APIS U AKADEMIJI

Vest da je profesor Nikola Hajdin ponovo izabran za predsednika SANU i nije nešto naročito odjeknula u našoj javnosti navučenoj na krvoprolića, razbojništva, rijaliti skandale, estradne udaje, razudaje, spanđavanja i raskide. Ali bez obzira na to što nije bila tema dana, vest je veoma važna. Pogotovo ako se uzme u obzir da je za reizbor Nikole Hajdina glasala ogromna većina akademika. Stvar je značajna ponajpre zbog toga što su u ubedljivoj manjini ostali takozvani „memorandumski“ akademici, velikani profesionalnog srbovanja i još profesionalnijeg patriotizma koji se – razložno se sumnja – nalaze pod jakim uticajem, da ne kažem baš komandom, akademika Dobrice Ćosića. Veran dalijevskoj strategiji totalne kamuflaže, sam Ćosić se nije eksponirao u javnosti niti je lobirao za srpskoakademičku stvar. Izbori su, makar bili i izbori za predsednika SANU, ipak stvar rutinske procedure. Nije tu bilo ničeg istorijskog. Ničeg sudbonosnog. Nema tu dovoljnog državnog razloga da „otac nacije“ siđe sa Parnasa i da se sukobi sa Imperijom. Umesto njega, na javnu scenu je stupio Vasilije Đ. Krestić, koji je blagoizvoleo dati seriju predizbornih intervjua u kojima je Hajdina optužio za „proterivanje srpske i uvođenje dnevne i mondijalističke politike u SANU“. Pročitavši Krestićeve intervjue neki bi Marsovac, zalutao na Zemlju, morao pomisliti da je SANU politička ustanova, a ne institucija čija je svrha negovanje vrhunske nauke i umetnosti. I Marsovac bi – paradoksalno – donekle bio u pravu. Jer je SANU, sve dok na njeno čelo nije došao Nikola Hajdin, doista bila parapolitička, a u izvesnom smislu i paravojna formacija. Duga je priča kako je do toga došlo; jednoga će dana ta priča svakako biti potanko ispričana. Ovde nam prostor dozvoljava samo ovlašan kroki. Ne znam, zapravo, kako je SANU funkcionisala pre nego što je u nju kročio Ćosić; nije me to u mladosti nešto naročito interesovalo. Ali nakon što je među besmrtnike kročio Dobrica i nakon što je, vičan zakulisnim marifetlucima, neformalno preuzeo vlast i počeo da daje ton toj ustanovi, stvari su krenule u lošem smeru. Vrhunski kriterijum za prijem u Akademiju, bar u takozvano umetničko odeljenje, postala je pravoverna srpskost. Naravno, po Ćosićevoj meri. I tako je – bar u umetničkom odeljenju – ostalo do dana današnjeg. Pretendenti na besmrtnost, akademski dodatak i markicu za prevoz i tada su, kao i danas, bili dužni da prođu poduži pripravnički staž koji je podrazumevao permanentno javno naricanje nad zlehudom sudbinom srpskog naroda. Vremenom je usvojen zajednički način ophođenja, govora, mudrovanja, pa čak i dres kod. Srpstvo i patriotstvo kao umetnička moralno-politička podobnost i sredstvo društvenog legitimisanja bili su idealno tle za uspon mediokriteta. U SANU su primani i ljudi sa bibliografijom od jednog udžbenika i jedne nezapažene studije, a nekada talentovani autori su – čast izuzecima – volšebno zapadali u stvaralačke krize i jalovost. Ali ako Akademiji na umetničkom polju nije najbolje išlo, na (para)političkom su joj cvale ruže. Pogotovo posle dolaska Slobodana Miloševića na vlast. Problem, međutim, seže mnogo dalje u prošlost i tiče se autoritarne prirode srpske politike koja tradicionalno – ne treba sve svaljivati na grbaču komunista – nastoji da stavi pod svoju kontrolu. Ne samo da srpska država nije sasvim odvojena od crkve – na šta se žale sa levice – ona nije odvojena ni od čega: u sve se meša i sve od nje zavisi. U toj preeksponiranosti i sveprisutnosti brišu se mnoga razgraničenja neophodna za dobro funkcionisanje političkog sistema. A takva je bezobličnost idealan ambijent za stvaranje neformalnih centara moći. Daleko sam od pomisli da bi SANU trebalo da bude nezainteresovana za politička zbivanja, niti je zazorno da se država povremeno konsultuje sa akademicima. Nevolje nastaju kada Akademija i akademici počnu da preuzimaju državne ingerencije. A to se ovde dogodilo krajem osamdesetih godina kada je SANU podržala „srpsku politiku“ i pretvorila se u Miloševićevu ideološku komisiju. Sada mnogi akademici poriču da je Akademija bila leglo nacionalizma; u celini ona to sigurno nije ni bila. Ali, rekosmo već, ukupan ton su davali Ćosić i njegov klan. Ne može se poreći da su Ćosić i taj klan značajno pripomogli Miloševiću u njegovim avanturističkim poduhvatima. A Ćosić je – saznajemo to iz snimljenih telefonskih razgovora – uveliko (možda i presudno) uticao na politiku bosanskih Srba. Opet kažem: ništa ne stoji na putu bilo kom akademiku, uključujući i Ćosića, da se bavi politikom. Samo što bi u tom slučaju gospoda akademici trebalo da se u politici angažuju kao članovi političkih stranaka, a ne da politiku, ovlaš maskiranu u „brigu za nacionalne interese“, uvlače u SANU. U civilizovanim zemljama „brigu o nacionalnim interesima“ vodi isključivo država. Ti interesi uopšte nisu mistični, a još manje patetični. Krajnje su jednostavni i ostvaruju se u realnom a ne u mitskom vremenu. Nacionalni interes: to je očuvanje državnog poretka i integriteta i postizanje što je moguće višeg stepena blagostanja za što veći broj građana. Sve ostalo, sve te „vekovne težnje“, „snovi mnogih generacija“ i slična populistička trabunjanja ozbiljne države ne uzimaju u obzir. A pogotovo ih ne ohrabruju. Ovde to, nažalost, nije bio slučaj. Niti još uvek jeste. Nešto se ipak promenilo u Akademiji dolaskom Nikole Hajdina na njeno čelo. Kao čovek koji po prirodi posla barata egzaktnim činjenicama, Hajdin nije imao mnogo sluha za kolektivne halucinacije, a pogotovo ne za politizaciju tih halucinacija. I odlučio je da SANU vrati njenoj nameni – širenju nauke i negovanju lepih umetnosti. Za njegovog mandata u Akademiju je primljeno podosta mlađih članova kojima ni najveći zlobnici ne mogu poreći naučnu i umetničku kompetenciju. Mada je i Ćosićev lobi uspeo da „akademizuje“ nekolicinu „nacionalno svesnih stvaralaca“. Ali i tu je bilo izvesnog pomaka. Nije se, naime, među besmrtnike moglo sa dve apsolutno beznačajne knjige. Takav razvoj situacije je, razumljivo, izazvao žestoku frustraciju među akademicima koji su Akademiju i dalje videli kao instrument za promociju i realizaciju „srpske politike“. Akademik Krestić je negde i nekome održao govor, momentalno prenesen – gde drugde nego na sajtu NSPM – u kome je Hajdina optužio za „proterivanje svega srpskog iz Akademije“, za uvođenje engleskog kao jezika sporazumevanja na međunarodnim skupovima, a kao ključni dokaz naveo je da se Hajdin potpisuje kao „predsednik Akademije“, umesto kao predsednik Srpske akademije nauka i umetnosti. Iz svega citiranog Krestić je izvukao zaključak da su „neophodne promene u rukovodstvu Akademije“. Već sam naslov govorancije – „rukovodstvo SANU vodi protivsrpsku politiku“ – neodoljivo podseća na bombastične izjave Tome Nikolića, a uzgred i ukazuje na to kakva bi to bila „srpska politika u SANU“. (Ko zna. Pripomogne li jednog dana da se Akademija očisti od izdajnika, možda se i Nikolić obretne među besmrtnicima. Doduše, sa više razloga od mnogih koji su već tamo.) Iako je formalno priznao volju većine, Krestić se očigledno ne miri sa depolitizacijom SANU i – upola glasa, ispod žita – poziva na puč. Ništa čudno za istoričara za koga je Apis pozitivna istorijska ličnost. Meni se lično vraćanje Akademije njenoj izvornoj nameni čini kao veoma dobar znak. A Krestića, Ćosića i društvo niko ne sprečava da se bave politikom kao članovi Radikalne stranke. Bilo koje druge, uostalom. Kao što članovima stranaka – ukoliko se dokažu u nauci i umetnosti – ništa ne bi trebalo da stoji na putu eventualnog prijema u Akademiju. E, kada se (i ako se) nauka, umetnost (a bogme i sport i estrada) odvoje od politike i države, razložno je verovati da će i umetnosti i nauci i državi i politici biti bolje. Ovako, u društvenoj smesi baba i žaba i ličnih interesa sakrivenih iza opštih, posrtanju neće biti kraja. A dominanto stanje duha će i dalje biti dosada i jalovost.