Mene dame nisu birale

Velimir Bata Živojinović (78) bio je prošle nedelje prvi put na sudu. Kao svedok u procesu koji se u Specijalnom sudu vodi protiv njegovog sina Miljka, kao stečajnog upravnika građevinskog preduzeća Rad. Kaže da sudnica izgleda kao vasionski brod, veoma elegantno, da nije imao tremu jer mu je savest mirna, a srce uz sina, advokata koji već pet godina živi u Francuskoj, a nalazi se na poternici Interpola. Kao mladi glumac u Beogradskom dramskom pozorištu, Bata Živojinović je radio sve što niko nije hteo da radi. Bio je željan scene i spreman da izvede sve što reditelj od njega traži. I više. Soja Jovanović je u jednom trenutku kazala: „Izdržavaš kao životinja!“ I ostalo je – Bata Životinja. Sa pozorištem je odavno završio, ali svako malo ga neko zove da se vrati na daske. A on odbija. Kaže, a to je prava vest za pozorišne i filmske sladokusce, da se nedavno zahvalio na ponudi reditelja Slobodana Unkovskog i direktora Jugoslovenskog dramskog pozorišta Branka Cvejića da u ovom pozorištu igra u novoj drami Biljane Srbljanović „Čovek nije bicikl da možeš da ga ukradeš“. Kaže: „Sjajna uloga, sjajan komad, i to okruženje Jugoslovenskog dramskog pozorišta, sve je to tako privlačno, ali ja bi trebalo životinjski da se pripremam, a nemam vremena za to. Čeka me snimanje nekoliko filmova, imam firmu koja proizvodi filmove. Treba sve to pripremiti, organizovati. Spremam jedan dokumentarac, tačnije dokumentarnu seriju za televiziju, deset epizoda po pola sata. Pripremam monografiju od 1.200 strana, koja treba da izađe za dva meseca, na četiri jezika – srpskom, kineskom, engleskom i ruskom. Kinezi traže da uzmu celu tu monografiju i da je štampaju samo na kineskom. A serija bi, u stvari, trebalo da bude priča o tome kako je nastala monografija? Kako smo radili monografiju. Unutra je više od sto autora, najpoznatijih ljudi s kojima sam radio, od naših do belosvetskih umetnika. U toj monografiji neće biti živog sagovornika koji se zove ili se zvao Boris Dvornik. Ne. Nažalost, umro je. Kako se to završilo, da podsetimo čitaoce, kako se završila vaša obostrana želja za susretom, za pomirenjem? Mi se nikada nismo posvađali. Nikada. Ja sam hteo da malo smirimo loptu oko sukoba srpskog i hrvatskog naroda. Idiota ima i u Hrvatskoj, kao što ih ima i u Srbiji. Kad smo počeli da se dogovaramo, kao da se pomirimo, osamdeset posto Srba je bilo protiv. I osamdeset posto Hrvata je bilo protiv. To je trajalo dve godine. Zašto mi ne bismo posećivali Hrvatsku, letovali na najlepšem moru na svetu, zašto Hrvati ne bi dolazili ovde kao da se ništa nije dogodilo. Ko hoće da pamti, nek pamti, ne moraju i moji unuci da pamte. Ja stavljam taj teret na leđa, sve šta je bilo - sekire, noževe, ubijanje. Šta su tu moji unuci, a imam ih šestoro, šta su oni skrivili da ne mogu da odu da vide Hrvatsku, da letuju na najlepšem moru na svetu. Posle dve godine, osamdeset odsto Hrvata i Srba su bili za Borisovo i moje pomirenje. To pomirenje je trebalo da bude jedan simboličan čin da bi se to prenelo na narod. Nažalost, Boris je umro i to nismo ostvarili. Da li ste vi, onda, imali razumevanja za njega, jer on je bio taj koji je ponešto otuda spočitnuo na račun Srbije. Nije, nije. Mediji su obaveštavali da jeste, ali vi tvrdite da Boris Dvornik nije bio takav čovek? Nije. Verujem da je njemu neko stavio u usta ono što on uopšte nije rekao. Znam sigurno da nije bio protiv Srba, on je dolazio kod mene i njega su obožavali moji seljaci na Kosmaju, često je dolazio, ja sam se družio sa njim, stalno. Postoji li neko ko zbog ličnog sukoba neće biti zastupljen u toj monografiji. Ne. Nikada se niste svađali sa kolegama, rediteljima? Raspravljao se i prepirao da, ali ne postoji niko na svetu sa kim sam se posvađao i ne govorim. Možda ja grešim, možda ljudi neće da se druže sa mnom, a da ja ne znam ko je taj ko neće. Možda oni koji su vas od tada doživljavali kao tvrđu struju SPS-a? To sam i sada. Šta, tvrda struja SPS-a? Pa da. Ja sam tu gde sam i bio. Gde ste vi danas formalno u SPS-u, u članstvu, rukovodstvu? Moja članska karta je broj 15, ja sam jedan od osnivača, bio sam uvek u rukovodstvu, čak sam jedno vreme bio i potpredsednik, znači Slobin zamenik. Danas je dovoljno da sam tu, i u Glavnom odboru i u Izvršnom odboru. Nemam vremena da partiji posvetim toliko vremena a da ne remetim ono za šta postojim. Da radim svoj posao. Da li je SPS partija koja ima budućnost? Da će mene da preživi, to je sigurno. Ja sam planirao da živim 106 godina. Mislite li na preživljavanje po sistemu Milutina Mrkonjića – Miloševićeva slika u kabinetu i tvrdnja da je naša budućnost u Evropi? Pa, nije Mrkonjić otkrio Ameriku. Svi smo za ono što oseća ova Srbija, svi hoćemo da idemo tamo gde je bolje. Zašto da ne? Ko nije za to, taj nije s nama. I Milošević je bio za to. Ako izuzmemo idolopoklonstvo prema vama, kakve su vaše poslovne veze sa Kinom? Za sada nemam nikakve poslovne veze. Ja sam srećan čovek što je Srbija postala četvrti strateški partner Kine, zanimljivo mi je i raduje me što Kinezi četrdeset godina gledaju moja četiri filma - Valter brani Sarajevo, Diverzanti, Most i Partizanska eskadrila – a dolaze nove generacije koje jednako poštuju i obožavaju te filmove. Mnogi su spremni da kažu kako su zahvaljujući vama Kinezi počeli ovde da ulažu i da nas, zbog vas, oni malo i vole uz to? Ne vole nas Kinezi malo, nego mnogo. Došao mi je guverner Narodne banke Kine i molio me da ga sačekam na aerodromu i ja sačekam delegaciju, njih devet, koji su došli zbog izgradnje mosta. To je ogromna investicija, Kinezi ovde ulažu ukupno dve i po milijarde dolara. Ne radi se to samo zbog ljubavi. Rođeni ste u Koraćici, gde ste napravili kuću i gde najradije odlazite. Koraćica je moje prvo pamćenje. Tu sam pošao u školu, i ako ne znate, dva puta sam išao u prvi razred. Ponavljali ste prvi razred osnovne škole? Tako je zapisano. Odavno stanujete u Požarevačoj ulici u Beogradu, u kraju gde ste proveli svoju mladost? Da, u susednoj ulici. Pamtim svaku uličicu, i Lula je iz ovog kraja. Vaša supruga Lula je davno kazala da ste bili glavni momak u kraju? Bilo je to vreme enklava, kada se znalo gde si smeo da ideš po devojku i gde nisi smeo. Mi smo čuvali naš Crveni krst. Nije bilo šanse da su drugi mogli da dođu. Dorćolci, na primer, ili oni sa Dušanovca? Ni slučajno. Niti su oni dolazili ovde, niti smo mi išli na Dorćol ili na Dušanovac. I tako ste svoje devojke čuvali za sebe? Naravno. Ali, ako hoćete istinu, ovde u Božidaru Adžiji su jedanput nedeljno bile igranke kada dame biraju. Ja nikad nisam zaigrao. Nikad me niko nije birao. Nijedna dama? Ne. I tako jednom, u Božidarcu, nađem na podu neke novine u kojima vidim da je raspisan konkurs za srednju glumačku školu u Nišu. I odemo u Niš moji pajtosi i ja. U nedelju, kada nema škole. Dođemo u Narodno pozorište, a portir nam kaže da je unutra samo upravnik. Tražim da idem kod njega i on me primi. Ja mu kažem: Dobar dan, ja sam Velimir Živojinović, a on kaže: Dobar dan, i ja sam Velimir Živojinović... Masuka? Pesnik, pripovedač, prevodilac? On je bio direktor pozorišta u Nišu? Da. Pita on mene šta sam spremio za prijemni, a ja još ne znam da škola traje već tri meseca. Čitao sam konkurs u novinama koje su bile ko zna od kada. Taj divni čovek je učinio sve da ja budem primljen, a na kraju prve godine bio sam najbolji đak iz svih predmeta, samo sam iz glume bio najgori i nisu hteli da me prime da nastavim dalje. Ipak, bili su fer, pa su rekli: Evo, daćemo ti prelaznu ocenu, ali da se ne upisuješ ovde. I ja odem u Novi Sad gde završim drugu godinu, ali sam opet imao probleme... A u međuvremenu ste dva puta polagali prijemni na Akademiji, gde vas nisu primili? Primili su me posle završene srednje glumačke škole, iz trećeg puta. I posle pola godine, profesor Joca Kulundžić mi kaže: Šta ćeš ti ovde kad si ti gotov glumac? Ipak ja diplomiram na Akademiji, a kako sam bio stipendista Beogradskog dramskog pozorišta, dođem na Crveni krst i u tom pozorištu sam uglavnom statirao. Jer, bio je to ubistven ansambl, najbolji koji je postojao u tadašnjoj Jugoslaviji - LJuba Tadić, Cica Perović, Sima Janićijević, Mika Vitorović, Rade Marković... I ja pored njih da dobijem glavnu ulogu? Može, ali samo ako nijedan od njih nije hteo da igra. Tako sam jedno tri-četiri puta dobio glavnu ulogu, ostalo bih prošetao po sceni, kao u Mački na usijanom limenom krovu, gde sam igrao crnca koji pređe preko scene i ništa više. A imao sam našminkanu samo onu polovinu lica okrenutu publici. Crnac, pola crn, pola beo. I, naravno, kaznili su me zbog te nepodopštine. Pozorište, u vašoj karijeri, očigledno nije bilo vaša šolja čaja? Ne. I čim sam počeo da snimam, najpre kod Soje Jovanović, posle kod Veljka Bulajića, u Vlaku bez voznog reda, gde sam imao jednu od prvih većih uloga, bilo je gotovo sa daskama. Filmska industrija u Jugoslaviji, odnosno Srbiji, imala je razne periode. Kako ocenjujete ovaj današnji? Bio sam u svim vladinim organima, i filmskim organima, u svim filmskim fondovima, gde sam mogao da utičem da se stvari poboljšaju, da se rešavaju problemi. Naravno, bez pomoći nekih ministara, naročito ministra Nebojše Bradića, koji je dosta uradio da film ponovo proživi, ne bismo ni mi filmski radnici mogli mnogo da uradimo. On je zaslužan što je situacija u srpskoj kinematografiji danas mnogo bolja nego juče, mada od mnogih relevantnih ljudi nije imao razumevanja. Ako je bilo nekih zastoja, nije njegova greška. Srpski film je počeo da napreduje tako snažno da je počeo veoma uspešno da prezentuje našu kinematografiju u celom svetu. Šteta je što je Bradić otišao. Za vas se često govorilo da ste veoma moćni i da je vaša reč presudna u celokupnoj kinematografiji. Kako vi to komentarišete? U jednom trenutku moje karijere, počela je kriza, nisu ni meni tekli baš med i mleko celog života. Moj pokojni prijatelj, novinar Slavko Lazarević, koji je pisao o filmu, kaže mi jednog dana: Bato, pada ti rejting, moramo nešto da uradimo! I Slavko lansira krilaticu da sam ja Frenk Sinatra srpskog i jugoslovenskog filma. Znao je više od mene i bio je sjajan čovek, i novinar, ali, od toga se stvorila neviđena afera. Svakih petnaest dana na hrvatskoj televiziji emitovana je emisija o klanovima gde sam ja bio šef. I svi su o tome pisali, a mnogi glumci iz čitave Jugoslavije tvrdili su da je to tačno, da sam ja Frenk Sinatra, da sam moćan kao što je bio klan Frenka Sinatre u Holivudu. Ja tu moć nisam imao, niti je sad imam, niti mi je potrebna. A niko ne zna gde je tajna kad neko napreduje pa stane. Nedavno je umrla Elizabet Tejlor koja vam je u jednom trenutku bila prva komšinica? Na Tjentištu su postojale dve barake. Spolja obične, a unutra bajka. To su bili apartmani - jedan Titov, jedan Rankovićev. Dok smo snimali Neretvu, u jednom apartmanu su bili Liz i Barton, a u drugom Lula i ja. Sa njom je moglo da se živi, da se razgovara. Bila je sjajna. Svako jutro bi po Bartona dolazio helikopter i vozio ga na objekat, a Liz bi mahala dok on ne uđe u letelicu. A sobarica je bila jedna - njihova i naša. Usluživala je i njih i nas dvoje. I tako smo Lula i ja saznavali neke detalje iz života najslavnijeg glumačkog para. Tako je, između ostalog, pričala da je na stočiću lepe glumice, kako se probudi, obavezno stajala čaša od dva deci votke i jedan deci koka-kole. Vi odavno ne pijete? Ja sam se sa pićem davno pozdravio. Poslednji put sam pre mnogo godina pio u svom podrumu, na crevo i rekao – nikad više! Tako je i bilo. A moj podrum u Koraćici je i dalje pun vina i rakije. Ovih dana, ponovo ste u žiži javnosti jednim povodom koji vam kao ocu verovatno nije mnogo prijatan. Stali ste u odbranu svog sina. Jeste li to izbegavali do sada, ili je tek sada bio trenutak? Proteklih pet godina ušao sam u suštinu tog procesa u kome se sudilo ljudima. Posle četiri i po godine svih 36 optuženih su na slobodi, sve su pustili, a oni koji se sada brane, brane se sa slobode. Moj sin Miljko je na Interpolovoj poternici i ne sme da dođe, jer bi odmah išao u zatvor. I ušao sam u tu proceduru, da vidim šta je tu njegova greška. Kao svedok sam dao izjavu na sudu da on greške nije imao. Da su ga lažno optužili, da je on kao stečajni upravnik Rada prodavao neke kuće, neke placeve, stanove, da su štete milionske po firmu, da je tu bilo neke krađe, korupcije itd. Optužuju ga da je sve to uradio, a on samo što je došao na tu funkciju. U vreme kad je to urađeno on nije bio tu. To može dete da vidi. To je prvi dokument. Onda sam ušao u proceduru tih ljudi koji su istraživali tu lažnu aferu i koji su stvorili lažnu aferu. Morao sam da budem obazriv da nekoga ne optužim, da ne vređam neke ljude. Kad sam došao do suštine, kad sam video ko je to vršio, onda sam ih imenovao. Rekao sam, taj, taj i taj, a bilo je njih petorica koji su Miljka proganjali do dana današnjeg. A zašto funkcioner DSS-a Nenad Popović danas kaže da će vas tužiti ako mu se ne izvinite? Zato što sam spomenuo Velimira Marjanovića, čoveka koji je u njegovoj službi. Jer sam rekao da sam u tom ispitivanju uz pomoć mnogih prijatelja došao do kabineta Popovića. I tu je sve stalo. Molim vas, hoću da se zna. Ova cela priča nema nikakve veze sa Vojislavom Koštunicom koga izuzetno poštujem. Cenim njegovu čast i poštenje, rekao sam mu u oči koliki je on kapitalac u znanju kao političar koji poznaje zakone bolje od onih koji su ih pisali. A neke je i on pisao. Ni na kraj pameti mi nije bilo da njega optužim. A oni se brane spominjući i Koštunicu, što je sramno. Ali, ne mogu da se odbrane, ja imam 50 svedoka i kompletnu genezu - znam kako se ta tehnologija razvijala i dokle sam došao. Rekao sam da su bila četiri inspektora koji su konstantno ispitivali i saslušavali, kojima je očigledno taj Velimir Marjanović bio pretpostavljeni i da su ta četiri inspektora kod mene u stanu tražili pare od mog sina. Dosta je logično pitati vas zbog čega se niste obratili svom šefu partije, ministru policije, Ivici Dačiću? Mislite da ga pitam: a što ti Miljku ne pomogneš? Ne. Nisam ga nikada pitao. Neću da ima on problema sa mnom. Nikada nisam od njega ništa tražio, ili ga molio za nešto. Smatrao sam to neukusnim. Iako ga viđam gotovo svakodnevno. Zar nije malo neobično da se viđate tako često? Šta vam je tu neobično? Ja sam u partiji, u Izvršnom odboru, u Glavnom odboru, gde on vrši svoje partijske dužnosti. A ako vam je sin kriv? Meni je jasno da je nemoguće da se to ne završi pozitivno za mog sina. Ako je nešto uradio, neka plati. To najiskrenije mislim. Ali, tvrdim da je to sve nameštena policijska afera. Ko zna iz kojih interesa? Da bi se sačuvali pravi lopovi, a pravi lopovi su se već deklarisali, to su oni koji su naručili njegovo hapšenje, koji su davali izjave, intervjue po nekim novinama, koji su pokazali ko su. A mi koji smo najviše u tom procesu, znamo da lažu. I kome da se izvinjavam, tim hohštaplerima. Ti hohštapleri su pokazali da su oni kriminalci. Kad spominjem ovoga, često ga i treba spominjati, Velimira Marjanovića, on je glavni akter cele afere. On je zloupotrebljavao svoj policijski položaj. Sve to povodom vašeg sina Miljka Živojinovića, stečajnog upravnika građevinskog preduzeća Rad, događalo se u vreme kada je ministar policije bio Dragan Jočić. Desilo se takođe da ste vi, kasnije, svojim privatnim vezama hteli da posredujete da jedan kineski lekar pregleda bivšeg ministra policije koji je ostao paralizovan posle saobraćajne nesreće. Šta je bilo? U mom selu Koraćici živi direktor Demokratske stranke Srbije. I ja mu ispričam priču o jednom neurohirurgu, Kinezu, profesoru koji jedini na svetu leči povrede kičmene moždine. To niko na svetu ne radi, sem on, i onda su Amerikanci njega proglasili za najvećeg kriminalca u medicini. On je, inače, došao u našu ambasadu u Pekingu i predao pismo za mene u kome me moli da mu dam svoju veliku sliku Valtera da je drži u bolnici. Do njega ne možeš da dođeš, nema teorije. Kinezi su mu otvorili novu bolnicu gde radi, a traže ga ljudi iz celog sveta. Iz celog sveta su dolazili i nema šanse da do njega dođu. Ja sam na B92 gledao dokumentarnu emisiju o njemu i video operisanog bolesnika koji je 17 godina živeo u kolicima, a onda ga je ovaj lekar operisao rekavši da mu je presadio ono što mu je povređeno od četvoromesečnog fetusa. I ja sam to rekao ovom direktoru iz Demokratske stranke Srbije, da postoji lek i način da Jočića pošaljemo tamo. On je pitao koga treba, a oni su uzvratili: Šta Batu boli k.... za Jočića. Ja na to nisam imao odgovor. Ja sam hrišćanin, mogu da pomognem, pomoći ću svima, tako i Jočiću. Ali, nigde nisam rekao da je on mome sinu nešto uradio. I sa njim sam bio dobar prijatelj. Gledate li danas prenose skupštinskih zasedanja? Kako komentarišete? Vrlo rado. Nemam s kime da komentarišem, Lula to ne gleda uopšte, deo porodice mi je u Francuskoj, ćerka Jelena radi na Kubi već deset godina, unuke su sa njima. Kako reagujete na rijaliti programe? Kažem da je to sramota, dno ukusa i morala. To ne treba korigovati, ne treba određivati ko sme da gleda, a ko ne. To, jednostavno, ne bi smelo da postoji jer je ispod svakog ljudskog dostojanstva. Nemamo mi tu snagu da zabranimo, i ne vidim ko može da zabrani ovo trovanje. Možda neko i voli to da gleda, ali ako nas ima sedam i po, osam miliona, ne verujem da to gleda sto hiljada ljudi. Nema ničeg lepog, humanog, nikakve poruke neke, vaspitne poruke. Dobro, ne mora svaki program da ima neku poruke, ali treba da možeš da ga gledaš s porodicom. A ovo su najordinarniji pornići. Baš mene briga da li je neka televizija u krizi ili nije, i zbog čega bih ja to morao da gledam. Gledate li serije na RTS koje imaju „rekordnu gledanost“? Gledam, naravno. Sjajne su, pametne, dobro urađene, visoko profesionalno spakovane - savršenstvo. Govorite to o serijama u kojima vi ne igrate. Hvalite ih. Da li ste bili u stanju da tako govorite i ranije, ili su godine učinile da postajete tolerantniji, da uz komplimente govorite o delima drugih? Danas sigurno tako mislim i govorim, ne znam da li sam to mogao ranije. Kada sam počinjao kao glumac, imao sam san da izađem na scenu. A da doživim ovo što sam doživeo, 333 filma, to nisam ni u snu mogao da zamislim. Da upoznam tolike svetske glumce, da upoznam oskarovce...Toliko bolesne mašte nisam imao. I kad me pitaju da li postoji nešto što još nešto nisam igrao, najbolje je da kažem - nema toga. I ovo je previše. Znate li za živog glumca u svetu koji ima 333 snimljena filma? Ima, recimo u Indiji, postoje. To je velika kinematografija. Postoje zemlje gde se igrani film snimi za dan-dva. Čak sam i ja igrao glavnu ulogu u jednom turskom filmu. Glavnu ulogu koju sam snimio za jedan dan. Nisam mislila na to. Pomislila sam, kad je Karl Malden umro, da li je on recimo, budući je dugo igrao, da li je on možda blizu vaše brojke? Ma nema on ni 100 filmova. Sigurno. Možda 60-70. Uz toliko filmova, vi ste bogat umetnik. Ali ste i deda šestoro unučadi. Kako izgleda deda Bata sa unucima? Vrlo depresivno. Zašto? Zato što njih petoro živi u inostranstvu, a ovo jedno u Beogradu Lula i ja ne viđamo jer njegovi roditelji nisu u dobrim odnosima. I kakav sam ja deda bez unučadi? Deda po zvanju. Unuke iz Francuske mogu da vidim na skajpu, sa onima na Kubi ne mogu ni preko skajpa da komuniciram. A oni su već odrasli, govore engleski, španski, jedna unuka govori japanski, a najgore govore srpski. Neka su živi i zdravi, šta drugo da kažem. Čak sam i žene igrao Reditelj Neretve, Veljko Bulajić je vaš višedecenijski prijatelj? Mi kao da smo bili neka familija. A kumovi smo. Nije mogao da zamisli film da ja ne radim. To su godine koje smo proveli zajedno. Godine uspeha i zadovoljstva. Voleli ste i Hajrudina Šibu Krvavca? Malo je reći da sam ga voleo. Venčao sam ga u Koraćici. Po kom obredu? Po građanskom. On je došao iz Sarajeva sa svojom damom i tražio je da ga venčam u mojoj kući. Došao je sekretar mesne zajednice i venčao ih. Zar to nije bila prava stvar? Lepo je o Šibi svedočio Kusturica u svojoj knjizi. Čitali ste? Da. Kusturica priča svoju priču. On je veliki reditelj, veliko ime, mada mu je poslednju film Zavet koješta. Šiba i ja smo, ja posebno, učestvovali u njegovom odlasku u Prag na studije. NJegov otac me je zamolio da mu sredim za stipendiju, jer u to vreme stipendije su se dodeljivale iz Beograda a ne iz Sarajeva. Ja sam mu to završio i on to zna. Nikada nije to pomenuo, ni u knjizi toga nema, jer Kusturica se pravi blesav. Znate li Valtera napamet? Kako ne bih znao, znaju ga i Kinezi. Retko ste na filmu igrali negativca. Niste hteli? U filmu Boj na Kosovu Zdravka Šotre, igrao sam, da tako kažem, Muratovog šefa kabineta. Turčina sam igrao. Znači, kod Murata možeš da dođeš ako ja dozvolim. I tako sam pustio Miloša Obilića da uđe. A na sajtu piše: Zašto su Srbi izgubili boj na Kosovu. Zato što je Valter bio na turskoj strani. Ne bih mogao da opstanem ovoliko godina u filmu, da sam imao određeni žanr, da sam igrao samo kauboje ili samo Indijance ili samo ljubavnike (tu sam totalno propao). Čak sam i žensku igrao. Da li je Milošević živ? Kakav je danas vaš odnos prema Miloševiću? Ja imam jednu teoriju, nisam je ja smislio, ali ću vam reći, tačnije postaviću vam pitanje: da li postoji u Srbiji, u Evropi, na svetu, čovek koji je video mrtvog Miloševića. Ja ne tvrdim da je on živ, ali ga niko nije video mrtvog.