|
|
 |
| Култура |
Узимање и враћање
Прошлонедељно писмо којим Сретен Угричић повлачи свој роман из
конкуренције за НИН-ову награду само је најновији случај контроверзи
и спорења у историји најпрестижније домаће књижевне награде
Ако постоји нешто што може да задовољи голо и незајажљиво уметниково ЈА (Иво Андрић), онда су то награде. Што су признања већа и угледнија, полемике и свађе које их прате су спектакуларније. Књижевна награда критике за роман године, познатија као НИН-ова, будући да дуго траје, ово јој је 56. година, има светло лице и наличје које обилује пикантеријама.
Кренимо од самог почетка: године 1954. Добрица Ћосић је објавио роман Корени, а Иво Андрић Проклету авлију. Жири је рекао – Добрица Ћосић, и он је био први добитник будућег, тако прижељкиваног признања.
Да не би наградили роман Црвени петао лети према небу, Миодрага Булатовића, пресудитељи су 1959. године одлучили да уопште не доделе НИН-ову награду! Булатовић ју је, већином гласова, добио 1975. године за књигу Људи са четири прста, али жири није дао никакво објашњење. На округлом столу о марксистичкој критици, коју су организовале редакције „Комуниста” и часописа „Опредељење” у Сарајеву, уз оштре критике одлуке жирија и самог романа, Миро Ласић оценио да Булатовићев роман Људи са четири прста није истинско уметничко дело и да је било „беспредметно уметнички га вредновати”. Редакција НИН-а је реаговала краћим текстом под насловом „Пети прст”, у коме је Ласићеву неаргументовану критику означила повратком на „догматско третирање уметности”.
Најдужа и нај(не)достојнија полемика трајала је поводом додељивања награде Данилу Кишу за роман Пешчаник (1972). Све је било мирно до средине новембра 1976. када је НИН објавио причу Бранислава Шћепановића Смрт господина Голуже, уз похвале да је преведена на више од 20 језика и да је увршћена у антологију 25 прича из света. Данило Киш се тим поводом подсмехнуо и писцу приче и НИН-у. Новинар „Дуге” Драгољуб Голубовић, га је после тог текста оптужио у загребачком „Оку” да је у књизи Гробница за Бориса Давидовича користио текстове других писаца, а да није навео извор. Голубовићу су се придружили Драган М. Јеремић, Миодраг Булатовић и Бранимир Шћепановић, а Киш им је узвраћао. У његову одбрану стала је група загребачких књижевника, посебно Предраг Матвејевић, али и Оскар Давичо, Никола Милошевић, Борислав Михајловић Михиз, Тарас Кермаунер… Док се полемика између кишоваца и антикишоваца водила у другим гласилима, НИН четири месеца није уступао простор ни једној ни другој групи.
Коначно, на страницама овог недељника је објављен текст Бранимира Шћепановића „Димне завесе Данила Киша”, потом НИН објављује и Булатовићев прилог: „Доста ми је кича”, где овај тврди да је Час анатомије Нолитова црна књига, да би уследила још два антикишовска текста. Када је коначно видело куда то води, руководство НИН-а је замолило Предрага Матвејевића да напише нешто у Кишову одбрану, И он је послао ефектан текст који је завршио речима: „На све су, доиста, спремни клановски духови. Они пред нашим очима већ двије године настоје уништити једног од најбољих југословенских писаца средње генерације. Сјетимо се шта се прије двадесетак година догодило српском и југословенском пјеснику Бранку Миљковићу. Срам их било.” Међутим, дан уочи изласка НИН-а са Матвејевићевим прилогом, стигла је Кишова порука да враћа НИН-ову награду!
Милисаву Савићу је 1991. године припала награда за роман Хлеб и страх, и уз интервју са њим на две стране. А у следећем броју НИН-а у културној рубрици, на седам страна, објављена је прича Страва, Момчила Селића (који је био у најужем избору за награду те године) у којој се он обрачунава са друштвом и средином, а један од главних негативних јунака је Милисав Савић, писац који је управо добио НИН-ову награду!
Уследило је писмо главном уреднику НИН-а, у коме је Милисав Савић, између осталог, написао: „У име одбране достојанства списатељског позива, принуђен сам да вам вратим НИН-ову награду за роман године коју сте ми пре десетак дана уручили... Могу само да жалим што се ’ослобођени’ НИН држи најгоре традиције ’неослобођеног’: пишчеве главе украси ловоровим венцем, а онда би да их одсече или бар придави.” Савић данас каже да му није жао што је вратио награду, а да „тадашњи аргументи због којих сам то учинио, данас стоје још чвршће и озбиљније!“
Јануара 1998. у најужем избору остала су два доста изједначена дела: Ослободиоци и издајници Милована Данојлића и Looney Tunes Светислава Басаре. Већином гласова (3:2) награда је припала Данојлићу за најбољи роман у 1997. години. Светислав Басара је то доживео као неправедно одузето признање и изјавио: „Док буду Ћосић и Удба одређивали састав жирија, више нећу дозволити да моје књиге буду узимане у обзир за НИН-ову награду”. Године 2006. Басара је добио НИН-ову награду за роман Успон и пад Паркинсонове болести.
Најтрагичнији финале НИН-ове награде окончан је 25. јануара 1978. године када је умро књижевник Скендер Куленовић. Његова супруга Вера Црвенчанин је касније сведочила да је Куленовићева смрт била последица узбуђења, јер му је неко из редакције НИН-а јавио да је добио награду за свој роман Понорница, а званично саопштење жирија је уследило који сат касније и гласило је - најбољи у 1977. години је роман Петка Војнића Пучара, Дом све даљи.
НИН-ов жири: ШИРИ ИЗБОР РОМАНА ЗА 2010.
На састанку НИН-овог Жирија критике за избор романа године (Васа Павковић, председник, др Александар Илић, Љиљана Шоп, др Младен Шукало и Милета Аћимовић Ивков) одржаном 3. 1. 2011. године у шири избор романа уврштени су следећи аутори и наслови:
1. Светислав Басара, ПОЧЕТАК БУНЕ ПРОТИВ ДАХИЈА – Дерета
2. Радован Бели Марковић, ГОСПОЂА ОЛГА – Евро-Гиунти
3. Мића Вујичић, ОШТАР СТАРТ – Стубови културе
4. Милован Данојлић, ДОБРО ЈЕСТЕ ЖИВЕТИ – Албатрос плус
5. Мирко Демић, ТРЕЗВЕЊАЦИ НА ПИЈАНОЈ ЛАђИ – Агора, Зрењанин
6. Сања Домазет, AQUA ALTA – Завод за уџбенике
7. Веселин Марковић, МИ РАЗЛИЧИТИ – Стубови културе
8. Владан Матијевић, ВРЛО МАЛО СВЕТЛОСТИ – Агора, Зрењанин
9. Горан Петровић, ИСПОД ТАВАНИЦЕ КОЈА СЕ ЉУСПА, НИД Компанија “Новости“ А.Д
10. Зоран Петровић, КАМЕН БЛИЗАНАЦ – Геопоетика
11. Ђорђе Писарев, НА СТАЗИ СУЗА – Агора, Зрењанин
12. Милета Продановић, УЛТРАМАРИН – Стубови културе
13. Срђан Срдић, МРТВО ПОЉЕ – Стубови културе
14. Славољуб Станковић, СПЛИТ – Геопоетика
15. Мирослав Тохољ, ЗВОНА ЗА ТРОЈИЦУ - СКЗ
16. Гордана Ћирјанић, ОНО ШТО ОДУВЕК ЖЕЛИШ – Народна књига
Жири је овај списак сачинио разматрајући све романе који су пристигли до 31. децембра 2010. узевши у обзир и три последње пристигла: 137. Миленко Стојичић, КОЧИЋ, МУЊА НАД КЊИЖЕВИНОМ – УК Српске, подружница Бања Лука, 138. Слађана Рајић Богосављевић, СОФИЈИНЕ ФИОКЕ- Пешић и синови и 139. Небојша Стојановић, КЊИГА И КЊИГА. Књ.1 и 2 – Аутор.
Редослед романа је дат по азбучном реду презимена.
Радмила Станковић
|
Share on Facebook
Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар
|
| Приступ за чланове |
 |
|
 |
| Мисли |
|
Јелена Триван, потпредседница ДС
Не верујем да ико на нашој политичкој сцени или у свету има бољи економски план од нашег. Грађани су нас подржали, подржавају нас, а очекујемо да ће тако бити и на следећим изборима.
Прочитајте све мисли  |
|
| Култура |
 |
|
 |
|
