Skadar u Uzun Mirkovoj

Mnogo je razloga da Jugoslovenska kinoteka slovi kao nacionalno blago od svetskog značaja. Po broju filmova koje čuva, ona je među prvih deset u svetu. Po njihovoj vrednosti smatra se da je to jedna od najkompletnijih i najraznovrsnijih filmskih kolekcija na svetu! Ona čuva oko 95.000 filmova iz 134 svetske kinematografije, filmove i predmeta iz predistorije i istorije filma, stotine hiljada filmskih plakata i fotografija, iz njene biblioteke dostupno je više od 20.000 knjiga o filmu i povodom filma, stotine hiljada isečaka iz novina, od 1949. godine do danas, scenarija, knjiga snimanja i sva filmska građa koja daje kompletnu sliku o svakom filmu koji se nalazi u Arhivu. Bernardo Bertoluči, slavni italijanski reditelj, kada je počelo bombardovanje, upozorio je i uputio javni protest, 4. aprila 1999. godine u kome je, između ostalog, rekao: „Jugoslovenska kinoteka je jedan od dva-tri najznačajnija filmska arhiva na svetu, gde se čuvaju ključni delovi sećanja na ovaj vek. Ako se unište sećanja, to znači uništavanje istorijskog identiteta, i onda je budućnost isto što i prošlost.“ Bertolučijev kolega i zemljak Đuzepe de Santis je 1966. godine, posle obilaska Kinoteke, ushićeno rekao: „Sada znam da samo dve kinoteke na svetu čuvaju sve moje filmove. Ona u Briselu i ova u Beogradu. Čak ni nacionalna kinoteka Italije nema sve moje filmove.“ Vim Venders je, tokom boravka u Beogradu, javno rekao da mu je veoma žao što nema 10 miliona dolara, jer bi ih uložio u Jugoslovensku kinoteku! I vest koju s nestrpljenjem očekujemo: svi su izgledi da bi se pod zaštitom UNESKO-a, kao svetska kulturna baština, uskoro mogla naći kolekcija nitratnih filmova od 1895. do 1952, kao najosetljiviji i najreprezentativniji deo Kinotekine kolekcije! Možemo da ređamo ovu vrstu pohvala i divljenja, ali i bizarnosti, poput one da je do sada u nitratnim depoima pronađeno 16 filmova iz Italije, Nemačke, Mađarske... koji su se u matičnim kinematografijama vodili kao nestali, a sačuvani su jedino u Jugoslovenskoj kinoteci. Sve je to nekako primereno uoči Dana Kinoteke koji će biti obeležen 6. juna. Tim povodom, u Beograd dolaze predsednica Evropske federacije filmskih arhiva i njihov Izvršni odbor koji će ovde imati trodnevne sastanke. Dolaze i predstavnici svih nacionalnih kinoteka iz zemalja bivše Jugoslavije i zemalja u okruženju. Razgovaraće se i o obeležavanju Veka srpskog filma. Potom, 7. juna, počinje 13. festival nitratnog filma, jedinstvena manifestacija te vrste koja podseća da je Beograd jedino mesto na svetu gde se može videti projekcija nitratnog filma uživo. A krajem oktobra sledi proslava povodom te velike godišnjice - 100 godina od prvog filma u Srbiji. U svemu tome, najveći radnik koji najmanje galami - Radoslav - Rale Zelenović, ovog juna navršava 19 godina na čelu najreprezentativnije nacionalne ustanove kulture. I još nešto, u žiži rada ove kuće privodi se kraju nova zgrada Kinoteke u Uzun Mirkovoj ulici u Beogradu: „Ne jednom sam čuo pitanje: Kada ćete završiti taj Skadar na Bojani? I, priznajem, ponekad sam veoma nervozno reagovao, jer ljudi ne shvataju da zgrada u Uzun Mirkovoj 1 nije jedini posao u Srbiji niti je to jedini posao u Kinoteci. Sagradili smo, poslednjih godina, novi depo za kolor, negative, one iste koji su u Bubanj Potoku, ipak, bili raketirani, otvorili smo Centar za digitalizaciju, obnovili depoe u kojima se čuvaju nitratne trake, pronašli Karađorđa i niz važnih dokumentarnih filmova iz kolekcije Svetozara Botorića, objavili DVD ediciju Pioniri srpskog filma od 1904. do 1943... Petnaest godina jeste dug period, ali treba se samo prisetiti kroz šta smo sve prošli i sa kojim smo se sve nevoljama nosili tokom tih godina. Od trenutka kada je grad Beograd dodelio zgradu a tadašnja ministarka kulture Nada Popović Perišić odobrila sredstva za njeno saniranje, jer je ličila na fantastičan objekat za snimanje horor filmova, počinje naš hod po mukama da to postane nova adresa jugoslovenskog filma, da postane kuća filma... Verovatno je bilo najjednostavnije da je srušimo i na tom mestu sazidamo novu zgradu, ali to nije bilo i najbolje. Jer, ta zgrada je kulturni spomenik, nju je 1847. godine podigao Karađorđev sin, knez Aleksandar, i tu je najpre bio hotel Srpska kruna, potom je tu bilo sedište Prve beogradske opštine... uskoro će tu biti Jugoslovenska kinoteka.“ Zelenović ne može da zaboravi ni onu neverovatnu odluku gradske vlasti iz jula 2000. godine da se zgrada vrati onima čija je bila - Saveznoj direkciji za imovinu, nepostojeće države Jugoslavije, i sa izvesnim ponosom kaže: „Da ništa drugo nismo uradili osim što smo sprečili da se posle 100 godina gradska kuća pretvori u robnu kuću firmirane robe - dovoljno je.“ Danas se Kinoteka nalazi u paradoksalnoj situaciji. Dobijen je novac od Evropske investicione banke, raspisan tender i na dva tendera su podneti prigovori Republičkoj komisiji za zaštitu prava. Ali, odgovor Komisije je stigao tek posle 90 dana i zbog toga je izgubljeno dragoceno vreme u kome nisu mogli da se obavljaju neophodni radovi na novoj zgradi. Sagovornik NIN-a tim povodom objašnjava: „Mi sada imamo gotovo završenu zgradu, samo nam nedostaju kinoprojektori, što je za svaku instituciju te vrste srce sistema. A kada i to bude nabavljeno i kada sve bude sasvim završeno, ostaje onaj neizvestan deo dobijanja upotrebne dozvole. Istu muku imamo i Sreten Ugričić, direktor Narodne biblioteke i ja. Pridružujem se njegovom apelu da nam se u tom poslu pomogne. Da se formira neka komisija ili šta god, koja bi nam pomogla da te dve institucije što pre počnu da budu od koristi onima koji to godinama očekuju. Jer, to niko ne može da vam garantuje da će biti završeno u tom i tom roku i da ja mogu da izađem u javnost sa r ečenicom: zgrada će biti otvorena tada i tada. Iskustvo sličnih institucija kaže da to može da traje mesecima. Ostaje mi samo da se nadam da je to moguće očekivati krajem oktobra 2011, kada budemo proslavljali Vek filma u Srbiji.“ Ne treba zaboraviti da mnogi propisi u Srbiji nisu išli naruku izgradnji ove kuće. Na veliki broj donacija i dan-danas plaća se porez na poklon (!?), što je onima koji su davali donacije bilo apsolutno neshvatljivo. Japanski ambasador samo što nije pitao direktora Kinoteke je li to skrivena kamera u pitanju. Ili, primera radi, ako se kupe kutije za čuvanje filmova za dva miliona dinara, trećina ode na transportne troškove, PDV... i slično. Zelenović kaže da je to ilustracija paradoksalne situacije: „Imamo saradnju sa Ministarstvom kulture godinama bolju nego ikada, imamo apsolutno razumevanje svih ministara koji su bili od 2000. godine do danas, imamo novac iz Nacionalnog investicionog plana, sve funkcioniše veoma dobro, a tri meseca se zamlaćujemo sa tenderima i za to vreme stoje radovi i stoji novac koji ne smemo da trošimo. I sve je to usporavalo rad na ovoj zgradi koja treba da bude kuća filma što pre dostupna javnosti. Da deca prođu kroz nju, da im omogućimo da se igraju filmom, kako je govorio prvi direktor Kinoteke Milenko Karanović.“ Kada je nedavno obišao novu zgradu Kinoteke, reditelj i donator Jugoslovenske kinoteke Emir Kusturica je rekao Zelenoviću: „Rale, ovo je hram“. I drugi znalci, poput proslavljenog grčkog reditelja Tea Angelopulosa, dele isto mišljenje. I još se iskreno čude kako je moguće da je sve to urađeno u Srbiji koja važi u svetu za izrazito siromašnu zemlju, da se tu postavljaju reperi svetske filmske arhivistike. Po sistemu tihe vode koja breg roni, nezaustavljivi direktor Kinoteke pokreće inicijativu da, i kada se preseli u novu zgradu, Kinoteka zadrži prostor u Kosovskoj ulici gde sa nalazi njena zgrada, jer je to više od šest decenija simbol Beograda, Srbije. To je mesto gde su došli najznačajniji sineasti sveta: „Tražimo način da uz pomoć Republike, Grada i opštine Stari grad, to i dalje ostane deo Kinoteke, da tu nastavimo sa projekcijom, verovatno stranog filma, da kultno mesto ovog grada ostane to i dalje. Tu su se opredeljivali za film Žika Pavlović, Goran Marković, Srđan Karanović, Dejan Karaklajić, Zoran Simjanović... do Stefana Arsenijevića. To je bila njihova prva i najvažnija škola. Posle su završavali one druge. E, ja bih da zaštitimo tu školu filma. Da Kosovska 11 bude spomenik kulture, jer ona to po mnogo čemu zaslužuje. Mi smo majstori da sve uništimo i zaboravimo, pa smo tako jedan filmski spomenik na Terazijama, zgradu u kojoj je 6. juna 1896. godine održana prva filmska projekcija u Srbiji i jedna od prvih filmskih projekcija u Evropi - pretvorili u kockarnicu. Mnogi tu zgradu pamte i po restoranu Dušanov grad“, kaže Zelenović, sa nadom da ćemo se sledeći put videti u Uzun Mirkovoj.