveća za jedan dan. Rimokatolička crkva pribojavala se da će ukoliko se ne uvede novi kalendar, Uskrs u jednom trenutku slaviti u leto. Zbog toga je u 16. veku, tačnije 1582. godine Rimokatolička crkva intervenisala. Papa Grgur XIII reformisao je julijanski kalendar, uz pomoć nekoliko astronoma, prvenstveno jezuita Cristopher-a Clavius-a, papskom bulom Inter Gravissimas, i iz kalendara izbrisao 10 dana, tako da je posle četvrtka 4. oktobra 1582. godine usledio petak, 15 oktobar. Na ovaj način je izbrisao razliku koja se nakupila između julijanskog i prirodnog kalendara, i novi merač vremena nazvao po svom imenu. Odmah nakon ovog proglasa, Italija, Poljska, Portugalija i Španija su prihvatile novi kalendar, a ubrzo i ostale katoličke zemlje. Protestanti su prešli na upotrebu gregorijanskog kalendara u XVIII veku, pravoslavne države tokom XX veka, ali pravoslavne crkve nikada. Sve do početka XX veka, u državama sa pravoslavnom veroispovešću koristio se julijanski kalendar. To je prouzrokovalo da razlika u odnosu na prirodne pojave i gregorijanski kalendar naraste na 13 dana. Pri tom, većina država je prihvatila gregorijanski kalendar za zvanični, ali njihove crkve su odbijale to da učine. Razlozi su, kaže profesor Šegan, uglavnom bili političke prirode: “U heterogenim sredinama poput Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca 1918/1919. godine prihvaćen je gregorijanski kalendar za oficijelni, državni, a narod je, u zavisnosti od vere, slavio iste verske praznike u raznim danima u godini”. Kako god bilo, razrešimo još jednu kalendarsku i narodnu dilemu. Naime, 13. januara se ne slavi samo Srpska nova godina, već i ruska, „raskolnička” grčka, jermenska, moldavska, gruzijska… Iz toga, s pravom, sledi i Kalezićevo pitanje: ”Da li su svi oni koji obeležavaju 13. januar Srbi?!” Ispada da nisu. Prepoznavanje dana Kalendar je nastao onog trenutka kada se pojavila potreba da se imenuju vremenski periodi. U rano doba ljudske civilizacije, naši preci nisu imali dobro uređen način računanja vremena. Razvojem zemljoradnje, potreba za preciznijim načinom praćenja smene godišnjih doba bila je sve veća. Sveštenici su među prvima koji su pratili i beležili proticanje vremena. Prvi kalendari su se pojavili u starom Egiptu, Mesopotamiji, Kini, te u Južnoj Americi (Maje i Asteci). Kalendari koji su danas u upotrebi, izrađeni su na bazi sunčevog i lunarnog mesečevog perioda. To su julijanski, gregorijanski, islamski, kineski, hebrejski, indijski i persijski kalendari. Postoje zidni, stoni, džepni kalendari. U članku „Kalendari“ profesora Steve Šegana, piše da je opšte obeležje svih kalendara prepoznavanje dana kao jedinice: “Time je svaki kalendar postao sistem organizovanja jedinica vremena u svrhu računanja dužih vremenskih intervala. Dakle, konvencija je da je dan najmanja kalendarska jedinica vremena (merenje delova dana se određuje kao održavanje vremena). U kom trenutku „dan“ počinje bilo je problem i rezultat daljih internih konvencija. Kalendari su postali deo veza između čovečanstva i kosmosa. I nije za čuđenje što su kalendari imali oreol svetinje i služili kao izvor za određenje socijalnog statusa i kulturnog identiteta. Kalendari su obezbedili osnovu za planiranje životnih i socijalnih ciklusa, za pogađanje i prognozu i za održavanje ciklusa svetovnih i duhovnih događaja. Zajednička je i želja da se jedinice vremena organizuju tako da odgovaraju potrebama i preokupacijama društva”. A koliko je teško napraviti precizan kalendar, i oko čega se najčešće vode polemike, profesor Šegan kaže: „Sa stanovišta matematike, pravljenje preciznog kalendara je skoro trivijalan posao. Sa stanovišta astronomije, na današnjem nivou poznavanja osnovnih astronomskih ciklusa koji ulaze u definiciju kalendara, posao je utoliko složeniji što se mora unapred dogovoriti interval za koji se želi data preciznost i posle toga se posao svodi na relativno jednostavnu matematiku i relativno komplikovane društvene odnose i konvencije. Dakle, u ovom trenutku može svaki bolji poznavalac kaledričke prakse da napravi tačniji, precizniji kalendar od svih postojećih, ali reforma ne može da se sprovede jer ne postoje potrebne i dovoljne socijalne premise zbog trenutno nesavladivih ekonomskih razlika odnosno razvoja“. Srpski anahronizmi To što Srbi slave Božić 7. januara nije jedini srpski “kalendarski anahronizam”. Srbi imaju i svoj tzv. Stari srpski kalendar po kome smo, danas, u 7519. godini. Taj kalendar potkrepljuju i neki srednjovekovni zapisi i natpisi. Kao, na primer: “Despot Đurđe sazida Smederevo 6938. godine, Despot Stefan pogibe na Kosovu 6893., Kralj Milutin podiže crkvu Joakima i Ane u Studenici 6822., crkvu Svetog Đorđa u Starom Nagoričinu 6821. godine od stvaranja sveta… Na hiljade je dokumenata i spomenika gde se pojavljuje ovaj vid merenja vremena...” Dragan Jacanović u knjizi “Srpsko kalendarsko znanje u epskim pesmama” piše da dovođenje srpske godine stvaranja sveta sa vizantijskom 5.500 godinom pre Hrista i tvrdnja da su Srbi tu godinu preuzeli od Vizantije, nailazi na velike naučne i logične poteškoće. Jacanović dalje navodi da je Vizantija – Romejsko carstvo, kao državna tvorevina nastala u kasnoj antici, tokom IV - VI veka naše ere, na temeljima grčko-rimske civilizacije. Grci i Rimljani su počeli da broje i služe se kalendarom tek u prvom milenijumu pre naše ere i ne poznaju nikakvu godinu stvaranja sveta. Znajući da su osnivači Vizantije, od Konstantina do Justinijana, rođeni na balkanskim prostorima, nameće se jedini logičan zaključak da su Vizantinci (Romeji) godinu stvaranja sveta preuzeli od autohtonog balkansko–karpatskog–panonskog stanovništva – piše u knjizi Jacanović. Te 5508. godine pre Hristovog rođenja, Srbi su, prema M. Garašaninu, na balkansko-karpatskom području počeli da obavljaju najstarije zemljoradničke poslove, takozvane starčevačke kulture, i da razvijaju kultove, ekonomiju, religiju, umetnost. To znači da su Srbi stvorili svet pre Vizantinaca. Ili ipak nisu? Koliko je teško rešiti ovu dilemu, govori prof. dr Šegan: „Da bi povezali najstarije duhovne spise i događaje u njima opisane, razni narodi i konfesije su uvodili hronološke cikluse ili ere. Jedan od najčešće korišćenih ‚idioma’ za početak nekog hronološkog ciklusa ili ere je „Od postanka sveta“. U tom stilu je i godina 5509. odnosno 5508. pre n.e. označena kao godina postanka sveta u Istočno-hrišćanskoj crkvi te se taj hronološki ciklus, dakle, ciklus sa tim početkom, naziva Vizantijskom erom. U tom kontekstu je to i „stari srpski kalendar“, a „najstariji“ je zato što su za ostale cikluse i ere izabrane epohe, trenuci, koji su bliži današnjici (5500. pre n.e. Aleksandrijska era, 3761.pre n.e. Jevrejska era, ...). Profesor Šegan na praktičnom primeru pokazuje da je naša konstatacija da živimo u 7519. godini, samo delimično tačna: „Vizantijska era se koristi od 691. n.e. do 1728. n.e. pod Ekumenskim (Vaseljenskim) patrijarhatom, a u Vizantiji od 988. do 1453. Koliko je nepraktično koristiti neke od hronoloških ciklusa govori i primer Vizantijske ere koja počinje 1. septembra 5509. godine pre n.e. po proleptičkom julijanskom kalendaru, tako da svaka sledeća godina ima četiri meseca tekuće godine julijanskog kalendara i osam meseci sledeće godine julijanskog kalendara... O tome treba posebno voditi računa u brojanju godina od postanka sveta!”.