Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.10.2019. 06:38
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Рубрике
Писма
Политика
Перископ
Двоглед
Економија
Људи
Реч
Друштво
Људи и догађаји
Реч недеље
Култура
Догађаји недеље
Архитектура
Позориште
Поезија
Свет
Тај луди свет
Људи
Life Style
Топ техно
НИН упитник
Колумне
Политички некоректно
Постекологија

 

Друштво

Интервју: Жељко Обрадовић
„Само се глупан никад не мења“

У опширној исповести најтрофејнији тренер Европе говори о бриљантној каријери, људима који су му помогли, великим играчима које је тренирао и које је стварао, пријатељима до којих изузетно држи, породици, навикама...

Када би у европској кошарци постојали шампионски прстенови за освојене евро-трофеје, на прстима Жељка Обрадовића више не би било места! Уз осам титула првака Европе са четири клуба (Партизан 1992, Хувентуд 1994, Реал Мадрид 1995, Панатинаикос 2000, 2002, 2007, 2009, 2011) има и два Купа Сапорта, са Реал Мадридом 1997. и Бенетоном 1999, својевремено другог такмичења на Старом континенту. Националне титуле и оне са репрезентацијом и да не помињемо... У интервјуу за НИН Обрадовић говори о свему, али тајну његових успеха нико не може до краја да открије. Можда је најбоља дефиниција његове „формуле успеха“ закључак да „он ради све исто што и други тренери, само боље“.
Да почнемо од почетка. Зашто кошарка?
Зато што сам из Чачка, зато што је овај град имао велике играче попут Радмила Мишовића и Драгана Кићановића и зато што сам од најраније младости највише волео кошарку.
Који су били кључни моменти у играчкој кариjери?
Било их је неколико. Дебитовао сам за први тим са 16 година, али нисам имао стално место и 1978. хтео сам да одем у неки мањи клуб да бих више играо. На моју срећу, тада је у Борац, после Светског првенства у Манили, на коме је Југославија освојила златну медаљу, за тренера дошао професор Александар - Аца Николић. Брзо ме је уверио да не треба да идем. Послушао сам га, као и касније много пута у животу, и показало се да су његови савети били драгоцени а моје одлуке исправне. Други важан моменат био је прелазак у Партизан 1984, Кићановић је био директор клуба, звао ме је и знао сам да, ако желим напред, морам да одем. Сећам се да је прелазак био компликован, у то време играчи су били власништво клубова и да није било ангажовања мог покојног оца, који је отишао у Кошаркашки савез Југославије и просто молио да ми дозволе прелазак, ко зна шта би било.
Колико је било тешко напустити Чачак?
Био сам спреман на то, али ја, у суштини, никад нисам сасвим отишао из Чачка. Од те 1984. формално не живим у родном граду, али користим прилику да одем кад год могу. Тамо су ми пријатељи, сећање на лепо и срећно детињство, тамо сам заволео кошарку и почео да је играм, тамо сам засновао породицу...
Тамо је, на неки начин, почела и тренерска каријера?
Јесте, јер сам од најраније младости после тренинга записивао шта смо радили на тренинзима. Врло брзо сам схватио да ме кошарка занима не само као играча већ и са оне стручне стране. Са 22 године тренирао сам клинце од 13-14 година из основне школе која је била близу моје куће...
А и Златибор није далеко од Чачка...?
Ха, ха... То са Златибором доћи ће касније. Прелепо место, већ годинама тамо водим Панатинаикос на припреме. Пре петнаестак година купио сам родитељима апартман, у коме никада нисам преспавао јер сам увек у хотелу... Родитељи су, док је отац био жив, стално ишли. Мајка и даље повремено одлази.
А и јагњетина није лоша...
Нисам неки љубитељ јагњетине... Више волим кајмак и златиборску пршуту. А и златиборска „клека“ лечи боље од лека...
Кад смо код Чачка и пријатеља из младости, многи су често уз вас на такмичењима, летовањима...?
Много ми значи њихово присуство. Сигуран сам да би и они урадили за мене оно што ја понекад чиним за њих, да је ситуација обрнута.
Да ли је тачно да сте баш ви, и то на Златибору, открили Предрага Даниловића?
Јесте. Био сам играч Партизана, али сам као студент Више тренерске школе имао неки обавезан камп на Златибору. Тамо су били клинци из „Босне“, међу којима сам одмах запазио једног мршавка који је показивао много воље и на коме се одмах видео таленат. Рекао сам Дулету Вујошевићу, који је тада био други тренер у Партизану и задужен за младе таленте, да обрате пажњу на њега, али Кићановић није хтео да квари односе са својим другом Мирзом Делибашићем који је био директор „Босне“. После је ипак клуб задужио свог кадета Игњатовића, који је у некој селекцији био цимер са Даниловићем, да га мало „пипне“... Тако је Даниловић дошао у Партизан, али пошто му „Босна“ није дала исписницу морао је да чека две године. У међувремену је жестоко радио и то му је јако помогло. Људи неће веровати ако кажем да је Даниловић у том узрасту имао не „тврду“, него „камену руку“, али је имао челичну вољу. Сваког дана није стао док није убацио 1.000 шутева. Не покушаја, шутева који су ушли...
Колико је важан таленат, а колико рад?
Таленат без рада не вреди ништа! Даћу вам један пример. Пред Олимпијаду у Сеулу 1988. имали смо на десетине тестова, све записано, направљене анализе... Пред Светско првенству у Буенос Ајресу дођемо на припреме, а Кукоч не личи на себе од две године раније. Захваљујући таленту? Не, него раду. Ако вам данас треба 80 покушаја за убачај 50 тројки, а сутра убаците 52, то је последица рада, тешког рада... Таленат само значи да играч брже и лакше може да научи нешто.
А мотивација? У Шпанији влада теорија да су наши играчи били успешни зато што су напорно радили да би једног дана отишли у иностранство и зарадили много више него у земљи?
То није сасвим тачно, нико није почињао да игра кошарку да би се обогатио него зато што је волео баскет. И сви су имали довољно да сачекају 28 година и оду напоље. Данас је ситуација другачија, родитељи желе да „уновче“ своју децу већ са 15 година и то није добро, чак ни кад је реч о суперталентима. Ако млад играч заради велики новац, велика је шанса да заборави на рад.
Позната је прича да сте у једној ноћи завршили играчку каријеру и почели тренерску. Да ипак подсетимо млађе читаоце како је било?
Током лета 1991. био сам на припремама са репрезентацијом за Европско првенство у Италији. Био сам капитен тима. У неком тренутку мој кум Миленко Савовић и ја били смо на ручку са Драганом Кићановићем, директором Партизана, који нам се пожалио да „нема тренера за наредну сезону“. Рекао сам му: „Ја имам тренера за тебе“. Питао ме је на кога мислим, а ја сам му одговорио: „На себе“. Тада се све завршило на томе, на осмеху све тројице. Две недеље касније Кићановић ме је звао и рекао да хитно дођем код њега. Када сам ушао, још с врата ме је питао: „Хоћеш ли да будеш тренер Партизана?“ Поставио ми је и тежак услов: морам одмах да завршим играчку каријеру. Ломио сам главу целе ноћи, консултовао пријатеље и одлучио да прихватим... Тако је почело.
Је л` било тешко?
– И јесте и није... Радио сам оно што сам од првог дана желео да радим, познавао сам играче јер сам до јуче играо са њима, познавали су и они мене, али са друге стране притискала је одговорност. Два месеца готово нисам спавао, спремао сам се за сваки тренинг стрепећи шта ће бити ако ме играч нешто пита а ја немам прави одговор... Играчи знају да буду зајебани и мораш да будеш мудрији и спремнији од њих.
Ту се пут поново укршта са професором Николићем?
Да, то је била моја велика срећа, али он је радио само по подне, док сам ја морао све сам на преподневним тренинзима и путовањима. Научио сам много од њега и то ћу увек истицати и бити му доживотно захвалан.
У чему је била његова величина?
Данас је тренерима лако да дођу до информација, интернет је доступан свима, ДВД са било које утакмице добијете за тили час... Некада се до информације долазило само личним искуством. Професор је путовао у САД да би учио на извору. Много пажње поклањао је детаљима и инсистирао на безбројном понављању тактичких вежби.
Једном ми је рекао да ће до краја живота учити од играча јер генијалци увек нађу начин да неку вежбу изведу ван задатих шаблона. Верујете ли у то?
Апсолутно! И ја учим од играча... Учим и од других тренера, не стидим се да „скинем“ неко решење ако ми се чини добрим за моју екипу.
Професор је такође говорио да тренер, кад дође у нови клуб, треба да се прилагоди карактеристикама играча које има а не да тера своје без обзира на то шта играчи (не) могу?
И то сам научио од њега... Када сам дошао у Хувентуд, одмах сам схватио да не могу све исто да радим као у Партизану. Друга земља, друга култура, други обичаји... У Шпанији играчи за ручак попију мало вина или пива и ником ништа. Код нас би га одмах казнили. Такође, до доласка у Шпанију нисам могао да замислим базичне припреме без планине, а онда схватио да и те како може и без висине. Видео сам неке снимке утакмица из претходне сезоне и закључио да са истим играчима нешто од тога могу да користим. Зашто бих мењао по сваку цену? Треба се прилагодити околностима. Само се глупан никад не мења.
Чега се још сећате из првих тренерских дана?
У целој сезони 91/92. изгубили смо две утакмице, једну од Работничког и једну од Босне у Сарајеву. После меча у „Скендерији“ Мирза Делибашић је рекао да ћемо бити прваци Европе. Помислио сам: „Боже Мирза, шта причаш...“ Показало се да је био у праву. Можда је видео нешто што ја у том тренутку нисам. Постали смо прваци Европе са најмлађим тимом у историји Евролиге. Тада ми је Аца Николић рекао да ћу освојити још много титула, а ја сам у себи мислио: „Ово се десило сада па ко зна кад...“ Професор је, на срећу, опет био у праву.
Увек сте у тимовима имали звезде, од Ђорђевића и Даниловића у Партизану, преко Виљакампе и Томпсона у Хувентуду, Сабониса и Арлаукаса у Реалу, до Бодироге и Дијамантидиса у Панатинаикосу. Колико је за тренера битно да има екстраиграча на терену?
Много, али величина екстраиграча и јесте у томе што ће се увек подредити екипи и што ће увек радити оно што је најбоље за тим. Они се не намећу именом, него ауторитетом знања и рада. И ниједна од мојих звезда никада није имала неке привилегије, нити их је тражила.
Ђорђевић и Бодирога су ми током турнира у Барселони рекли, независно један од другог, да ви играте шах са противницима?
Можда има неких сличности, али у шаху сам вучеш потезе, док у кошарци твоје потезе спроводе играчи. Зато ја увек кажем да су играчи најважнији. Са њима двојицом ми је било лако, био је довољан поглед да се разумемо. И увек ћу им бити захвалан за оно што су учинили за мене.
А тренери? Каква је та фамозна југословенска или српска тренерска школа о којој се већ деценијама прича у Европи?
– То није школа са књигама, не можеш да купиш скрипта и научиш тренерски посао. Наши тренери су учили једни од других. Ми смо несумњиво талентована нација за кошарку и уопште колективне спортове, али наша снага дошла је из креативности. Памтим речи Креше Ћосића који је говорио: „Не убијајте ваше играче, пустите их да играју“. Нашу кошарку увек су карактерисали шут и добро вођење лопте... Тренери су се временом усавршавали и својом креативношћу доприносили успесима својих тимова.
Где је ту одбрана? Професор Николић је говорио да би тим дао кош, претходно треба да узме лопту, а то се постиже одбраном...
Она долази касније јер нико не излази на кошаркашки терен да би заузео одбрамбени став, зато што то није природно... Шта радиш са лоптом? Покушаваш да је убациш у кош, да направиш неки улаз, неку финту, неки покрет. Све то је напад. Одбрана се учи, као и све друго.
Кажу да је једна од основних разлика кад су у питању наши тренери у односу на друге - индивидуални рад?
Верујем да је то тачно. Од првог дана тренерског посла инсистирам на индивидуалном раду и такође данас бар 3-4 тренинга почињем индивидуалним радом. Не знам ниједног великог играча који је то постао радећи само са екипом. Осим тога, за индивидуални рад вам не треба тренер него воља и неко да вам враћа лопте после шута или евентуално још три другара да вежбате „два на два“... Индивидуални рад је посебно важан у предсезони. Мисли ли неко да је она тројка Саше Ђорђевића у Истанбулу пала с неба? Наравно да није, он је много радио на себи, а на тренинзима смо хиљаде пута поновили оно: трчи у контру, стани, тројка из скок-шута...
Верујете ли у „менталитет нација“? У Европи влада мишљење да су наши играчи успешни зато што имају посебан победнички дух?
Не верујем у то... Нема колективног победничког менталитета, нема супериорних нација. Све је индивидуално и све је ствар рада. Тренирао сам играче свих могућих националности и не прихватам да је неко бољи зато што је Србин, Литванац или не знам ко. Квалитет одређују рад, таленат и „хемија“ групе.
Колико је у животу важна одлучност, спремност на ризик? Имали сте неколико тешких одлука у животу и све су се показале оправданим. Како човек може да зна која је одлука права?
Тешко питање... То је , ваљда, неко шесто чуло, нешто што човек носи у себи. Ризиковао сам, додуше не много, кад сам из Борца отишао у Партизан, али сам знао да ако хоћу да напредујем као играч, то морам да урадим. Још више сам ризиковао када сам прихватио понуду да будем тренер али сам схватио да ми Партизан даје шансу која се неће поновити. Када смо освојили триплу круну, ја сам једини остао без премија, али нисам се бунио јер сам имао довољно и било ми је најважније да радим и учим. Када смо постали прваци Европе добио сам одличне понуде али сам све одбио јер сам хтео да останем још једну сезону уз професора Николића, да још учим... Када ме је 1993. позвао Хувентуд, још увек нисам био сигуран да треба да одем али су ми Кићановић, Савовић и сам професор Николић рекли да морам да прихватим, да је ми је то нова велика шанса за напредак... Човек мора буде спреман на известан ризик, али мора и да верује у себе. И изнад свега - мора стално да учи.
Кад смо код учења, сећам се да 1993. нисте говорили ниједан језик. Данас одлично говорите шпански, италијански и енглески. Како сте учили језике?
Ту сам самоук... Кад сам дошао у Бадалону, седам дана сам имао професора, али нисам могао да учим у соби. Наредне „часове“ имали смо у бару, уз „сервесу“ (пиво) и „тапасе“ (шпански израз за мезетлуке), међу обичним људима... Слушао сам и хватао речи у лету. Тако је било са свим језицима.
А шта је са грчким, ни после 12 година у Атини га не говорите?
То је била свесна одлука. У Атини излази 14 дневних спортских листова и вероватно бих полудео кад бих знао шта све објављују. Овако сам потпуно заштићен, писање штампе ме апсолутно не дотиче. Наравно да разумем пуно тога, наравно да понешто и могу да кажем, али нема потребе. Овде сви говоре енглески а мој помоћник Димитрис је студирао код нас и одлично говори српски.
Једно помало индискретно питање. Зашто живите сами у Атини, супруга Весна, ћерка Ања и син Ђорђе су у Београду?
То је породична стратешка одлука. Ања се са нама селила од Бадалоне и Мадрида, преко Тревиза, до Атине, студирала је у Риму и Лондону и једва чекала да се врати у Београд. Понекад ме је звала да ме пита како се нешто каже „на нашем“. Е па да Ђорђе не би питао исто, у школу иде у Београду, а виђамо се често, или они скокну до мене или ја до Београда. Ево баш сада док причамо, Ања је поред мене. Породица ми значи изузетно много, имао сам подршку за све важне одлуке и у свим тешким моментима. А било је и таквих.
Има ли Ђорђе кошаркашку „жицу“?
Не знам да ли има жицу, али знам да напамет зна све играче Евролиге и многе из НБА. Има 12 година и води са мном озбиљне кошаркашке дискусије. Нећу га ниједног часа притискати, нека иде својим путем и ради оно што жели, али је евидентно да га кошарка јако интересује.
Да се вратимо кошарци. Како подносите неуспехе?
Као део посла којим се бавим и у коме је немогуће стално побеђивати. С годинама и искуством све је то лакше. Када сам почињао у Партизану, после пораза нисам излазио на улицу јер ме је било срамота, мислио сам да цео свет гледа у мене. После сам полако почео да схватам да је то глупост и да треба живети и са поразима.
Прошло је доста година од неуспеха са репрезентацијом 2004. и 2005. Како гледате на њих са данашње дистанце?
Не разумем зашто ме новинари питају само о тим неуспесима? Ништа није спорно, имали смо тим за медаље, а завршили смо како смо завршили, о чему сам својевремено пуно говорио и нећу више, али се питам да ли сам заслужио да ме људи памте само по та два неуспеха?
Који је тим који сте тренирали био најјачи?
Без конкуренције, онај са Олимпијаде у Атланти 1996. Била је то готово иста екипа која се годину дана раније, после трогодишњих санкција, вратила на међународну сцену и освојила титулу првака Европе у Атини. У финалу смо против САД играли 30 минута изванредно, све до изласка Дивца са пет пенала и то без повређеног Савића који је у полуфиналу против Литваније искренуо зглоб. Изненадио нас је Дејвид Робинсон, играо је феноменално, док је Шекил О`Нил, за кога смо спремили тактику, на паркету провео јако мало времена.
Ко су најважнији људи у вашем животу?
Уз моје родитеље и породицу, на кошаркашком плану увек ћу рећи да су ми највише помогли професор Аца Николић, затим Драган Кићановић, Дуда Ивковић, Миленко Савовић и Влада Андроић. Са овом тројицом сам везан и кумством. И дан-данас кад имам неку дилему консултујем се са Андроићем са којим сам некада делио собу док смо играли у Борцу и правили велике планове...
Често кажете да треба уживати у животу. У Барселони сте ставили на муке многе новинаре који нису разумели поруку из својевременог шпанског хита „Соло се виве уна вез“ („Само једном се живи“) у интерпретацији „Асукар морено“.
То је моја филозофија - у животу треба уживати користећи сваки тренутак за уживање. Ја уживам са породицом, пријатељима, кад играмо „мацу“ или „не љути се човече“ , на плажи, у ресторану, на било ком месту где ми је пријатно. А кад још радиш посао који ти причињава задовољство, као што је мој случај, онда је све још лакше и лепше. Зато и кажем да треба уживати у сваком тренутку, живи се „соло уна вез“ ...
У Атини сте 12 година? Докле? Постајете ли „кошаркашки Алекс Фергусон“?
У послу којим се бавим не можеш да имаш планове на дуги рок. Када сам дошао у Бадалону, мислио сам да ћу остати дуго, а отишао сам после једне године. Када сам дошао у Атину, мислио сам да нећу остати дуго, а ево ме овде већ 12 година. Суштина је у добром осећају, у задовољству послом, околином, људима, градом, климом... Са браћом Јанакопулос, власницима Панатинаикоса, имам однос који је фамилијарни, реч вреди више од уговора. Формално, имам уговор на још једну сезону и заиста не размишљам о промени средине ма колико ме новине селиле овамо или онамо.
Осећате ли умор?
Ма какви... Кад смо се вратили из Барселоне, дао сам два дана одмора играчима и једва чекао да се вратимо тренинзима. Лети, кад узмем месец одмора, другог дана се питам шта ћу са собом и онда са неким почнем да причам о кошарци. Волим свој посао, обожавам да радим са играчима, то ме чак одмара и док се будем тако осећао нећу ни помислити на паузу у раду или некакву пензију.



Владимир Станковић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли

Вук Јеремић, министар спољних послова

Неке земље имају нафту и гас, неке прелепу обалу, а ми имамо Новака Ђоковића.

Прочитајте све мисли

Друштво