Teško do podele Kosova

Nervoza Prištine suvišna je. Nema iscrtavanja novih mapa na zapadnom Balkanu. Nema korigovanja granica niti podele Kosova. Vašington i Brisel ne pristaju na menjanje teritorija i to neće biti tema pregovora Beograda i Prištine. Vreme za podelu Kosova, kao moguće opcije za razrešenje konflikta, prema tvrdnji izvora NIN-a, bliskog Vašingtonu, odavno je prošlo. Onda, kada je Kosovo prestalo da bude srpski, a postalo projekat međunarodne zajednice. I ako sada postavimo predlog podele Kosova, međunarodna zajednica je ta druga strana sa kojom treba pregovarati. Priština bi tu bila samo formalno pokriće. Iako nije tajna da ima onih koji na relaciji Brisel - Vašington razgovaraju o svemu čak i na ovu temu, Stejt department čvrsto je negirao da je to opcija koju će SAD ikada podržati. Zamenik pomoćnika američkog državnog sekretara Tomas Kantrimen više no jasno poručio je da podela Kosova ili razmena teritorija nije i neće biti tema dijaloga Beograda i Prištine, i da je „to bilo jasno obema stranama pre početka dijaloga”. Dok SAD ne donesu suprotnu odluku stvari na Kosovu zadržaće se onakvim kakve jesu. Maja Kocijančić, portparol visokog predstavnika EU za spoljnu politiku i bezbednost Ketrin Ešton kaže za NIN: „Nema pregovora o podeli Kosova“. Dijalog se, prema njenim rečima, vodi samo o tehničkim pitanjima. „Ideju o podeli Kosova predložio sam pre skoro trideset godina. Onda kada je to bilo daleko lakše realizovati. I tada sam rekao sve što sam imao o tome. Ali ta ideja nije prošla. Sada je to još teže“, kaže Dobrica Ćosić, bivši predsednik SR Jugoslavije za NIN, nakon što je Borko Stefanović, državni sekretar Ministarstva inostranih poslova otkrio za dnevnik „Blic“ da je Beograd spreman na razgovore o svim temama uključujući podelu Kosova u dijalogu sa Prištinom. Je li to spinovanje vodeće stranke, ispitivanje javnog mnjenja na ovu temu, ili stvarna namera Beograda da prihvati rešenje koje je nuđeno pre više od dvadeset godina, manje je bitno od činjenice da je vreme za ovakvu ponudu prošlo i da sada kada je više od 70 zemalja priznalo nezavisnost južne teritorije Srbije takav potez nije čak ni hrabar. Trebalo ga je povući mnogo ranije, da bi ono prouzrokovalo željeni efekat. „To ne znači da ne treba isključiti da će nekada u budućnosti doći vreme kada će upravo to postati izvodljivo“, kaže Oliver Ivanović, državni sekretar u Ministarstvu za Kosovo i Metohiju. Ivanović smatra da je Stefanović izjavu o podeli Kosova nabacio u smislu potvrde opredeljenja srpske pregovaračke strane da je spremna na pregovore o svemu, ali da to nije sada opcija koju će Beograd isporučiti pred pregovarački sto. Iako smatra da su takve izjave politički nepromišljene jer razgovarati o podeli Kosova, za njega automatski podrazumeva razgovor o podeli Srbije. Podela Kosova, ubeđen je on, otvara principijelno pitanje podele Srbije a to nije tema pregovora, niti bi se Brisel, prema Ivanovićevom ubeđenju, upustio u takvu avanturu, iako međunarodno pravo ne zabranjuje dogovor dveju država o korekciji granica ili razmeni teritorija. Teoretski, kako bi izgledala ta razmena? Azem Vlasi, kosovski politički analitičar, kaže da bi ta nova mapa iscrtala granice teritorije od Vranja ka jugu, sve do granice Makedonije sa desne strane autoputa, idući prema Skoplju. „A i kompletna Preševska dolina i sela sa leve strane autoputa, nastanjena Albancima, u tom slučaju, trebalo bi da pripadnu Kosovu, dok bi Leposavić, Zvečani i deo Zubinog Potoka pripali Srbiji“, kaže on. Najteže rešeno pitanje bile bi srpske enklave. Ali za Vlasija tu nema mnogo razmišljanja. „Sve unutar granica Kosova je deo teritorije Kosova i to bi bilo kao kada biste me pitali šta sa Prokupljem ili Smederevom, da li bi to ostalo u granicma Srbije. Orahovac, kao i sve ostalo unutar Kosova, ostalo bi u njegovom sastavu, s tim što bi građani Kosova, Srbi imali sva prva po Ahtisarijevom planu i to nema veze sa teritorijalnim pitanjima“, kaže on. Razgovora između Prištine i Beograda o razmeni teritorija i podeli Kosova neće biti, ubeđen je on, iz jednostavnog razloga, jer se oko toga neće složiti Beograd i Priština. „Svaka vlast u Srbiji razgovarala bi o tuđim teritorijama a ne da da nešto svoje. Srbija smatra da je Kosovo njena teritorija i mi smatramo da je Preševska dolina, sve do Prokuplja, odakle su Albanci silom proterani, naša“, dodaje on. Šta bi, ipak, moglo dovesti do podele Kosova? Možda činjenica da će se jednog trenutka međunarodna zajednica naći u delikatnoj situaciji zato što Srbija ubedljivo ne priznaje Kosovo i nema nameru da promeni svoj stav. To automatski blokira priznanje čvrstih granica na zapadnom Balkanu. Uz to je i stav Rusije koja iz principijelnih razloga, vođena svojim interesima, neće priznati Kosovo, a uz Rusiju tu je i Kina. To znači da u Savetu bezbednosti neće proći odluka o članstvu Kosova u UN. U tako zacrtanoj političkoj konstelaciji nema članstva za Kosovo ni u nekim drugim političkim organizacijama. Pat pozicija, zbog koje Kosovo neće moći da rešava hiljade problema koji svakodnevno čine mizernim život ljudi koji tamo žive. Objektivno, biće to dugotrajan pritisak na obe strane i potreban je momenat u kom će se pojaviti snažne političke elite na obe strane sa vizijom i političkom mudrošću ali i hrabrošću da ovaj problem razreše na način kojim bi i Srbi i kosovski Albanci bili zadovoljni. Neće tu nikada biti potpunog zadovoljenja niti jedne od strana i zato je opasnost od zamrznutog konflikta perspektiva koju je najteže odbaciti. To stanje može povremeno eskalirati i takav strah permanentno će opterećivati perspektivu zapadnog Balkana. Takva situacija, ipak, ne može da opstane decenijama ukoliko neko želi potpunu garanciju stabilnosti zapadnog Balkana. Ali, ma kako mnogi nisu pristalice zamrznutih konflikata, u ovom trenutku, čini se, nema drugog rešenja. U nedostatku drugih opcija, godinama unazad, podela Kosova nikada i nije skinuta sa repertoara, ali niko nije izašao sa tom ponudom javno. Dobrica Ćosić iscrtao je prvu mapu podele Kosova i plan o raspodeli teritorije u odnosu 33 prema 77 odsto, u korist Srbije. Linije tog razgraničenja povlačene su od Prištine prema Peći, bez Drenice, uključujući Prizren, Đakovicu i Dečane. Star više od 20 godina, ni u tadašnjim okolnostima, taj plan nije realizovan. Situacija na terenu u to vreme? Oko 200.000 Srba više na Kosovu. U srpskim rukama kompletna administracija, vojska i policija. Solidna podrška međunarodne zajednice za Srbiju. Suprotnu stranu činili su neorganizovani Albanci, sa romantičarskim snom o nezavisnosti ali bez jasne vizije kako ga ostvariti. Sada, 2011. godine, gotovo sve je okrenuto kao slika u ogledalu. I, priča o podeli čini se prevaziđenom, kada dve decenije ranije to nije prošlo jer nije postojao konsenzus u srpskoj političkoj eliti. Pažnju s Kosova, nakon iscrtavanja nikada realizovane mape, skrenuli su ratovi u najavi u Sloveniji i Hrvatskoj i vrlo brzo su mapu podele Kosova zatrpale karte podele drugih teritorija SFR Jugoslavije. Granice su, pak, iscrtavane onako kako ih je odobrila međunarodna zajednica. Iz straha da će iscrtavanje nove mape za Kosovo biti protumačeno kao potez onih koji pred sobom vide samo mape, ali ne i ljude koji žive na tom prostoru, ova ideja odbačena je ma kako bi predstavljala pravo rešenje. Istina je da je uvek lako na mapi iscrtati nove granice ali da to u praksi može biti ne samo teško i tragično već i traumatično za stanovništvo koje treba da živi u okviru novih granica, ukoliko se ne sprovede uz punu podršku i unapred osiguranu garanciju svetskih moćnika. U varijanti podele predviđa se neverovatan pritisak na srpsko stanovništvo južno od Ibra. „Podela bi značila da priznajemo Kosovo i da južno od Ibra ostaje sve ono što je važno za Srbiju za naš identitet. Nema sem manastira Banjska i Sokolica na severu niti jednog drugog značajnog istorijskog kulturnog spomenika. Svi prirodni resursi koje ćemo kako-tako koristiti sa kosovskim Albancima ako do priznanja ne dođe. U takvom scenariju to bi bilo isključeno. A da ne govorim da bi to izazvalo lančanu reakciju u BiH za koju je Srbija garant, i siguran sam u zapadnoj Makedoniji gde sve visi o koncu“, napominje Ivanović. Ali činjenica da je 77 zemalja priznalo Kosovo u ovim granicama a 128 Srbiju sa Kosovom u svom sastavu, nesumnjivo dovodi do delikatne situacije i ukazuje da ni postojeće stanje nije trajno već prelazno rešenje, jer će sever ostati neintegrisan u Kosovo, dok, s druge strane Kosovo neće biti pod srpskim institucijama. Tu situaciju koriste mnogi kada pozivaju da Kosovo iziskuje neki novi model rešenja. Vašington i Brisel nisu za podelu, ali nemaju ni odgovor kako sa Srbijom koja ne priznaje Kosovo i sada im postaje sve očiglednije da to nikada neće ni učiniti. Iako u ovom momentu presudna pažnja Brisela i Vašingtona nije usmerena ka Kosovu, već ka severu Afrike i premda ta tema nije prioritet, to nerešeno pitanje usred Evrope će se u jednom trenutku vratiti na sto. „Kosovo je završena priča“, ubedljivo tvrde i u SAD i EU, i Srbija nema šta više da čeka pravi trenutak. „Nema pravog trenutka za rešavanje pitanja Kosova, to pitanje moramo rešavati odmah“, upozoravao je još 2002. godine premijer Đinđić, pre no što je poslao pet pisama na pet različitih adresa sa zahtevom za otvaranje tog pitanja i ulazak u pregovore što pre. Obratio se predsednicima SAD, Francuske, Nemačke, Velike Britanije i Rusije. Smatrao je da je odlaganje rešenja ozbiljan problem jer je od trenutka potpisivanja Kumanovskog sporazuma međunarodna zajednica preuzela ingerencije na Kosovu, lagano ih prenoseći na kosovske institucije. Zaključio je da će nezavisnost Kosova u takvim okolnostima doći sama po sebi ako se sa srpske strane ne preduzme jasna akcija, koja bi taj proces zaustavila. Smatrao je da ukoliko Srbija propusti šansu da ovo pitanje otvori u okvirima međunarodne zajednice naprosto neće više imati o čemu da se razgovara, jer će faktičko stanje govoriti u prilog tome da je Kosovo već dobilo svoju nezavisnost. Smatrao je da tadašnji ustavni okvir nije zadovoljavajući za srpsku stranu, da bi Srbi morali postati konstitutivni deo Kosova i da je neophodno tražiti od Saveta bezbednosti ono što je predviđeno rezolucijom 1244, vraćanje određenog broja trupa na Kosovo, unapred prognozirajući da će taj zahtev biti odbijen. Pred sobom je imao konačni model rešenja – podelu Kosova. Ministar Bogdanović: Prihvatljiv svaki kompromis “Beograd je spreman da priča o svemu za pregovaračkim stolom u Briselu sem o nezavisnosti Kosova”, kaže za NIN Goran Bogdanović, ministar za Kosovo i Metohiju. Komentarišući mogućnost razgovora o podeli Kosova on kaže da to nije trenutno tema dijaloga ali dodaje da je pozicija Srbije oduvek bila jasna i da je za nju „prihvatljivo svako kompromisno rešenje oko koga se dve strane dogovore“. „U kakvoj će formi do tog kompromisa doći zavisiće od puno elemenata kako na spoljnopolitičkom tako i unutrašnje političkom planu“, naveo je. Bogdanović veruje da Vašington neće imati ništa protiv samostalnog dogovora i kompromisa Beograda i Prištine čak i ako, i kada, te dve strane budu razgovarale o podeli Kosova. Odgovarajući na pitanje imaju li vlasti u Beogradu mapu nove podele Kosova Bogdanović kaže: “Svako otvoreno pitanje koje se nađe na pregovaračkom stolu sa naše strane imaće adekvatan predlog i naše viđenje rešenja. Suština našeg stava je da smo spremni da pričamo o svim rešenjima koja su usmerena ka kompromisu. Pri tom, ne nameravamo da namećemo svoje viđenje statusa niti ćemo to prihvatiti od druge strane pošto kompromis podrazumeva uzajamne ustupke”. Kada bi se ova tema – podela Kosova – mogla naći za pregovaračkim stolom? „Ključno pitanje je šta se percipira kao kompromis ne samo sa naše strane već i od strane Prištine. Samim tim, ovaj i bilo koji drugi koncept koji vodi ka kompromisu zavisiće od dve strane i od činioca međunarodne zajednice“, rekao je Bogdanović. Kesić: Izmeniti spoljnu politiku „Beograd nema podršku Vašingtona za podelu Kosova. I, premda ima zemalja članica Evropske unije koje bi rado prihvatile podelu Kosova, politika prema Kosovu određuje se u Vašingtonu. A ako bi i došlo do izmene većinskog stava u EU to bi u ovoj situaciji izazvalo ne samo unutrašnji sukob u EU, već i sukob na relaciji Vašington - Brisel“, kaže za NIN Obrad Kesić, politički analitičar iz Vašingtona. Sadašnje vlasti bi, objašnjava on, ukoliko žele podelu Kosova, morale izmeniti svoju spoljnu politiku, jer postojeća ne daje šansu Beogradu da dobije bilo kakav ustupak Prištine, pod direktivom Vašingtona.