SIGURNA KUĆA

U jednoj TV emisiji početkom devedesetih godina, u kojoj je učestvovalo nekoliko predstavnika političkih partija, oštro su se sukobili lider jedne narodnjačke, populističke stranke, danas nepostojeće, i mladi demokrata. Na vrhuncu njihovog duela, populista predlaže demokrati da izađu na ulicu i osmotre prolaznike. Neuporedivo više će biti onih koji frizurom, fizionomijom i opštim utiskom liče na njega, osvedočenog nacionalistu, nego na sagovornika demokratu. Bio je to krunski argument u prilog mišljenju populiste. Drugim rečima, genius loci, taj opšti duh koji vlada u nekom prostoru i daje mu obeležje, po prirodi stvari je na strani većinskog mišljenja. Dakle, populista je kod kuće, a mladi demokrata tek gost. Pojednostavljeno gledajući, populista je bio u pravu. Za poslednje dve decenije ništa se nije promenilo. Gde god da kreneš, u koji god kafić, klub ili restoran da zađeš, sve naši, brate. Uzmeš novine, i lepo vidiš da i kada nas kritikuju, rade to, brate, sa zadrškom. Nauk naučili u vreme štrajka Crvenih berekti na Gazeli, kada je tadašnji predsednik jasno i glasno rekao da svako štrajkuje u svojoj radnoj odeći. Izjava do jaja, brate. Posle onaj ministar policije, brate, koji je Legiji titulirao sa gospodine, i taj je jasno dao do znanja ko se u Srbiji pita. Ko je u Srbiji kod kuće, brate. I uopšte, osećaš da si u svojoj zemlji, brate, da sve te međunarodne organizacije čije smo ispostave morali da primimo kako nas ne bi optuživali da smo protiv demokratije, svi ti kontrolori i posmatrači, niko nam, brate, ništa ne može. Narod se pita, brate. Ni sudije nemaju petlju da nam odrape maksimalne kazne. Samo minimalne. Na žalbenom veću, brate, rušimo i te minimalce. Srbija je ovo. Sve se obara na drugostepenom sudu. Samo kućni pritvor, brate. Dobićemo i dnevnice. Svuda naši. U bolnicama, u medijima, u sudovima, u policiji, u advokaturi, u zatvorima, u crkvi, u opštinama, u ministarstvima, svuda si kod kuće, brate. Ma ne može se narod obmanuti. Prirodno je da se držimo zajedno. I ovi na vlasti, nazovidemokrate, brate, što im puna usta Evrope, govore tako jer moraju, a ne zato što tako misle i žele. I oni su naši, brate, samo zbog Evrope ne smeju sami sebi to da priznaju. Hoće da nas spreče da ne budemo ono što jesmo. Ne kapiraju da smo mi, brate, a ne oni u dilu sa Evropom. Mi dižemo i spuštamo šengensku rampu, brate. *** Iz higijenskih razloga ostavljam uočljiv prored – mali sanitarni koridor u odnosu na diskurs prethodnog pasusa. Svuda i uvek, u godinama opasnog življenja, krimogena struktura se nametne kao vladajući mentalitet, instinktom oseti da je njen diskurs poželjni registar vremena. Ipak, duboko verujem da nije većina ta koja se vozi u džipovima, sedi po kafićima i ugrađuje se sa opštinarima u mažnjavanju još jednog potkrovlja, garaže ili dvorišta koje će se lepo zatenditi kako bi se proširila bašta restorana. Nije većina u dilu sa upravnim odborima, ne mulja na konkursima i tenderima. Nije većina na izvorištima gde se krade i kraducka. Većina je amorfna, mudra u plašljivosti, strpljiva u kukavičluku. Posebno u prostoru gde se vekovima smenjuju „šeste ličke“. Dakle, u svakodnevnom životu su primeri kako je u praksi. Pa sa tim u vezi, živo me zanima šta bi sa onim poljoprivrednikom iz okoline Požarevca koji je krajem aprila sa porodicom došao pred zgradu Narodne skupštine gde je pretio da će se spaliti ukoliko mu država ne pomogne. Naime, lokalni kriminalci ga maltretiraju, jer je policiji prijavio šverc benzina i druge mutne poslove koje obavljaju kriminalne grupe iz tog kraja. Oni saznali – jer takve radnje po pravilu imaju logistiku u policiji – pa prete njemu i čitavoj porodici. Čovek bio ubeđen da postoji i druga strana, sama država koja je jača od svih. Ne shvata naivko da u Srbiji postoji samo jedna strana – burazerska. Verovatno ga čeka ista sudbina kao onog pravednika koji je izgubio posao zato što je ukazao na organizovani kriminal na naplatnoj rampi u Bubanj potoku. Pravda je spora, ali dostižna. U principu kada burazeri već obave posao. Uostalom, šta je imao da prijavljuje šverc benzina? Ovde se začas smrkne, i opet će doći vreme šeika sa trotoara. Gde god da se zagrebe, naleti se na organizovani kriminal. Čak i u Hitnoj pomoći ima radnika koji dok su na dužnosti, onako usput, tipuju stanove. A desi im se da odrade i poneku vožnju u službi kriminalaca. LJudi poznaju grad, šta je to pa čudno? Međutim, ono što me je zapanjilo jeste saznanje da mito, korupcija i kriminal cvetaju čak i u kosovskim državnim organima privremeno izmeštenim iz Prištine u Niš, i kojekude po ostatku Srbije. Kako je moguće da zbog par stotina, ili čak hiljadu evra patriote – a samo takvi mogu da rade na odgovornim mestima – izdaju lažna dokumenta, tačnije prava dokumenta na osnovu lažnih podataka. Zar im nije dovoljno što Vlada čak i Ustav krši kako bi im isplatila kosovski dodatak? Mada, možda u čitavoj priči postoji neka strategija? Zna se da su „kupci“ biometrijskih pasoša mahom Albanci sa Kosova. To je suptilni način da se oni u zavidnom broju isele iz naše južne pokrajine. Međutim, to znaju i u Evropi pa su nas zato pritisnuli. U čitavoj aferi, ipak, najviše me zabavlja terminologija: državni organi privremeno izmešteni. Do kada ćemo da se pravimo ludi? Da glumimo dalaj-lamu. Da fingiramo državu tamo gde više država nismo. Kralj je go. I tačka. Dobro, ništa se ne daje dobrovoljno, nego se trguje. Ali zašto uvek sa pogubnim kašnjenjem? Kako to da pored tolikih belosvetskih think tank firmi, svih tih kokusa, hokusa i pokusa koje plaćamo, nikada ne uspevamo da konačno nešto i ućarimo? Po pravilu vodimo na kraju prvog poluvremena, nikada na kraju drugog. Kada su veliki državni poslovi u pitanju, logično je da najnepovoljnija ponuda ima najveće šanse da prođe, jer pravilo je da se manjak kvaliteta nadoknadi boljim reketom. Toj logici ima da zahvalimo za one švedske vozove. Naravno, to nema veze sa izraelskim satelitom. Međutim, hoćemo li ikada saznati ko beše odgovoran za taj ugovor, kad već nećemo saznati gde je sve i kome otišao reket. A mogli smo za te pare da sagradimo još koji most u Beogradu, ili negde drugde, odakle nam se državni organi nisu privremeno izmestili. Kada se na TV pojavi Verica Barać, predsednica komisije za borbu protiv korupcije, ili profesor Čedomir Čupić, ili neko od onih istinskih i čestitih eksperata koji ponekad zalutaju na veliki ekran, lepo se vidi da nisu kod kuće. Da su gosti u Srbiji. Ipak, slutim da nije tako. Da krimogena struktura nije osnovna boja naših gradova. Da je većina građana Srbije čestita. Ali, da bi se to videlo, uslov je da izađu iz anonimnosti. Za početak, na ulicu.