Utočište za dijalog

O nekim temama lakše je progovoriti preko umetnosti, a film posebno može biti dobra osnova. U momentu kad se po Beogradu otvara niz novih šoping centara, lakše je smejati se konzumerizmu bez granica nakon gledanja dokumentarca „Češki san“ o otvaranju nepostojećeg hipermarketa i prepoznati ljude koji se „navlače“ na reklamu. Suptilnije je skrenuti na događanja iz 1969. sa Pazolinijevog dela, nego iz aktuelne stvarnosti. Dok traje čitava frka oko beogradske gej parade, bezbednije je potegnuti tu temu kroz film „Wigstock” o njujorškom festivalu drag kraljica. A svi ovi filmovi u odgovarajućim trenucima našli su se na programu „Ilegalnog bioskopa“. “Ilegalni bioskop” pokrenut je 2007. u okviru platforme “Teorija koja hoda”, a u saradnji sa inicijativom nezavisne kulturno-umetničke scene u Beogradu – Druga scena. “Bazu” ima u Magacinu u Kraljevića Marka, gde se svake nedelje od 18 sati okuplja deo filmske publike u startu nekako osuđen na andergraund krugove. Za razliku od “piratskih bioskopa” koji su u Berlinu, Kopenhagenu, Brazilu i Helsinkiju početkom veka probijali led kada je reč o dostupnosti informacija i pitanju autorskih prava, u beogradskoj verziji projekta, kako ističe autorka Marta Popivoda, “ilegalno” se pre svega odnosi na “proizvodnju prostora za sadržaje i procedure koji su evakuisani iz lokalne kulturne produkcije i distribucije”. Ilegalni bioskop je zamišljen kao otvoren (samo)obrazovni program razmene i kontekstualizacije autorskih, dokumentarnih, aktivističkih, političkih, kvir, anarhističkih, cenzurisanih i drugih marginalizovanih i u lokalnom kontekstu teško dostupnih filmova. Moja osnovna ideja je bila da se praksa deljenja i diskutovanja filmova među prijateljima i kolegama prenese iz privatnog u javni prostor, kao i da se proizvede novi javni prostor za razmenu diskursa o filmovima i oko filmova koje obično nismo imali priliku da gledamo u bioskopima u Srbiji - kaže za NIN Marta Popivoda, umetnica i kulturna radnica. Posebno zanimljiv momenat je da repertoar “Ilegalnog bioskopa” kreira sama publika. Na listi “Ilegalnog bioskopa” trenutno ima više od 1.000 ljudi različitih profila, a cela priča funkcioniše tako što je svako slobodan da predloži film koji bi voleo da vidi na velikom platnu, ali uz obavezu da ponudi i priču kojom će pokrenuti diskusiju o filmu. Svako je slobodan i da se pojavi nedeljom u Magacinu i odgleda film koji ga zanima, kao i da se uključi u razgovor. Cilj projekta i jeste ta vrsta interakcije, uzdrmavanje granice između urednika i publike. Naravno, postoje i neka pravila. Predlagač ne sme biti autor filma (kako se projekat ne bi upotrebljavao za samopromociju), prikazivanje uvek prati diskusija i svi programi su besplatni. Što se sadržaja tiče, ne dolaze u obzir filmovi koji na bilo koji način šire rasnu, nacionalnu, versku ili seksualnu netrpeljivost. Sve ostalo je dozvoljeno. I poželjno. Zato je “Ilegalni bioskop” verovatno jedino mesto u gradu gde na velikom platnu možete videti dadaistički kratki film “Rhytmus 21” iz 1921. godine, zabranjivane “Nakaze” Toda Brauninga  ili „Salo, ili 120 dana Sodome” Pjera Paola Pazolinija. Svakako, lista filmova nepoželjnih u “legalnim” bioskopima bitno se širi sa savremenom nezavisnom produkcijom. Bilo je mnogo filmova koji su beogradskoj publici prikazani samo u “Ilegalnom bioskopu”. To je za mene tužna činjenica, jer znači da veliki broj filmova iz savremene produkcije nikada nismo gledali u “pravom” bioskopu, odnosno u uslovima koje je autor pretpostavljao kada je pravio film. To su obično noviji autorski filmovi nisko i srednje budžetne produkcije, eksperimentalni filmovi, kao i dokumentarci, koji nikada ne stignu do naših bioskopa. A upravo to predstavlja najvažniji doprinos razvoju filma kao umetnosti, nasuprot filmu kao industriji. Takođe, imali smo seriju cenzurisanih filmova iz različitih krajeva sveta. To planiramo i da nastavimo, jer smatramo da je važno stalno pratiti i opcrtavati granice onoga što za određeni kontekst predstavlja pretnju, što je ugrožavajuće, nepoželjno kada je reč o umetnosti, odnosno filmu i videu u ovom slučaju. Jer, to je često važan društveni simptom - ističe Popivoda. Na „dnevni red“ u „Ilegalnom bioskopu“ dolazili su različiti društveni simptomi, a, kako je jedan od redovnih posetilaca primetio, iako diskusija ponekad izostane, „poenta je da možeš da prikažeš ono što smatraš da vredi i to onome ko će moći da te razume“. S jasnom levom ideološko-političkom orijentacijom i otvorenim prostorom za pokretanje socio-kulturnih tema koje nisu dobrodošle u lokalnim medijima i javnosti, “Ilegalni bioskop” postao je neka vrsta utočišta filmofila, teoretičara filma i medija, filozofa, ali i svih onih koji, zasićeni holivudskom produkcijom, žele da vide nešto drugačije, stvarnije, autentičnije, kao i različitih marginalizovanih grupa. Ipak, insistirajući na takvom pristupu, uspeo je i da izazove ekstremistički nastrojene organizacije, koje su ga targetirale kao “anarhističku i levičarsku ćeliju”. Čak je nekoliko puta došlo do javne najave ugrožavanja sigurnosti publike “Ilegalnog bioskopa” na forumima - kada su prikazivani filmovi sa LGBT ili anarhističkom tematikom, pa je, na primer, svojevremeno iz bezbednosnih razloga bila odložena projekcija filma „Stonewall“ Najdžela Finča, koji govori o događajima koji su pre četrdeset godina proizveli eksploziju radikalnijeg i efektnijeg LGBT aktivizma širom SAD. Ovaj problem rešen je tako što se sad u potencijalno ugrožavajućim situacijama traži zaštita policije, a „Ilegalni bioskop“ ostao je otvoren prostor ne samo za LGBT organizacije, već i za anarhiste, pankere… Međutim, uprkos svom “ilegalnom” statusu, ovaj projekat brzo je probio okvire beogradske scene - tokom 2008. i 2009. “Ilegalni bioskop” je imao specijalna izdanja u Istan-bulu i Zagrebu, a prošle godine pokrenuto je i parisko izdanje u umetničkom centru “Les laboratoires d’Aubervilliers”, koje je osvojilo pažnju tamošnjih medija i publike. Ovih dana počeo je s radom i “Ilegalni bioskop” u Bilbau u Španiji. Takođe, postoji interes određenih institucija i organizacija da se pokrene u Amsterdamu i Novom Sadu… Ono što bismo voleli pored ovoga, jeste širenje inicijative na druge gradove u Srbiji - kaže Marta Popivoda. Što se Beograda tiče, nedavno se pojavio još jedan projekat slične koncepcije - “Filmovi koji nas gledaju” prikazuju se ponedeljkom u KC Grad. U manifestu stoji: “Kad gledamo filmove, činimo to neobavezno. Ali kada filmovi gledaju nas, obavezani smo da im odgovorimo.” A, prema urednicima ovog programa, u takve filmove jednako spadaju “Konan Varvarin”, Bunjuelov “Diskretni šarm buržoazije” i “Invazija otimača tela” Dona Zigela, koji će biti prikazani u aprilu. Međutim, dok je kod “Ilegalnog bioskopa” akcenat na “nespecijalističkim” dijalozima i uključivanju što šireg kruga ljudi u ulozi publike i urednika, “Filmovi koji nas gledaju” imaju za cilj da doprinesu teorijskom interesovanju za film i obraćaju se “svakome koga film interesuje kao nešto više od puke zabave”. - Otuda težište našeg projekta nije sama projekcija filma, već naročito predavanje i diskusija koji za njom slede. Smatramo da je teorijska analiza filma bitna jer filmovi, kao proizvod vremena u kome nastaju imaju mnogo toga da nam kažu i, budući da se obraćaju masovnoj publici, imaju veliki uticaj na društveno-političku javnost. Može se reći da filmovi predstavljaju refleksiju javnosti o samoj sebi, a ta refleksija nikada nije tek estetska već je uvek i politička i psihološka. Zato se nikada ne trudimo da odgonetnemo “šta je autor hteo da kaže”, već se bavimo onim što je rekao čak uprkos sopstvenim namerama, onim što je ostavilo traga na javnost bez obzira na bilo čiju nameru - ističu autori ovog serijala. Vladan Milanko, inicijator projekta, ideju o “Filmovima koji nas gledaju” obrazlaže kao pandan jednom ciklusu TV-emisija i seriji knjiga “Čudovišta koja smo voleli” Ranka Munitića. O pandanu u smislu da nam je Munitićev projekat jedan od uzora, ali da ipak mi ne pokušavamo da ga ponovimo, već da na istom tragu uradimo nešto drugačije, da se ne bavimo samo svetom fantazije, već konkretnim društvenim, političkim i drugim implikacijama koje filmske fantazije imaju. Možemo i da kažemo da se Munitić bavio filmskim čudovištima, a da mi ne zaziremo od toga da putem filma dođemo i do nefilmskih čudovišta. Filmska “Čudovišta koja smo voleli” i njihova publika nekada se kriju i u prostorima Doma omladine i KC Rex, čiji filmski program često ima angažovan ton i podrazumeva diskusiju na zadatu temu. Pored tribina Šok koridora i ljubitelja fantastike, u Domu omladine se redovno održavaju različite filmske revije – od kontroverzne “Merlinke” do “Hronika urbanog nasilja”, a program “filmskih vikenda” često nosi aktuelne kulturno-društvene teme. Osim toga, ovi aktivni gledaoci mogu da računaju na Festival autorskog filma, Sedam veličanstvenih, kao i prateće programe Festa i Sinemanije. I mada će publika za ove programe sigurno uvek biti u manjini i verovatno niko nije uvek raspoložen da popodne provede uz ruski vestern ili gej mjuzikl, bitno je da u gradu ipak postoji alternativa svemu onome što se servira na regularnim bioskopskim repertoarima. Samo je treba potražiti.