Lik u nebeskom svetlu

Kako je, zaista, izgledao Isus Hristos? Je li bio ružan ili lep, visok ili nizak, kako se oblačio, kakva mu je bila boja kose i očiju, da li se na bilo koji način isticao iz gomile? Najranije zabeleške o Isusovoj pojavi ne potiču od njegovih savremenika već od autora koji su živeli u drugoj polovini 2. veka. Oni su samo prenosili verovanja i predanja koja su do njih doprla, a koja su i svi kasniji istoričari i crkveni pisci veoma slobodno i široko interpretirali. Nijedno jevanđelje ne spominje fizički opis Isusa Hrista, čak ni kroz aluziju. U „Delima svetih apostola” piše da se Isus manifestovao kao „svetlost sa neba” koja je privremeno zaslepela apostola Pavla. „Knjiga otkrovenja Jovana Bogoslova” predočava nam autorovu viziju o Isusu, ali to je figurativni opis duhovnog oblika Isusovog a ne njegove ljudske pojave. Dok su neki hrišćani smatrali da Isus treba da ima divno lice mladog heroja iz klasike, gnostičari su verovali da on može da menja svoj izgled kako mu je volja, za šta su kao dokaz navodili večeru u Emausu. Drugi su, poput crkvenih otaca Justina i Tertulijana, verovali - pozivajući se na proroka Isaiju (53:2) - da je Isusova pojava neugledna: „Ne bi obličja ni ljepote u njega i vidjesmo ga i ne bješe ništa na očima čega radi bismo ga poželjeli”. I veliki protivnik hrišćanstva Cels, prijatelj Marka Aurelija, u svom pamfletu iz 178. podsmevao se hrišćanskoj veri što ima ružnog Boga: „Kad bi zaista božiji duh boravio u Isusovom telu, trebalo bi pretpostaviti da se on odlikuje lepotom, savršenošću tela i krasnorečivošću. Jer ne može se poverovati da se onaj u čijem je telu nešto božansko ni po čemu ne razlikuje od drugih. Međutim, ljudi pričaju da je Isus bio malog rasta, a lice mu je bilo tako ružno da je izazivalo gađenje”. Ovaj čovek antike nije mogao zamisliti da bi se Bog nastanio u telu koje se nije odlikovalo savršenom lepotom. To potvrđuje i Tertulijan u polemičkim dijalozima s Pavlovim pristalicama. On piše da je Isusov lik bio potpuno „lišen svake lepote i draži” i pita se da li bi se iko drznuo da učini i najmanju ljagu na telu koje bi bilo obdareno natprosečnom lepotom i obasjano nebeskom svetlošću. Crkveni otac Origen govorio je da upravo u Isusovoj ružnoći treba videti dokaz njegovog božanstva, jer je to znak nadmoći duha nad slabošću tela. Vremenom su među hrišćanima počele da preovlađuju predstave zasnovane na antičkoj mitologiji u kojoj su bogovi bili poput najlepših smrtnika. Novu tendenciju započeo je sv. Jovan Zlatousti jednostavno izjavljujući, suprotno tradiciji, da je Isus bio lep, u čemu su se složili i Jeronim i sv. Avgustin. I umetnost je podržavala ove tvrdnje. U 6. veku potpuno je zaokružena ikonografija hristoloških scena i uobičajena pojava Hrista - sa bradom i dugom kosom - koja je ostala iznenađujuće postojana sve do danas. U kasnoj antici i ranom hrišćanstvu Hristos je prikazivan simbolima ­jagnjeta, ribe ili dobrog pastira, a počev od 3. veka javljaju se prve prepoznatljive narativne scene iz njegovog života: „Krštenje”, naslikano prvi put u katakombama oko 200. godine, i „Lazarevo vaskrsenje”. Vremenom su ove scene postajale sve brojnije i Hristos je uglavnom predstavljan kao golobradi mladić s kratkom kosom. Od početka 4. veka on je slikan i sa bradom. Ovakva ikonografija zasnivala se na antičkom tipu klasičnog filozofa ili vrhovnog boga Zevsa (kod Grka) odnosno Jupitera (kod Rimljana). Istoričar umetnosti Paul Canker kaže da je ova verzija od samog početka podrazumevala dugu kosu i relativno dugu bradu, za razliku od, recimo, kratke „klasične” brade i kose kakvu su imali sv. Petar i većina drugih apostola. Jedno vreme paralelno su korišćena oba tipa: ćosavi, mladalački Hrist prikazivan je u scenama iz njegovog života, dok se ozbiljniji lik Spasitelja s bradom javljao u predstavama Isusa kao sveštenika. Kada je Milanskim ediktom 313. godine Konstantin hrišćanima dozvolio javno ispovedanje vere, javila se još jedna predstava Hrista Kralja sa kostimima a često i pozama preuzetim iz ikonografije rimskih imperatora. Neki naučnici odbacuju vezu između političkih događaja i promena u načinu predstavljanja Hrista, ističući da je ta novina teološke prirode pošto se rodio nov koncept Hrista Pantokratora (Svedržitelja), koji je bio za stepen bliži Bogu Ocu (tada još uvek nepredstavljanom u umetnosti). Tokom 5. veka, naročito u Istočnom Rimskom carstvu, postala je dominantna predstava Isusa sa bradom, dugom kosom i oreolom u kome je iscrtan krst, dok je na Zapadu sveže obrijani Isus bio uobičajena pojava do 12. veka, uprkos snažnom uticaju vizantijske umetnosti. U romanici i gotici preovlađivale su predstave stradanja i mučenja i Hrista kao Strašnog sudije, ali počev od renesanse Hristos se vernicima javio u svoj svojoj slavi i lepoti koje su doživele vrhunac za vreme barokne kontrareformacije. Od sredine 18. veka crkva više nije bila glavni naručilac umetničkih dela, pa je i produkcija verskih predstava znatno opala. Kada je 1943. britanski vajar Henri Mur (1898-1986) dobio narudžbinu da izrezbari Madonu sa detetom za jednu crkvu, odlučio je da temu izradi „na pola puta”, kako je sam rekao, tako što je sebi svojstvenu glatku apstrakciju zamenio ograničenim realizmom. „Velika tradicija verske umetnosti izgleda da se potpuno izgubila u današnje vreme i trenutno je na vrlo niskom nivou”, rekao je Mur tom prilikom. U poslednje vreme Vatikan pokušava da to promeni. Pre godinu dana 250 umetnika iz celog sveta se odazvalo pozivu Svete stolice da prisustvuje dijalogu između Crkve i umetnosti u Sikstinskoj kapeli. „Iskustvo mi kaže da savremeni umetnici nemaju unapred formiran stav o odbijanju, već su ubeđeni da je Crkva odavno krenula nekim drugim putem. Ali kada pokažemo da smo zainteresovani za saradnju, većina odgovora je pozitivna”, kazao je kardinal Đanfranko Ravazi, predsednik Saveta za kulturu u Vatikanu. Uskoro ćemo saznati da li je papa našao nove umetnike koji će na pravi način uspeti da spoje veru i tradiciju i stvore religioznu umetnost za 21. vek. Hristovo rođenje Najraniji zapis o proslavi Božića datira iz 354, a najranija slikarska predstava Hristovog rođenja nastala je otprilike u isto vreme na sarkofazima iz Rima i južne Galije. „Poklonjenje mudraca” je slikano još ranije u rimskim katakombama gde su se prvi hrišćani krili i sahranjivali svoje mrtve. Počev od 4. veka „Rođenje Isusa” je značajna tema hrišćanske umetnosti koja se oslanja na jevanđelja po Luki i Mateju a dodatno je razrađena pismenom, usmenom i umetničkom tradicijom i sada je neizostavna scena Bogorodičinog ciklusa i ciklusa Velikih praznika. Josif je sa trudnom Marijom pošao iz Nazareta u Vitlejem, da se upiše u poreske knjige. Dok su bili u Vitlejemu, Marija je rodila dete u štali, jer nije bilo slobodnih soba u gostionicama. U tom trenutku pastirima se ukazao anđeo, obavestivši ih da se rodio „Spasitelj, Isus Gospodar” i oni su otišli da mu se poklone. Sledivši zvezdu sa istoka, do štale su stigli i mudraci koji su od darova doneli smirtu, zlato i tamjan. Iako Mateja ne spominje ni broj ni status mudraca, tradicija je „izračunala” da je reč o trojici kraljeva. Od najranijih vremena scene „Rođenja” i „Poklonjenja mudraca” slikane su u kombinaciji sa „Blagovestima pastirima” ili „Poklonjenjem pastira”. Najranije predstave „Rođenja” su vrlo jednostavne: beba Isus uvijen je u pelene i leži u jaslama ili korpi od pruća. Svedoci rođenja su magarac i vo. Iako nisu opisane u jevanđeljima, životinje se pominju u starozavetnim stihovima Isaije i Avakuma, te njihovo prisustvo teolozi nikad nisu dovodili u pitanje, već su ih smatrali simbolima Jevreja i pagana koje je Hristos oslobodio tegoba. U Palestini je u 6. veku uobličena nova forma ove predstave koja je preuzeta u pravoslavnim crkvama. Rođenje nije u štali već u pećini iznad čijeg otvora se nazire planina. Marija leži na jastuku ili kauču pored bebe koja je na uzdignutom mestu, dok Josif sedi sa glavom među šakama. Dr LJiljana Stošić iz SANU navodi da je početkom 14. veka Đoto na fresci „Rođenje Hristovo” u Padovi prvi put u istoriji umetnosti uveo do tada nepoznati motiv sluškinje koja Bogorodici prinosi bebu Hrista na podojenje. „Vizantijski umetnici će ovom sporednom detalju pokloniti neviđenu pažnju i od prikazivanja babica koje sipaju i probaju vrelinu vode ili kupaju novorođenče u bazenčiću posebnog oblika, načiniti jednu od najprivlačnijih žanr-scena. Svojom neprolaznom umetničkom lepotom i nesvakidašnjim koloritom i dan-danas plene fragmenti fresaka s kupanjem mladenaca u crkvama manastira Sopoćani i Gradac iz 13. veka”, zaključuje dr Stošić. Tokom perioda gotike, u zemljama severno od Italije razvija se sve veća bliskost između majke i deteta i Marija počinje da se predstavlja kako drži bebu ili se naginje ka njoj. Iz toga se kasnije razvila i samostalna predstava Bogorodice (Madone) sa detetom. Od 16. veka obično „Rođenje” samo sa Svetom porodicom sve je ređe slikano. Kako je umetnička originalnost bivala sve cenjenija u odnosu na ikonografsku tradiciju i predstave Hristovog rođenja su postajale sve složenije. Torinski pokrov i sveti ubrus iz Edese Iako nema apsolutno nikakvih pouzdanih dokaza o fizičkom izgledu istorijskog Isusa koji je, po rečima Zenona Kosidovskog, „od najranijeg početka hrišćanstva bio nepoznata i zagonetna ličnost” verovanja da su izvesne predstave istorijski autentične i da imaju uticajan status u crkvenoj tradiciji i dalje su vrlo snažna među katoličkim i pravoslavnim vernicima. Najpoznatiji primer nerukotvorenog Hristovog lika danas je torinski pokrov, dok su u srednjovekovnim vremenima to bili mandilion (sv. ubrus) iz Edese i Veronikin veo. Prema predanju koje je zapisao Evsevije iz Cezareje, Isus je jednom prilikom oprao lice vodom i obrisao ga ubrusom, ostavivši lik svoj utisnut na tkanini. Ona je poslata kralju Avgaru iz Edese i u spisima se spominje kao mandilion (sveti ubrus) ili slika iz Edese od oko 525. godine. Brojne replike su se mogle naći i u 19. veku, a originalna slika je, navodno, izgubljena u ratovima nakon pada Vizantije 1453. Druga legenda pripoveda o Veroniki iz Jerusalima koja je srela Isusa na putu ka raspeću. Kad je zastala da mu obriše znoj sa lica svojim velom, njegov lik je ostao na tkanini. U 14. veku pojavila se nova teorija o istinskom Hristovom liku. On je, naime, ostao utisnut u čaršavu kojim je Josif iz Arimateje uvio Hristovo telo po skidanju sa krsta. „Originalni” pokrov čuva se u katedrali Sv. Jovana Krstitelja u Torinu. Budući da golim okom nije jasno vidljiv sam lik, fotograf Sekondo Pija je 1898. napravio prve negative koji su, zaista, otkrili lik bradatog muškarca. Korišćenjem najnovije 3D tehnologije, tim digitalnih umetnika je krajem marta ove godine napravio trodimenzionalnu rekonstrukciju lica otisnutog na torinskom pokrovu. „Mislim da smo se prilično približili Isusovom pravom liku”, izjavio je Rej Dauning, vodeći umetnik na projektu. Žestoka debata o autentičnosti pokrova vodi se vekovima, čak se i Vatikan uzdržava od zauzimanja konačnog stava. Jedina pouzdana metoda datiranja, pomoću izotopa ugljenika C14, pokazala je 1988. da čaršav potiče iz perioda 1260-1390, što nagoveštava da je reč o srednjovekovnom falsifikatu. Zagovornici teorije o autentičnosti odgovorili su da testirani uzorak nije reprezentativan. „Uprkos naizgled definitivnim dokazima iz 1988, status torinskog pokrova je još uvek nejasan. Između ostalog i zbog toga što priroda otiska ljudskog tela na njemu i način na koji je on fiksiran za tkaninu i dalje zbunjuju naučnike”, kaže Filip Bol, bivši urednik časopisa „Nejčer”. Pokrov tako ostaje jedno od najproučavanijih i najkontroverznijih rukotvorina u istoriji čovečanstva. Platno je bilo izloženo za javnost između 10. aprila i 23. maja 2010. kada ga je, prema izveštaju crkvenih zvaničnika, videlo više od dva miliona ljudi.