Велики митинг опозиције могао би да остане упамћен као први масовни скуп на којем неће бити најважније питање колико ће људи окупити, нити какве ће поруке са њега послати, већ како и када ће бити завршен. Са којим ће се осећањем грађани вратити кући - задовољни што је власт уважила притисак опозиције и пристала на ванредне изборе, огорчени због бахатости власти или немоћи опозиције или ће можда одлучити да уопште не иду кући, већ да своје социјалне и политичке фрустрације лично уруче председнику Србије Борису Тадићу. Неколико дана пред митинг, две највеће странке у Србији, које су у последње време чешће виђене у великој коалицији него у великом сукобу, успеле су да у политички речник врате појмове и поруке које смо последњи пут чули у кампањи 2000. године – рушење уставног поретка, власт се не осваја на улици. Исто је место, слична је и реторика, само су замењене улоге.