Zagrabi, pa vladaj

Kada su prosvetni radnici tokom prolećnog štrajka optužili Vladu Srbije da u budžetu ima 37 miliona evra za ispravljanje brljotina oko satelita Prvoslava Davinića, nekadašnjeg ministra odbrane, a nema za plate onih koji nam školuju decu, ostavili su Cvetkovićev tim sasvim bez argumenata. Iako nisu dobili traženu povišicu, profesori su možda najbolje sublimirali gnev građana prema političarima, čije su nas afere “koštale ko đavo”, a budžet osiromašile toliko da smo ostali uskraćeni za bar nekoliko puteva i škola. A neki i za povišice. Za lopovluke, štetne ugovore, sukob interesa i privatno bogaćenje gotovo nijedan političar u Srbiji nije sankcionisan. Ne samo da nema krivične odgovornosti već izostaje i partijska, i kao po pravilu i ljudska, moralna, ona na nivou elementarne pristojnosti. Ona, koja bi nalagala, ako ništa drugo, podnošenje ostavke zbog učinjene štete. Malobrojni procesuirani i dalje su na slobodi, procesi se razvlače godinama, a neki predmeti drže se i u fiokama. Postupak protiv Davinića, koji je 2005. potpisao ugovor o zakupu nepotrebnog satelita vrednog 45 miliona evra sa izraelskom firmom Imidžset još traje, a mnogi veruju da će, posle toliko odugovlačenja, sankcije i sasvim izostati. Na udaru javnosti sada su se našli ministri iz DS, Oliver Dulić i Slobodan Milosavljević, obojica zbog preplaćivanja sajtova. Dok je ministar za zaštitu životne sredine Oliver Dulić sajt ”Očistimo Srbiju” platio 25.000 evra, bivši ministar trgovine i usluga Slobodan Milosavljević, izdvojio je za veb portal “Nacionalni brend Srbije” ogromnih 29.000 evra, a ni godinu dana kasnije nije proradio. “Utvrdili smo da postoje ozbiljne, materijalno velike i za društvo uvredljive pronevere u oba ministarstva. U slučaju Ministarstva životne sredine i prostornog planiranja, na čijem je čelu i dalje Oliver Dulić, reč je o sajtu koji je za maksimalno 500 evra mogao da izradi svaki iole informatički nadareniji srednjoškolac. Kada je u pitanju sajt Ministarstva trgovine i usluga, doskorašnji ministar Slobodan Milosavljević naručio je pre više od godinu dana sajt kojeg još nema. Da nije reklamnog panoa za čije je osamnaestodnevno prikazivanje na turniru Serbia Open Dulićevo ministarstvo platilo 475.798 evra, izgledalo bi da je najplaćenija usluga u Srbiji izrada nepostojećeg sajta. Ovako, vidimo da ima i plaćenijih poslova, ali samo u situaciji kada je poslodavac država”, tvrdi za NIN Dragan Dobrašinović iz Koalicije za nadzor javnih finansija. I “novopečeni” ministar kulture, Predrag Marković, kadar G 17 plus, tek što je u martu ove godine seo u fotelju, našao se na udaru javnosti zbog otkrića da je njegova firma “Stubovi kulture” svojevremeno dobila od Fonda za razvoj kredit od 100.000 evra u ekspresnom roku i po izuzetno povoljnim uslovima. I Marković nije prepoznao ništa sporno u tome da kredit dobije od institucije u kojoj glavnu reč vodi G 17 plus. Novinarima je objasnio da je tada bio običan građanin, da se njegova firma javila na konkurs kao i sve druge. Iako se pažljivo čuvao medija i pominjanja u javnosti, ime nekadašnjeg premijera i lidera DSS-a Vojislava Koštunice vezuje se za nekoliko prodaja državne imovine, koja je slučajno ili ne, završila u rukama tajkuna, a na štetu budžeta i građana. Tako je, prema navodima Saveta za borbu protiv korupcije, upravo u Koštuničinom kabinetu dogovorena sporna prodaja C marketa, što on nikada nije demantovao. Za vreme njegovog mandata prodata je i Luka Beograd. Kao glavna podrška u tim operacijama pominje se tadašnji ministar privrede Predrag Bubalo, protiv koga je Savet zbog prodaje Luke Beograd već podneo krivičnu prijavu, a najavljena je i nova prijava zbog privatizacije Novosti. „Nemam razloga da se branim. To su sve nameštene afere. Pitajte Vericu Barać zašto podnosi krivične prijave protiv mene. Ja ne znam. Apsolutno se ne osećam krivim ni za jednu od tih stvari niti sam oštetio državu”, kaže za NIN Predrag Bubalo. Ništa veću odgovornost ne oseća ni Velimir Ilić, predsednik Nove Srbije i bivši ministar za kapitalne investicije, čiji su kadrovi, od Šarančića do Jocića, osumnjičeni da su oštetili državu za više stotina miliona evra. I sam Ilić je nedavno saslušan u istrazi povodom prevara u Putevima Srbije, jer je kao tadašnji ministar potpisao ugovor između Puteva i privatnog preduzeća Rotijer kojim je ovoj firmi dodeljen posao sanacije klizišta u opštinama Krupanj i Loznica vredan 41,5 miliona dinara. „Nemaju oni dokaze ni za Šarančića ni za Jocića. Ali, ako je neko od mojih ljudi kriv, neka odgovara. Da li se osećam odgovornim? Isto koliko se Tomica Milosavljević oseća odgovornim za farmaceutsku mafiju ili ministar finansija za carinsku mafiju. Ne mogu da budem odgovoran za rad preduzeća, recimo Puteva, koje ima upravni odbor u kome sede sve stranke, pa i DS”, kaže Ilić za NIN. Tvrdi da se druge afere zataškavaju, da se ne bi ugrozila stabilnost vlade, pa tako “niko ne pita kako je jedan potpredsednik vlade kupio hotel u Sokobanji, kakva je uloga premijera Cvetkovića u spornim privatizacijama, kako Dulić dodeljuje poslove i kome i ko je finansiran od Šarićevih para?” „Zašto se to drži u fiokama? Zato što ako načnu Dulića, onda moraju i druge i ode vlada. A Jocić i Šarančić su već ofucane priče. Uostalom oni su jedini uhapšeni, jer od Nove Srbije ne zavisi vlada, a ukupna vrednost onog za šta im se sudi nije veća od pet miliona evra”, tvrdi Ilić. Optužnice govore sasvim suprotno. Tako se samo Jociću na teret stavlja šteta od ogromnih 200 miliona evra, iako Ilić tvrdi da se radi o akumuliranim dugovima preduzeća, koji nemaju nikakve veze sa radom potpredsednika njegove stranke. Relativizacija krađe i zanemarivanje nemoralnosti tog čina nisu svojstvene samo Iliću. To je odlika većine ovdašnjih političara, koje građani, osiromašeni još iz Miloševićevog vremena i potkradani u postpetooktobarskoj renesansi, vide sasvim drugačijim očima. Očima punim gneva i zbog krađa i zbog kraduckanja. „Zar je važno da li se radi o pet ili o 50 miliona evra? Opet se radi o krađi novca građana Srbije. A već deset godina u svim takvim slučajevima izostaje epilog. Sve se završi sa pojeo vuk magarca. Eto, imali smo Mariju Rašetu, koja je podnela ostavku pod pritiskom, ali njen slučaj je na sudu godinama i biće verovatno još 10 godina. A ostavka nije kazna. Ovde postoji pakt o nenapadanju između stranaka, što uz odsustvo snažnog javnog mnjenja, omogućava korumpiranim političarima da prođu nekažnjeno. Da je neko od pomenutih dobio makar šest meseci uslovne robije, drugog slučaja ne bi bilo”, objašnjava za NIN Jasna Filipović, direktorka Centra za razvoj neprofitnog sektora, jedne od 12 nevladinih organizacija, koje su se udružile u Koaliciju za nadzor javnih finansija radi kontrole opštinskih, ali i republičkog budžeta. Izostanak lične odgovornosti i čina podnošenja ostavki je pravilo, ali zato čudi odsustvo potrebe stranaka da se oštro distanciraju od kadrova uhvaćenih u krađi, sukobu interesa, dakle od onih koji im u javnosti nanose štetu. Najviše političke inteligencije u tom smislu pokazao je do sada Mlađan Dinkić, lider G17 plus, koji je, uprkos tome što je imao najviše problematičnih kadrova, prvi umeo da ih se reši i pokuša da zaštiti stranku od moguće štete. Tako je upravo Dinkić prvi prozvao Davinića, koga je postavio na mesto ministra odbrane, a umeo je da “pusti niz vodu” i Labusa, Krišta, pa i Tomicu Milosavljevića, kada bi procenio da zbog afera donose negativne poene stranci. Demokrate su tome ređe pribegavale. Redak otklon, uprkos brojnim pretnjama Tadića članovima DS, da neće tolerisati korupciju u redovima svoje stranke, bilo je hapšenje Gorana Kneževića, bivšeg gradonačelnika Zrenjanina, tada funkcionera DS, koga je Specijalno tužilaštvo optužilo za zloupotrebu službenog položaja, čime je budžet Zrenjanina oštećen za 150 miliona dinara. I ovaj postupak još traje, a Knežević je u međuvremenu partijsko uhlebljenje našao u suparničkom taboru, kod naprednjaka. Ni aferama uprljani “preletači”, nisu bili neprihvatljivi za ovdašnje stranačke strukture, a partije pri tome računaju ili na kratko pamćenje “birača” ili poput sagovornika NIN-a (Ilića, Bubala i Dulića), tvrde da se radi o nameštenim aferama i traže krivicu negde drugde - u Verici Barać, koja ih ne voli, u međupartijskim obračunima ili čak onim unutarstranačkim. Zajedničko im je to da nikada ne prepoznaju svoju krivicu, nikada je ne priznaju, a s dobrim razlogom veruju da će izostati i sudski epilog. „Sve dok je pravosuđe u podaničkom i puzećem položaju u odnosu na izvršnu vlast, dok lokalni odbori vladajućih stranaka odlučuju ko će biti tužilac i sudija, a vrh izvršne vlasti ko će biti na čelu najviših pravosudnih institucija, za korupciju u Srbiji neće biti osuđen ni šef seoske mesne kancelarije u najzabitijem selu, a kamoli ministri i državni sekretari. Srpskom pravosuđu, koje je lišeno samopoštovanja i integriteta, hitno je potrebna radikalna medicinska intervencija. U protivnom, stradaće kompletno društvo koje je talac gangrenoznog pravosuđa“, tvrdi Dobrašinović. Profesor sociologije na Filozofskom fakultetu u Beogradu Jovo Bakić, upozorava na još razloga za nesankcionisanje ministara koji su učestvovali u aferama, a to je činjenica da su mnoge od njih, u kojima su profitirali tajkuni, rađeni po nalogu same stranke. „Radi se o sraslosti političkog i privrednog dela oligarhije. Privredni deo oligarhije finansira stranke, a ove moraju zauzvrat donositi zakone u interesu krupnih kapitalista. Političke stranke služe interesima najbogatijih ljudi u Srbiji, a građani Srbije im tek pribavljaju „demokratski“ legitimitet na izborima. Otuda je recimo afera oko putne mafije samo jedan mali deo ukupnih mahinacija, uprkos ogromnim razmerama koje afera ima i uprkos činjenici da je Branko Jocić i dalje, koliko mi je poznato, potpredsednik Nove Srbije Velimira Ilića. Milosavljević i Bubalo, kao ministri trgovine u poslednjih nekoliko godina, izgledali su kao glasnogovornici krupnih kapitalista, a pošto su njihove stranke donosile zakone, onda nema mesta čuđenju što ovi ministri-glasnogovornici nisu odgovarali za svoje postupke. Da li bi trebalo pominjati Mlađana Dinkića, koji je sada izbacio parolu decentralizacije, na radost krupnih kapitalista? Kada protesti javnosti postanu preglasni, ministri odu na drugu dužnost, a i ne moraju da imaju dužnosti, jer obezbeđeni su ne samo oni nego i njihovo potomstvo“, kaže Bakić. Napominje da je davno izgubio iluzije kada su naše stranke u pitanju, ali da je svejedno, kao građanin, očekivao da će Oliver Dulić biti smenjen zajedno sa Milosavljevićem i Draginom. „Ne zato što mislim da DS drži do etike, jer nijednoj partiji do toga ni najmanje stalo nije, već zato što sam mislio da želi da održi, bar, privid demokratičnosti, tj. odgovornosti pred javnošću Srbije, tu u predvečerje izbora. Ispostavilo se, međutim, da su i tu interesi nekog drugog bili bitniji. Stranke se javnosti ne boje, jer znaju kako da joj podiđu pred izbore”, kaže naš sagovornik. Problem je, kaže, i u tome što je jedan deo javnosti pomalo na sve to oguglao i ne veruje da išta može promeniti, ali i u tome što je drugi deo javnosti stranački zagrižen i, otud, obnevideo za mahinacije stranačkih vrhova i njihovu spregu s krupnim kapitalom. Gde je onda rešenje, u zemlji u kojoj osećaj lične odgovornosti nije deo CV-ja naših političara, a pohlepa i bahatost su izraženiji nego drugde? „U građanskom antikorupcijskom bloku. U stvaranju snažnog javnog mnjenja, čiji će glas imati uticaja“, tvrdi Dobrašinović. “Građani Srbije, i to oni koji nisu deo nikakve pogodbe, a kojih je najviše, moraju jasno i glasno da poruče: ili će pljačka prestati ili će Srbija nestati. U ovom poslu društvo će moći da se osloni jedino na deo nezavisnih državnih institucija i EU, kojoj je, da paradoks bude potpun, izgleda više nego srpskim vlastima stalo do suzbijanja korupcije u Srbiji“. Hoće li „građanski nokaut“ biti dovoljan za junake ovdašnje političke arene, hoće li se stranke upristojiti i umiti, makar pred izbore ili zbog pritiska EU, pokazaće vreme. Ovdašnjoj političkoj eliti mogao bi se desiti novi organizovan građanski otpor, neka nova pesnica, ovog puta ujedinjena ne protiv diktatorskog režima već protiv političke korupcije i lopovluka. U sledećem broju: Kako su nas opljačkali (5) – Stranački zahvat Krivična prijava protiv Dulića Za ime Olivera Dulića, aktuelnog ministra životne sredine, rudarstva i prostornog planiranja poslednjih meseci vezuje se nekoliko afera. Kako NIN saznaje, Savet za borbu protiv korupcije podneo je nedavno krivičnu prijavu protiv Dulića zbog zloupotrebe službenog položaja i udruživanja radi vršenja krivičnog dela u slučaju Nuba jer je ministar, maloj slovenačkoj firmi bez tendera, po ceni od svega pet miliona evra, na jesen 2009. godine omogućio veliki posao postavljanja telekomunikacionih optičkih kablova duž Koridora 10. Prema podacima Agencije za privredne registre, slovenačka Nuba, sa samo jednim zaposlenim i osnivačkim kapitalom od svega 3.000 evra, svoje preduzeće u Srbiji registrovala je samo nekoliko meseci pre dobijanja ovog posla. Dulića su nedavno optužili i Koalicija za nadzor javnih finansija za nenamensko trošenje sredstava za sajt i promociju akcije Očistimo Srbiju na Serbija openu, kao i veb sajt “Pištaljka” da je u sukobu interesa zbog poslovanja firme DG komp. računari iz Subotice, čiji je vlasnik. U pisanim odgovorima redakciji NIN-a, Dulić je izbegao odgovore na pitanja da li je razmišljao da iz moralnih razloga podnese ostavku, iako je to dobar deo javnosti očekivao i misli li da ovakvim aferama nanosi štetu Demokratskoj stranci, koju predstavlja. „Budući da sam vrlo svestan činjenice da je gotovo nemoguće odbraniti se od lepljenja etiketa i ovakvih napada , odlučio sam da se o njima ne izjašnjavam sve dok nadležne institucije do detalja ne ispitaju svaki konkretan slučaj. Sve istrage sam lično inicirao.  Tako smo vrlo brzo došli do saznanja da je zamenica republičkog javnog tužioca  saopštila da je u postupku izdavanja lokacijskih i građevinskih dozvola preduzeću Nuba invest poštovan zakon o planiranju i izgradnji, da je direktorka Agencije za borbu protiv korupcije predočila da sam upravljačka prava u preduzeću DG komp. računari preneo na vreme i da ni na koji način nisam u sukobu interesa i da je u osporavanim javnim nabavkama ispoštovan postojeći Zakon o javnim nabavkama“ , stoji u odgovoru Dulića. Kao i Ilić i Bubalo, i Dulić veruje da se radi o „neargumentovanim i naručenim napadima sa jednokratnim ciljem da me politički diskredituju pred tada aktuelnu izbornu skupštinu DS i rekonstrukciju Vlade“. Štaviše, tvrdi da je na udaru moćnih lobija zbog pokušaja da kroz desetine zakona i uredbi konačno uvede red u oblast urbanizma, čime će, kako kaže, “izbiti“ stotine miliona evra iz džepova onih koji su od njega godinama basnoslovno zarađivali. I Evropa puna neslavnih primera Ni Evropa i SAD ne oskudevaju u primerima političke korupcije i afera. Jovo Bakić podseća na neke neslavne primere, poput Milorada Roda Blagojevića, bivšeg guvernera Ilinoisa, ili nemačkog kancelara ujedinitelja, Helmuta Kola, koji je “pao” na stranačkoj korupciji vezanoj za državnu kupovinu helikoptera. “Bivši francuski predsednik Žak Širak konačno je dolijao za godine potkradanja građana Pariza u ime svoje stranke dok je bio gradonačelnik Grada svetlosti. Da li treba trošiti reči o Silviju Berluskoniju ili o grčkoj oligarhiji? Ako pogledamo preko plota, videćemo Ivu Sanadera i Mila Đukanovića”, podseća Bakić. Tamo je ipak, zbog funkcionisanja pravosuđa, učešće političara u aferama incident, a ne pravilo, kao kod nas.