Zaboravljeni francuski

Čitam upravo štampanu knjigu Vandeja se buni Viktora Igoa, izdanje Novosti”, piše čitateljka N. Krstić. „Prevod je očigledno nov. Jedino mi je zasmetalo što prevodilac (i lektor) kažu ’bretanjski kaput’ (str. 24 i drugde) umesto bretonski. Valjda je to zato što mi je otac bio francuski đak, a bilo je mnogo francuskih đaka u Srbiji...” Eh, jadni francuski đaci! Bilo ih je zaista mnogo, još od devetnaestog veka, o čemu svedoče hiljade francuskih reči koje su obogatile naš rečnik. Bilo je to vreme kada smo „ulazili u Evropu” ozbiljnije nego danas, a tome su pored francuskih doprineli i „nemački đaci”, oni što su studirali u Beču, Minhenu ili Berlinu, i „ruski đaci”, školovani u Moskvi i Sankt Peterburgu... Francuski đaci su znali da prema imenu pokrajine Bretagne (Bretanja) pridev i etnik (naziv stanovnika) glasi breton, usled čega i mi kažemo Bretonac, Bretonka, bretonski. Danas postoje samo američki đaci. Oni ne idu u Ameriku (ako idu, onda se ne vraćaju), ali žive na internetu, sajtovima, guglovima, blogovima, gde komuniciraju isključivo na engleskom, a imena iz drugih jezika najčešće preuzimaju u iskrivljenom engleskom obliku. Jedan takav primer daje i prof. LJubomirka Krkljuš iz Novog Sada, koja je u junu na jednoj televiziji čula da će „povodom godišnjice iskrcavanja u Normandiji svečanost biti održana u Sent Meri Eglizu”, umesto Sent Mari, kako glasi ime ovog i mnogih drugih francuskih naselja nazvanih po Bogorodici. „Izgleda da niko više ne zna da postoje i neki drugi jezici osim engleskog,” komentariše profesorka. „Naši spikeri, pa i prevodioci uglavnom Žakove prekrštavaju u DŽekove, Lionele u Lajonele, Anrije u Henrije itd.” Pokojni francuski đaci možda se nikada takvom brzinom nisu okretali u grobu kao prilikom nedavnog našeg osvajanja Dejvis kupa. Naši teniseri tada su osvetlali obraz, ali sportski izveštači nisu. Jednog od igrača u poraženoj francuskoj reprezentaciji, Arnoa Klemana (Clement), svi do jednog nazivali su „Klemon”. Svojevremeno je isto prezime nosio francuski filmski reditelj Rene Kleman, i niko ni u polubudnom stanju nije pomislio da ga nazove „Klemon”. Da se francusko en, kad mu ne sledi vokal (i ne prethodi i, kao u Julien – Žilijen), transkribuje sa „an”, u to nikada nije bilo sumnje, što pokazuju imena kao Ruan, Vensan, Anri, Šarpantje, Vandeja, Provansa i tako dalje. Nakaradno „on” moglo je nastati samo prenošenjem „po sluhu” nazalnog vokala, posredstvom nekoga ko ni abecedu francuskog jezika nije naučio. Ono se javilo u isto vreme kada i druga greška – završno in izgovoreno „an” umesto „en”. I tu najgori primer dolazi sa teniskih terena: famozna „Žastin Enan”, za koju nikako ne uspevamo da ubedimo sportske novinare da se zapravo zove Žistin Enen (Justine Henin). U prevodima dokumentarnih emisija na kablovskim televizijama, koji su za dve klase nepismeniji čak i od sportskih rubrika, to je postala prava epidemija, pa u titlovima svaki čas čitamo „Alan”, „Martan”, „Žaman”, „Demulan” i slično umesto Alen, Marten, Žamen, Demulen. U međuvremenu, u Novom Sadu je izašao novi Matičin Pravopis, u kome su pravila za transkripciju francuskih imena poboljšana i proširena, skoro triput duža nego ranije. Hoće li se ijedan sportski novinar (TV prevodioce ne vredi ni pominjati) udostojiti da ih pročita?