Zlostavljači sa diplomom

Da su milenijumski ciljevi, posebno kada su u pitanju deca, imperativ u Srbiji predsednik Boris Tadić je potvrdio krajem prošle godine u NJujorku na panel diskusiji – Dostizanje Milenijumskih ciljeva razvoja kroz jednakost za decu. U svom govoru on je otišao i korak dalje tvrdnjom da je Srbija „voljna, spremna i kadra” da pomaže drugim državama u njihovim naporima. Problem je što smo daleko i od rešavanja svog sopstvenog problema. Na osnovu nekoliko analiza došlo se do sličnih podataka: u Srbiji je svako dete bar jednom bilo izloženo nekom obliku nasilja, a 10 odsto ih je permanentno izloženo težim oblicima fizičkog ili seksualnog zlostavljanja. Trećina dece trpi neku vrstu psihičke torture, 22 odsto fizičko kažnjavanje, a oko četiri odsto je primorano da radi. Ovaj poslednji podatak bi trebalo uzeti sa rezervom jer postoji veliki broj neidentifikovane dece koja uopšte nisu prošla kroz sistem (pre svega romske), tako da ih statistika ne beleži, a oni rade u sivoj zoni. Da je to problem potvrdila je i predsednica Skupštine Slavica Đukić-Dejanović u Istanbulu, govoreći na globalnom interparlamentarnom panelu o pitanjima dece u kontekstu dostizanja Milenijumskih ciljeva a koji su organizovali Interparlamentarna unija (IPU) i UNICEF. “U našem društvu među najugroženijim su deca koja žive u siromaštvu - među kojima je veliki deo romske dece. Tu su i deca bez roditeljskog staranja, ona koja su izložena zanemarivanju i zlostavljanju, deca sa teškoćama u razvoju - naročito ona iz siromašnih porodica i siromašnih sredina, kao i deca koja su socijalno isključena ili svoje detinjstvo provode u institucijama“, rekla je Dejanovićeva. A šta je učinjeno da se to prevaziđe? Donet je zakon po kome se sva deca inkluzivno upisuju u školu, zakon koji garantuje socijalnu pomoć porodicama koje žive ispod granice siromaštva i naš parlament je jedan od retkih koji je formirao stalni odbor za decu i dečja prava.. Intenzivno se radilo na zabrani fizičkog kažnjavanja. I, negde se stalo. Na osnovu jednog od istraživanja koje je svojevremeno obavio Centar za socijalni rad u Nišu, došlo se do zastrašujućih podataka: od zlostavljane dece koja stignu do hospitalizacije 15 odsto ima smrtne povrede, a neka na sebi osim preloma imaju tragove gašenja cigareta po telu i genitalijama, perforaciju bešike i unutrašnja krvarenja. Ponekad batinanje nije jedini način zlostavljanja, o čemu svedoči slučaj sedmogodišnje devojčice koju je očuh terao da gladna i žedna celu noć stoji na jednoj nozi. A kada bi pala, lancima bi je vezivao kako bi je zadržao u položaju koji joj je namenio. Javnost još uvek pamti slučaj u Jagodini kada je majka svom trogodišnjem sinu slomila vilicu i golog ga izbacila na ulicu, a socijalni radnik ga je našao kako se igra sa raspadnutim lešom psa kao sa igračkom... „Batina se ovde pojavljuje kao stil vaspitanja“ kaže Ružica Mišnić iz Prihvatilišta za urgentnu zaštitu zlostavljane dece čiji je zadatak da obavi prvi intervju sa detetom koje posredstvom policije ili Centra za socijalni rad biva dovedeno kod njih. U najvećem broju radi se o fizičkom zlostavljanju, ali neretko je praćeno i seksualnim. Ali o ma kom vidu zlostavljanja da se radi, deca se vladaju na sličan način. „Kod svih je primetna mešavina krivice i tuge. Niko od njih ne zna šta je normalno, ono što su preživljavali je njihova realnost i potrebno je vreme da se otvore. Nikada nisu spremni da razotkriju svoje roditelje jer misle da ih izdaju, ma šta da su im radili, i uvek žele da se vrate kući. A vraća se samo trećina dece i to ako roditelja koji nije zlostavljač pripremimo za samostalnu brigu o detetu. Trećina ih ide u hraniteljske porodice a preostali, nažalost, u ustanove socijalne zaštite. A svi oni žele samo jedno – da nekome pripadaju. I uvek osećaju krivicu. Kod seksualnog zlostavljanja je to najizraženije. Osećaju krivicu jer su možda nečim izazvali takvo ponašanje, jer su prijavili, jer nisu prijavili...“, kaže Mišnićeva. Kad institucija preuzme brigu o njima, sve ono što govore osoblju strogo je poverljivo a zlostavljaču se onemogućava pristup. Ali, to je samo saniranje štete. Broj zlostavljane dece se ne smanjuje. Seksualno nasilje nad decom u Srbiji se, prema podacima Incest trauma centra, prijavi devet puta nedeljno, u 98,25 odsto slučajeva radi se o poznatoj i bliskoj osobi, a čak u 39,12 odsto slučajeva počinilac je otac. Samo pet odsto građana je spremno da prijavi takvu vrstu zlostavljanja. Iz Kragujevačke bolnice jedan primer ilustruje koliko daleko počinioci mogu da idu: roditelji su doveli dvanaestogodišnju devojčicu sa obilnim krvarenjem i dok je ona još uvek bila na lečenju, stigao je i devetogodišnji sin sa krvarenjem iz anusa. Tek naknadno su lekari shvatili da se radi o silovanju koje je izvršio otac i o majci koja je bila svedok svega, a ipak je odbijala da zaštiti decu. „Ništa neuobičajeno“, stav je većine psihijatara koji se bave ovom problematikom: majke ćute jer čuvaju ugled porodice, jer im je bračna veza važnija od roditeljske i jer štite ekonomski interes. Na Kliniku za neurologiju i psihijatriju za decu i omladinu u Beogradu stigle su dve sestre koje je dovela majčina prijateljica posle saznanja da su obe žrtve oca. Prijateljica je bila potresena, majka baš i ne: ljubazno je lekarima koji su je pozvali u bolnicu objasnila da joj muž često poslovno odsustvuje, da tek što nije otišao ponovo na gradilište, da će se vratiti ko zna kada, a da će novac u međuvremenu pristizati. Ono što se u međuvremenu promenilo i na šta upozorava Ružica Mišnić, jeste stav dece. Uz građansko vaspitanje i veronauku mnogi su postali svesni svojih prava, a neki umeju i da ih primene. „Imali smo slučaj devojčice koja je pokušala da objasni majci šta joj se dešava, ali joj je majka rekla da ne priča gluposti. Onda se obratila psihologu u školi, stigla kod nas i jasno postavila uslove – vratiće se kod majke ali kada ona prihvati stvarnost i kada se razvede“, objašnjava Mišnićeva. Iako se često veruje da su fizičko kažnjavanje i seksualno zlostavljanje povezani sa primitivnijim, neobrazovanijim i siromašnijim delom populacije, statistika tvrdi drugačije. Zlostavljači mogu biti i često su fakultetski obrazovani ljudi na visokom položaju. Ali kada je u pitanju jedan drugi vid zlostavljanja – zanemarivanje, onda je to obično povezano sa ekonomskom i obrazovnom strukturom porodice. U Beogradu takva deca uglavnom završe u Centru za integraciju mladih, bilo da se sami pojave kada više nemaju gde da jedu ili se okupaju, bilo da ih sa ulice dovedu volonteri CIM-a. “Od 2005. kroz Centar je prošlo više od 1.000 dece i mladih uključenih u život ili rad na ulici. Gotovo kod svih je prisutno zanemarivanje od strane roditelja ili staratelja. Oko 70 procenata korisnika je radno eksploatisano, dok trećina od tog procenta trpi fizičko nasilje ukoliko ne radi, odnosno ne zaradi traženu sumu. Stručni tim programa u kojem se dobije ovakva informacija o svakom pojedinačnom slučaju obaveštava nadležni centar za socijalni rad. Život i rad na ulici nosi mnoge rizike tako da nisu retki slučajevi zloupotrebe psihoaktivnih supstanci i seksualne eksploatacije. Ono što je takođe karakteristično za populaciju sa kojom radimo jeste da su preko 75 odsto onih koji koriste usluge dečaci, koji su češće radno eksploatisani”, kaže Marko Šijan, koordinator Centra. Ali, osim ovih oblika klasičnog zanemarivanja koji su identifikovani i na kojima se sa manje ili više uspeha radi, postoji i zanemarivanje koje ni javnost ni mediji ne tretiraju kao takvo. “Šta ćemo sa slučajem dečaka koji je u novogodišnjoj noći poginuo, na pragu porodične kuće, zato što roditelji nisu obezbedili stepenište? Ko će da odgovara za život tog deteta? Reći ćete: nesrećan slučaj… Možda! A ko će da zastupa prava ovog deteta? Niko! Svi ćemo biti nesrećni zbog roditelja kojima se to desilo. A što deteta više nema? Ko će da bude kažnjen? Hoće li neko pokrenuti tužbu?”, pita se Dragana Koruga, psiholog i koordinator u Centru za interaktivnu pedagogiju. Ona nas podseća na slučaj osmogodišnjaka iz Male Krsne koji je pao sa tri metra visine i ležao okrvavljene glave u snegu dok roditelji nisu imali pojma šta im je sa detetom. Videli su ga tek kada su pošli u novogodišnji provod. I to im se nije dogodilo prvi put – pet godina ranije dečak je pao sa iste terase koja ni tada ni u noći smrti nije imala ogradu. I tada se oporavljao mesecima. Za ovakve slučajeve nemamo adekvatne zakone, a ni mehanizme zaštite. A da li ih imamo kada su u pitanju deca koja završavaju u CIM-u, ustanovi koja mora da ima redovne kontakte sa centrima za socijalni rad, školama i policijom. „Kvalitet saradnje sa navedenim institucijama je promenljiv“, kaže Šijan i dodaje: „Centri za socijalni rad u nedostatku kapaciteta retko reaguju na dobijene informacije. Poslednjih meseci primetan je veći nivo saradnje nakon nekoliko zajedničkih sastanaka, ali generalni utisak je da ta saradnja može i mora da bude bolja. Odnos policije prema korisnicima je značajno unapređen u odnosu na 2005. godinu kada su prijave od strane korisnika za maltretiranje od strane predstavnika policije bile česte. CIM je na svaku informaciju reagovao prijavama unutrašnjoj kontroli policije i danas su ovakve situacije izuzetno retke. Povećan je i broj policijskih službenika licenciranih za rad sa maloletnicima. Socijalna radnica i vaspitači u programima svakodnevno komuniciraju sa školama. Preko 70 procenata korisnika pohađa školu, dok je pre otvaranja Svratišta taj procenat bio 10“. Ali ono što naši sagovornici zbog političke korektnosti ne kažu a što manje-više svi znamo – ni policija ni socijalna služba nam nisu u globalu (čast pojedincima) obučene za rad sa zlostavljanom decom i svojim pristupom često produbljuju već ionako preduboku traumu. A to je pitanje kulture nacije, koje ćemo rešiti teže od zakonske regulative. Ispovest Posao kao svaki drugi Recimo da se zove Ana i nadajmo se da ćemo uspeti da sakrijemo njen identitet jer koliko god da je njena priča mučna i specifična u nekim detaljima, nažalost, nije jedina. Danas ima 17 godina i čeka drugo dete. I za sebe i za čoveka sa kojim živi novac obezbeđuje prostituisanjem, što joj, kako tvrdi, nije teško. „To je samo posao kao i svaki drugi, a ja ne znam ništa drugo da radim. Nisam kurva i svojim sestrama ne dozvoljavam da budu kurve“, kaže prilično sigurna da navodi bitnu razliku. U pokušaju da saznamo u čemu je ta razlika, lakonski odgovara: „Kurva je ona koja menja muškarce, a ja zarađujem“. Rođena je u mnogočlanoj romskoj porodici i ostala je van sistema sve dok je sa ulice nisu pokupili volonteri CIM-a (Centra za integraciju mladih) jer je bilo gotovo nemoguće „dokazati“ postojanje osobe kojoj krštenicu ne poseduju ni roditelji, dede i babe, ni čitavo okruženje. Živela je u sivoj zoni, nikada nije išla u školu i na ulici je završila sa devet godina. Već tada je počela da koristi lepak da bi vrlo brzo prešla na heroin. „Kada nešto uzmem ne osećam da sam gladna“, objašnjava. Otac ju je prodao kao trinaestogodišnjakinju. Ne zna po kojoj ceni ali kaže da se cena menja u zavisnosti da li je devojčica imala ili ne pre toga odnose i da li je već prodavana. U najboljem slučaju se dobija 2.000 evra, ali sa svakim sledećim prodavanjem cena se smanjuje pa nekada za petnaestogodišnjakinju ne bude veća od 100 do 200 evra. Čovek koji ih kupuje ne koristi ih samo za svoje potrebe već ih od prvog dana izvodi na ulicu. I Ana je završila na ulici i posle par meseci zatrudnela. Morala je da „radi“ do porođaja. Na pitanje ko su ljudi koji plaćaju seksualne usluge trudnoj devojčici, sleže ramenima i posle kraće pauze dodaje: „Obične mušterije, iste kao i one kada nisam trudna“. Međutim, nešto se promenilo u njoj kada je shvatila da će biti majka. Bio je to jedini period u kome se nije drogirala i jedini period u kome je redovno dolazila do CIM-ovog Svratišta. Birala je garderobu za dete, tražila pelene i savete. „Zapanjila se kada smo joj rekli da beba nije u njenim crevima kao što je mislila i kada smo joj objasnili šta je porođaj i šta je čeka“, kaže jedna od volonterki. I koliko god to izgledalo nestvarno, logično je ako imamo u vidu da nije išla u školu, nije čitala, nije gledala televiziju. I da je bila samo dete kome niko nije posvetio pažnju. Dva meseca nakon porođaja ušla je u Svratište sa bebom u naručju koja je bila u izuzetno lošem stanju, čega je bila svesna. „Umreće, ne mogu ništa da joj kupim, sve što zaradim mi uzimaju“, rekla je i kroz suze zatražila da se neko pobrine za njenu bebu. Od trenutka kada su joj oduzeli dete redovno je dolazila u Svratište i ćutala. Prošli su meseci dok nije pustila prvu suzu i upitala: „Da li je mom detetu sada dobro. Da li ga je neko video?“ Uglavnom je dolazila pretučena, sa vidljivim povredama. O njima nije htela da govori, a kada bi osoblje insistiralo, odgovarala je: „Nije važno, to je moj otac“. Svi koji su bili u kontaktu sa njom misle da fizičko zlostavljanje, bilo da je dolazilo od oca, čoveka kome je prodata ili nekog trećeg, nije doživljavala kao problem – za nju je to bilo normalno. Uz sve napore osoblja ona je jednostovano bila i ostala „slučaj kome se ne može pomoći“. Par meseci kasnije se vratila heroinu, a otac ju je ponovo prodao. I ponovo je zatrudnela. I ponovo radi. Ipak, nešto se promenilo. NJena porodica je postala vidljiva u sistemu a samim tim i njena mlađa sestra. Odbila je da bude prodata, pobegla je od kuće, upisala se u školu i svakoga dana dolazi u Svratište da bi se okupala i na miru učila. Prihvatila je savet svoje sestre da ne bude „kurva“, ali u malo širem značenju.