Hrist stanuje u Nigeriji

Navikli smo da kada kažemo „borba za duše” pomislimo na daleke meridijane. Hrišćanska Evropa je vekovima uspešno izvozila svoju religiju širom sveta. Ali stvari su se okrenule. Govoreći o stanju hrišćanstva u Evropi, Benedikt XVI je u septembru rekao da „više nema dokaza da postoji potreba za Bogom, a kamoli Hristom”. Papa je prethodnih meseci isticao potrebu za „reevenđelizacijom” posthrišćanske Evrope. U zapadnoj Evropi ćete sve češće nailaziti na ljude koji „ne idu u crkvu i ne znaju nikoga ko ide”. Poljska je jedina zemlja Evropske unije u kojoj više od polovine vernika redovno odlazi u crkvu. Mada, u demokratskoj Poljskoj ispred oltara se moli mnogo manje ljudi nego u vreme komunizma. Najneredovniji su vernici u Švedskoj i Finskoj, gde crkve posećuje samo četiri odsto stanovništva. Situacija nije bitno drugačija u Francuskoj i Holandiji, u kojoj su crkve pune samo u siromašnim, imigrantskim predgrađima Amsterdama. Čak u Austriji, nekada bastionu katoličanstva, crkve su uglavnom prazne - samo 15 odsto vernika ide u crkvu jednom nedeljno. Srce hrišćanstva je sve dalje od Evrope. Hrišćani su tokom dvadesetog veka bili trećina svetske populacije. Ali ova konstanta skriva dramatičnu promenu. Došlo je do velikog pada broja hrišćana u zapadnim zemljama i do ogromnog porasta na siromašnijim, južnim meridijanima. Na Filipinima godišnje bude kršteno više katolika nego u Italiji, Španiji, Francuskoj i Poljskoj zajedno. Hrišćani su u Africi 1900. godine činili samo jednu desetinu stanovništva, a danas 46 odsto. Pri tome broj stanovnika je povećan sedam puta, a broj hrišćana čak 37 puta. Na početku 16. veka devet od deset hrišćana je živelo u Evropi. Danas u sve starijem zapadnom svetu stanuje manje od trećine hrišćana. Tokom prvih petnaest vekova nove ere geografski centar globalnog hrišćanstva se sporo pomerao ka severozapadu - od Jerusalima prema srcu Evrope. Sledeća četiri veka on se nešto brže kretao od Beča na zapad i 1900. godine je bio blizu Madrida. Ali u poslednjih četrdeset godina tačka koja označava „centar gravitacije” svih hrišćanskih crkava ide ka jugu. Sada je na severu Malija i očekuje se da nastavi ka jugoistoku i do kraja veka stigne u Nigeriju. Među deset najmnogoljudnijih hrišćanskih država su samo tri evropske zemlje - pre jednog veka ih je bilo devet. Nigerija i nekadašnji Zair su na devetom i desetom mestu, a u Kini ima više hrišćana nego u ujedinjenoj Nemačkoj. Podaci o prirodnom priraštaju sugerišu da 2050. godine na listi deset najmnogoljudnijih hrišćanskih zemalja neće biti nijedne evropske države - mesta Nemačke i Rusije će zauzeti Uganda i Etiopija. Profesor Filip DŽenkins, autor knjige Sledeće hrišćanstvo, smatra da i stanovnici SAD i Evropljani odbijaju da vide „pravu budućnost hrišćanstva”. DŽenkins podseća da ne samo da na južnoj hemisferi ima sve više hrišćana, već da oni veruju da Bog „direktno oblikuje njihove živote”. Najbrže rastuće, afričko hrišćanstvo se ne razlikuje samo od posustalih evropskih kanona, već odstupa i od uspešnog američkog modela, u kome je naglasak bio na crkvi „slobodnoj od hijerarhije, sujeverja i dogme”. Mnogi hronično gladni stanovnici trećeg sveta novozavetne scene ne doživljavaju samo kao alegorije. „Često se radi o ljudima koji nemaju pristup zdravstvenoj zaštiti koju ljudi u prvom svetu podrazumevaju i zato medicinski, isceliteljski i egzorcistički elementi Biblije njima deluju sasvim smisleno”. U Africi, gde se islam i hrišćanstvo bore za duše vernika, najbolje prolaze crkve u kojima ima mesta za vizije, trans i snove. Više od trećine hrišćana pripada novim, često nedenominacijskim i slabo umreženim crkvama. Teško je ovu pletoru rastućih verskih zajednica adekvatno opisati jednim pojmom. Neki autori govore o evanđelističkim, drugi o postprotestantskim hrišćanima, treći o „radikalnim protestantima”, a najčešće ih nazivaju „ponovo rođenim”. Nijedan od ovih pojmova nije sasvim adekvatan. U sve mnogoljudnijoj i hrišćanskijoj južnoj hemisferi, u SAD i na Dalekom istoku, reč sekta ima bitno drugačije značenje nego na Balkanu. Za stotine miliona novih vernika, katoličanstvo i pravoslavlje su samo dve sekte. Hrišćanstvo je danas u usponu u onim delovima sveta gde građani crkvu ne prihvataju zato što je „njihova”, već zato što smatraju da nudi odgovore na zbunjujuće izazove modernizacije i turboglobalizacije. Ovakvo shvatanje religije je izuzetno retko u Evropi. Zato stanovnici EU sve češće veruju (u Boga) a da ne pripadaju (crkvi). U Velikoj Britaniji 70 odsto ljudi kaže da su hrišćani, ali samo oko sedam odsto odlazi u crkvu. Štaviše, značajan deo britanske populacije odlazak u crkvu doživljava kao „devijantno ponašanje”. U jednoj od najpoznatijih demonstracija rastuće moći neizabranih savetnika, Alister Kembel je prekinuo svog šefa Tonija Blera, bogobojažljivog katolika, pre nego što je američkom novinaru uspeo da odgovori na pitanje o religiji. Veliki uzor svetskih spin-doktora je rekao da oni u Britanija „ne rade Boga”, upotrebivši sklop reči koji se na engleskom koristi kada neko želi da kaže da se ne drogira. I stare i nove evropske levičare zbunjuje mesto koje religija ima u američkoj politici. Tokom predsedničke kampanje konzervativci su tvrdili da „Isus Hrist ne bi glasao za Baraka Obamu”. Ali Obama je na izborima 2008. godine privukao veliki broj vernika i dokazao da „republikanci nisu vlasnici religije” u Americi. Prvi crni predsednik je izabran između ostalog i zato što je uverio birače da „nije daleko od Boga”, da je liberal kome je „Bog u srcu” i da smatra, kao i Martin Luter King, da u politici ima mesta za religiju. U supersili koju su stvarali puritanski hrišćani koji su želeli slobodu religije, danas nije lako biti slobodan od religije. To je jedan od ideala francuskog prosvetiteljstva koji nikada nije stigao do zapadnih obala Atlantika. Profesor Vilfred Meklej kaže da Amerikanci, za razliku od Evropljana, nisu poverovali „da je život bez Boga ultimativna sudbina čovečanstva”. Ali više se ne radi samo o SAD. Grejs Dejvi, profesorka sociologije religije, smatra da je Evropa postala „izuzetan slučaj” i da, bar kada govorimo o religiji, više nije globalni prototip. Iako Evropljani vole da veruju „da će ono što oni danas rade sutra raditi svi drugi”, u ostatku sveta, podseća Dejvi, modernizacija i urbanizacija ne podrazumevaju sekularizaciju. Katoličanstvo i protestantizam su širom sveta ugroženi shvatanjima hrišćanstva koja naglasak ne stavljaju na hijerarhije, tradiciju i „znanje”, već na mogućnost izbora, lično iskustvo i umeće propovednika. Ono u čemu mnogi Evropljani prepoznaju „satanizam” i „sekte”, mnogi Afrikanci, Amerikanci i Korejci vide kao divne rituale i harizmatične propovednike koji uspešno šire Hristovu poruku. Neki od njih su fokusirani na bogate i moćne. Bili Grem je propovednik koga američki predsednici pozovu kada žele da se pomole u Beloj kući (Obama je bio dvanaesti u nizu). Nigerijski „biskup” Dejvid Ojedepo je, između ostalog, vlasnik Kapele pobednika, najbogatije afričke „crkve uspešnih ljudi”. U Podsaharskoj Africi se broj „ponovo rođenih” vernika procenjuje na oko 400 miliona i Ojedepo je jadan od uspešnih propovedniika koji su izgradili verske imperije koje funkcionišu slično restoranima brze hrane. S druge strane, većina zapadnoevropskih vernika veruje da sve mogu sami, da im u odnosu s Bogom ne trebaju nikakvi ovozemaljski namesnici, pastiri, posrednici ili vodiči. Istraživače zbunjuje činjenica da, na primer, dvostruko veći broj Britanaca veruje da postoji raj nego da postoji pakao. U „smrti pakla” moguće je prepoznati izraz rastuće samouverenosti severnih Evropljana koji veruje da je „Bog u meni” i da niko neće naplaćivati cenu starih i novih grehova, agresivne kompetitivnosti, neumerene potrošnje i pustošenja prirodnih resursa. Ovakvo shvatanje Boga je sve prisutnije u Holandiji, Velikoj Britaniji, skandinavskim zemljama i Francuskoj. Ono je bitno drugačije od vezivanja spasenja za „ličnog Isusa” ili „ponovno rođenje”, što su glavne odlike „povratka” hrišćanstva u SAD, postkatoličkom Brazilu i Podsaharskoj Africi. Mnogi novi hrišćani su izuzetno konzervativni, mnogo „veći vernici” od nepopravljivo sumnjičavih Evropljana. Nije malo onih koji su militantni protivnici abortusa, ekstremno homofobični i skloni dehumanizaciji pripadnika drugih verskih zajednica. Među preko 80 miliona „ponovo rođenih” vernika u SAD koji nestrpljivo očekuju Isusov povratak nalazi se i veliki broj onih koji veruju da je Antihrist možda već među nama i da je jedino pitanje da li je to rimski papa, „predsednik EU” ili generalni sekretar UN. Među „ponovo rođenima” ima i mnogo onih koji su izuzetno tolerantni i sasvim nedogmatični. Tajanstvena američka „Družina” (The Fellowship), je paracrkvena, nedenominacijska organizacija koja jednom godišnje organizuje Nacionalni molitveni doručak. Na februarski skup u Vašingtonu pozivani su Majka Tereza, dalaj-lama i patrijarh Pavle, ali i Bono, somalijski diktator Sijad Bare i bošnjački tajkun-političar Fahrudin Radončić. „Družina” je jedna od brojnih crkava i organizacija koje imaju ogroman uticaj na spoljnu politiku Vašingtona. Ponovo rođeni političari igraju sve značajniju ulogu u Keniji, Brazilu, Gvatemali, Koreju i Ugandi, a trojica su već bili predsednici SAD. „Najveća hrišćanska crkva na svetu” nalazi se u Seulu i, sa preko 26.000 sedišta, više liči na neobičan fudbalski stadion nego na crkvu. Okrugla zgrada je obložena ogromnim ekranima koji omogućavaju da preko 200.000 vernika svake nedelje „prisustvuje” službi. Najveći broj hrišćanskih misionara u svetu danas dolazi iz Južne Koreje. Ovu pedesetomilionsku zemlju često opisuju kao najveće „hrišćansko čudo” dvadesetog veka. Trećina stanovnika su danas hrišćani u zemlji u kojoj je pre stotinak godina bilo samo nekoliko stotina vernika. U Brazilu, najmnogoljudnijoj katoličkoj zemlji, broj evanđelističkih vernika upetostručen je tokom prethodne tri decenije. Nekada su „ponovo rođeni” aktivisti kucali od vrata do vrata. Danas su vlasnici nekih od najpopularnijih kanala, kao što je brazilski Rede Rekord, druga najgledanija televizija u drugoj najvećoj hrišćanskoj zemlji na svetu. U Nigeriji ključno mesto ima film. Veliki deo „nolivudske” produkcije, koja je prethodnih godina osvojila afričke tinejdžere, snimaju crkve. Sa pedeset celovečernjih filmova nedeljno lagoska verzija Holivuda zauzima drugo mesto na svetu, iza „prekrštenog” Bombaja. Evanđelistkinja i „gospođa apostol” Elen Ukpabio, 41, poznata je glumica, producentkinja i autorka serije bestselera, uključujući knjige Otkrivanje tajni veštičarenja i Ponovo živa. Debeljuškasta nigerijska zvezda je vlasnica crkve (i verske franšize) Liberti gospel fondacija i Liberti films produkcijske kuće, koja stoji iza filmova „Kraj poročnih“, „Autoput do groba“, „Oženjen vešticom“ i „Sveti zločin“. Elen je kroz igrani film „Od milosti do blata” pokušala da objasni zašto „većina božjih ljudi”, njenih konkurenata, ne izdrži na blagoslovenom putu. Vernicima su na raspolaganju „molitvene linije”, a onima koji telefonom ne dođu do „totalnog iskupljenja” Elen na fudbalskim stadionima širom Nigerije nudi „iskorenjivanje veštica” i „biblijski finansijski prosperitet“. I u SAD i u Africi među najuspešnijim su one hrišćanske crkve čiji megaproroci, biskupi i apostoli uspešno spajaju veru i potrošnju, jevanđelje i prosperitet, koji tvrde da je isplativo biti vernik. Za desetine miliona njihovih sledbenika Drugi dolazak „ne evocira Isusa koji spasava, već onoga koji plaća dividende, koji obećava čudesnu zaradu u zamenu za ograničenu duhovnu investiciju”, piše DŽon Komarov, profesor antropologije na Univerzitetu u Čikagu, koji se posvetio proučavanju veza između neoliberalnog poretka i globalnog religioznog buđenja koje još nije stiglo u najveći deo Evrope. Istraživači ukazuju na nekoliko ključnih faktora koji otežavaju rast hrišćanstva u EU. Istoričar Edvard Larson govori o religiji u Evropi kao o „katedralskom hrišćanstvu”, koje je danas uglavnom privlačno turistima i starijim osobama. Neke njegove kolege smatraju da se evropske države nikada nisu sasvim razdvojile od „državne” crkve i da je tradicionalna vera ostala jedno od ključnih obeležja identiteta. Drugim rečima, oni problem vide u tome da religija u Evropi nije potpuno „privatizovana” i „denacionalizovana”, da još nije „na slobodnom tržištu”. Sociološkinja Grejs Dejvi sugeriše jedan drugi razlog. Ona kaže da „glavna razlika između Evrope i Amerike nije toliko u postojanju državne crkve, već u postojanju države”. Evropske „države dadilje” obezbeđivale su mnogo više nego države u SAD ili Podsaharskoj Africi, gde ili uopšte ne postoji ili nema funkcionalne opšte zdravstvene zaštite i socijalnog staranja. Kapije „tvrđave Evrope” je preduzetnicima vere počelo da otvara gušenje „države blagostanja” i privatizacija svega što se može privatizovati. Ono što je osamdesetih započela Margaret Tačer, kasnije su nastavili neoliberalni centristi, Toni Bler, Gerhard Šreder i Nikola Sarkozi. U Velikoj Britaniji je „borba za duše” već počela. Ostalo je da posle Atlantika „Bog koji plaća dividende” i „želi da budemo bogati” preskoči Lamanš.