Nema pregovora s Vladom o kreditima

Do sada jedini sukob guvernera NBS Dejana Šoškića i Vlade Srbije izbio je zbog mere centralne banke kojom se učešće za devizne stambene kredite podiže sa 10 na 20 odsto. Ili precizno, zbog mere koja uvodi zabranu davanja deviznih stambenih kredita iznad 80 odsto vrednosti nepokretnosti. Šoškić je optužen da ne brine o građanima, kao i da urušava građevinsku industriju, ali i državne projekte jeftinih stanova. Posle neuspešnog sastanka guvernera sa premijerom Mirkom Cvetkovićem i ministrom Oliverom Dulićem, koji nije doveo do dogovora, Šoškić u razgovoru za NIN kaže da se ova odluka ne razmatra i da se o njoj ne pregovara jer je NBS nezavisna institucija koja samostalno donosi odluke. „Ova odluka je doneta još 17. maja jednoglasno na sednici Izvršnog odbora NBS. Spremni smo da saslušamo argumente svake zainteresovane strane, ali do sada osim, nažalost, očiglednog nerazumevanja i zamene teza i stavova koji zvuče kao demagogija, nisam čuo nijedan dovoljno ozbiljan argument. Mera počinje da se primenjuje 30. juna i tu se ništa nije promenilo“, kaže Šoškić. Šta je suština ove mere? Važno je imati u vidu da ova odluka u realnom životu, po svoj prilici, ne menja gotovo ništa. Ona je u skladu sa Uredbom Vlade Republike Srbije o subvencionisanju stambenih kredita i ne ugrožava njenu realizaciju. Isto tako, najveći deo kredita u Srbiji već je odobren u skladu sa tom odlukom, tj. od 2005. do danas prosečni odnos kredita prema založenoj vrednosti nepokretnosti je 67,2 odsto, dakle daleko ispod 80 odsto iz Odluke NBS. Trebalo bi da imamo u vidu da svako ko je iz bilo kog razloga prinuđen da podigne kredit s deviznom klauzulom veći od 80 odsto vrednosti stana ima tri mogućnosti: da se prijavi za subvencionisani kredit Vlade, kada mora da obezbedi 10 odsto učešća; da obezbedi dodatnu nekretninu kao zalogu ili da od banaka uzme kredit u dinarima bez devizne klauzule, kada takođe ne mora da obezbedi učešće. Mera NBS je inače standardna za obezbeđenje stabilnosti finansijskog sistema, svuda u svetu se primenjuje i nije je NBS izmislila. Najveći broj zemalja kada koristi ove mere, koristi ih u restriktivnijem obliku, od 70, 60, pa i 50 odsto. Primera radi, u susednoj Mađarskoj taj odnos između kredita i vrednosti nepokretnosti je za kredite u evrima bio 60 odsto, a u švajcarskim francima 45 odsto. A odluka NBS je, kao što znamo, do 80 odsto. Ali prosečne plate u Mađarskoj su višestruko veće, pa je tamošnjim građanima daleko lakše da skupe novac za učešće. Ako sa nižim platama, nažalost, moramo da jedemo lošije, kupujemo jeftiniju garderobu i vozimo starija i lošija kola, ne možemo da živimo u podjednako velikim i skupim stanovima kao u bogatijim zemljama. Dakle, svako mora da troši koliko može. Uz to, u Mađarskoj je od septembra prošle godine zabranjeno odobravanje stambenih kredita koji nisu u domaćoj valuti, tj. u forintama. U Austriji je zabranjeno izdavanje kredita koji nisu u lokalnoj valuti, dakle u evrima, a imali su dosta kredita u švajcarski francima. U Turskoj je zabranjeno i izdavanje kredita i štednja stanovništva osim u lokalnoj liri. Sve iz istog razloga: kada imate valutnu klauzulu vezujete obaveze stanovništva i privrede za kretanje kursa, a njihovi prihodi su u najvećoj meri u dinarima i time se kreira sistemski rizik. To su naši građani osetili i na svojoj koži, posebno oni koji su se zaduživali u švajcarcima, pa im je rata porasla za 30-40 odsto. Ambicija NBS sa ovom odlukom je da pošaljemo signal da rizik valutne izloženosti dužnika mora da se drži pod kontrolom i da postepeno mora da se ide u pravcu kreiranja dinarskih dugoročnih kredita. To je put ka rastu sigurnosti finansijskog sistema, a odatle i ka spuštanju kamatnih stopa na kredite građanima i privredi. Konačno, podsetimo se da je u SAD 2007/2008. godine jedan od osnovnih uzročnika krize, koja je poprimila globalne razmere i čije posledice i danas trpimo, bio taj što su se odobravali krediti suviše visoki u odnosu na vrednost založene nepokretnosti iako u SAD oni, kao što znamo, nisu imali valutnu klauzulu. Mnogi ozbiljni analitičari tvrde da bi, da su SAD samo na vreme odredile ograničenje na 60 odsto vrednosti kredita u odnosu na vrednost založene nekretnine, svetska kriza bila mnogo blaža, a najverovatnije se ne bi ni desila. Dakle, suština ove mere je da smanjite kreditni rizik i da pospešite dinarske kredite. Može li vam se desiti da ne postignete taj cilj, već da samo onemogućite građane da reše stambeno pitanje? To nije dobar argument. Socijalno ugroženi slojevi stanovništva nisu ugroženi ovom merom jer imaju mogućnost da pod istim uslovima kao i do sada uzimaju subvencionisane kredite i da i dalje obezbeđuju samo 10 odsto učešća, a država preostalih 15. Realnost je, međutim, da ni te kredite sa subvencijom građani ne uzimaju u onoj meri kao ranije jer su oprezni. U prva četiri meseca ove godine, upola je manje zahteva za subvencionisane kredite nego prošle godine u istom periodu. Iznos raspoloživih subvencionisanih kredita za ovu godinu je oko 7,5 puta veći nego ono što je iskorišćeno za prva četiri meseca. Prema tome, ako građani budu nastavili da traže subvencionisane kredite ovom dinamikom, godišnji iznos za 2011. potrošio bi se okvirno tek u septembru 2013. godine. Dok se to ne desi, nema nikakvog osnova za tvrdnju da ova odluka NBS realno smanjuje mogućnosti stambenog kreditiranja u zemlji. Ali, građani i sami vode računa, pa niste morali da im dodatno otežavate. Upravo je stvar u tome da ova odluka ništa bitno ne menja niti realno otežava. Mi smo samo sprečili nerazumne i rizične poteze za koje verujemo da se u praksi ne bi ni inače dešavali. To je kao kad biste stavili u centru grada ograničenje brzine od 100 km na sat, a onda vas neko optuži da usporavate saobraćaj. Takav limit niko razuman ne prelazi. Ovo je, dakle, preventivna mera, koja treba samo da spreči rizično, neracionalno i prekomerno zaduživanje, koje nije dobro ni za banke, ni za građane, ni za finansijski sistem. Svako treba da se zaduži koliko može u skladu sa svojim realnim mogućnostima. U uređenom svetu, podsetimo se, postoje posebne institucije (Building Societies, Bausparkasse i sl.) koje služe da bi građani u njima štedeli da prikupe dovoljno sredstava kojima bi se kvalifikovali za dobijanje stambenog kredita, jer ne može svako da dobije kredit ni u bogatim zemljama. U našoj zemlji princip kreditiranja bi trebalo da bude isti ili sličan. Jesmo siromašniji, ali bi stanovi trebalo da su jeftiniji zbog niže cene rada, a ljudi bi trebalo da kupuju manje stanove nego u bogatim zemljama dok ih ne sustignemo. Kao da zaboravljate da većina građana uzima kredite da bi kupila sasvim skromne dvosobne stanove od pedesetak kvadrata. Upravo to vam deo medija zamera, da ste previše imućni, da vam je plata preko 500.000 dinara i da ne razumete probleme običnog čoveka, koji ne može da skupi 20.000 evra za učešće. Probleme „običnog“ čoveka vrlo dobro razumem jer sebe upravo smatram običnim čovekom. U Srbiji sam živeo i za vreme raspada zemlje i hiperinflacije i nesolventnosti domaćih banaka i bombardovanja, i živeo sam od plate asistenta na Beogradskom univerzitetu i dobro znam kako to izgleda, ali te dve stvari nemaju veze jedna s drugom. Upravo je zbog tog, kako kažete, običnog čoveka važno da se ne zaduži previše, pa da posle izgubi stan, a banka završi sa gubicima jer u situaciji veće prodaje založenih stanova i cena tih zaloga, tj. obezbeđenja za kredite, mora da pada. Možda je vreme i da počnu da padaju cene stanova u Srbiji jer nema tražnje. Kad iznesete paradajz na pijacu i ne možete da ga prodate, on mora da pojeftini da bi našao kupca. Kad stan ne može da se proda, nije rešenje da terate kupca da se optereti nerazumno visokim kreditom i ratama. Kad uporedite cene stanova u Beogradu i Budimpešti, videćete da je prosečna cena u Budimpešti 1.270 evra po kvadratu. Je li i to cilj, da se obore cene stanova? Ne, cilj je da se obezbedi da kreditiranje bude sigurnije. Potrebno je stabilizovati sistem. Ključni rizik kod nas je valutna klauzula. Uveren sam da je vreme da se postepeno okrećemo dinarskim kreditima bez valutne klauzule i uz kamate koje su vezane za referentnu stopu NBS uvećanu za određenu riziko-premiju ili indeks rasta potrošačkih cena plus premija. Ako ne uvodimo ovakve i slične mere za očuvanje finansijske stabilnosti, jedina racionalna alternativa je formiranje fonda za pokrivanje potencijalnih gubitaka zbog sistemskog rizika. Ovakvi fondovi u svetu se finansiraju iz dodatnih poreza na banke. Mi nismo za tu alternativu jer bi, po našoj oceni, ti dodatni porezi na banke, po svoj prilici, bili preneseni na građane i privredu kroz rast kamatnih stopa. Ministar Dulić vas optužuje da ovom merom rušite srpsku građevinsku industriju. To je pogrešna interpretacija i zamena teza. Ova mera još nije ni stupila na snagu, a neko bi hteo da tumači da je građevinska industrija u problemu zbog nje. Građevinska industrija je u problemu već godinama zbog drugih stvari. Ne može biti ozbiljnog napretka građevinske industrije ako kvadratni metar stana košta četiri prosečne plate u Srbiji ili čak više od toga. Da bi građevinarstvo izašlo iz krize i plate moraju biti više i cena stana mora biti niža. I tu, po svoj prilici, leže i problem i rešenje. Rešenje svakako ne leži u prekomernom zaduživanju građana i to sa valutnom klauzulom. Nemojte da zaboravite da smo po anketi Svetske banke Doing business 2011, po pitanju dobijanja dozvole za izgradnju, od 183 anketirane zemlje, na 176. mestu i da smo čak pali za dva mesta u odnosu na 2010. U tom delu očigledno ima dovoljno prostora za unapređenje i ozbiljan reformski rad kako resornog ministarstva, tako i lokalnih samouprava. Ali kod nas se država bavi stanogradnjom. Država, kao što znamo, ne treba da bude u biznisu za koji privatni sektor ima prirodni interes. U tom domenu država samo treba da uredi sistem, oslobodi ga korupcije i obezbedi rešenja koja će da stimulišu stanogradnju. Privatni investitori bi kroz konkurenciju doveli do rasta kvaliteta i pada cena stanova. Zašto da se u tom domenu troši novac poreskih obveznika? Ne verujem u to da s jedne strane treba da privatizujemo srpsku privredu, a da s druge strane država treba da ulazi u privredne projekte za koje postoji prirodan interes privatnog biznisa svuda u svetu. Dakle, država ne treba da se bavi stanogradnjom već da investira u domenima gde nema ili nema dovoljno interesa privatnih investitora, npr. izgradnja autoputeva, železnice i drugih infrastrukturnih projekata i da se tu troši novac poreskih obveznika. Najavili ste pad inflacije u narednim mesecima. Sa kojom stopom godišnje inflacije očekujete da završimo 2011. godinu i gde vidite glavne opasnosti za novi rast - u podizanju cena pod kontrolom Vlade ili u nečemu drugom? Očekujemo da će inflacija do kraja godine padati ka inflacionom koridoru i zvanično očekujemo da će se vratiti u ciljani okvir u prvom delu 2012. godine. Ne treba se, međutim, iznenaditi da se to dogodi i ranije ako imamo dobru poljoprivrednu sezonu i odsustvo šokova na strani cena nafte, hrane i kontrolisanih cena koje određuje država. Ujedno ti domeni su, s aspekta cenovnih pritisaka, i glavni izazovi za narednih nekoliko meseci. Korisnici kredita biće zaštićeni Konačno je usvojen Zakon o zaštiti korisnika finansijskih usluga. Zašto se ovoliko odugovlačilo sa donošenjem tog zakona i hoće li korisnici sada zaista biti zaštićeni od jednostranog podizanja kamatnih stopa banaka? Ne slažem se da se odugovlačilo. Mi smo u oktobru prošle godine preuzeli obavezu da pripremimo nacrt ovog zakona do kraja godine. Mislim da smo u kratkom roku, uz konsultovanje međunarodne dobre prakse, banaka, potrošača i najboljih eksperata u ovoj oblasti koje naša zemlja ima u ovom trenutku, uradili vrlo dobar posao. Nacrt je bio gotov do kraja decembra 2010, a zvanični predlog je otišao u Skupštinu krajem januara ove godine. Da, korisnici kredita će sada biti zaštićeni i NBS će sprovoditi kontrolu u ovoj oblasti. Nisu nas pritiskali zbog kursa Dinar je sredinom juna naglo oslabio. Šta su uzroci tome? Ako govorimo o padu koji se desio 13. juna, u pitanju je opet tzv. valutna klauzula. Naime, NBS je početkom godine upozoravala Ministarstvo finansija da izdavanje dinarskih zapisa sa valutnom klauzulom kreira poremećaje na deviznom tržištu i u trenutku emitovanja i u trenutku dospeća. Veći pritisak na deviznom tržištu na strani ponude dinara javio se krajem radnog dana 13. juna, nakon objavljivanja trezora Ministarstva finansija da narednog meseca neće biti dinarskih zapisa sa valutnom klauzulom, već samo deviznih. To je bio signal za ulagače koji su investirali iz svojih deviznih izvora da se povuku iz dinara i pripreme za emisiju u evrima. NBS je intervenisala već sledećeg dana i zadovoljavajuća stabilnost deviznog tržišta je ponovo uspostavljena. Analitičari, članovi Fiskalnog saveta i ugledni ekonomisti, tvrde da je dinar danas precenjen. Mnogi u tome vide krivicu centralne banke, koja je podlegla pritiscima Vlade, ali i dela uvozničkog lobija. Nikakvih pritisaka nije bilo. Rast vrednosti dinara je prirodna posledica rasta kamatnih stopa zbog inflacije i rasta poverenja inostranih investitora u Srbiju. Devizno tržište je slobodno međubankarsko tržište na kome NBS povremeno interveniše radi sprečavanja prekomernih oscilacija. Mi smo intervenisali vrlo malo tokom prethodnih šest meseci i uglavnom na strani kupovine evra, tj. na strani slabljenja dinara. Šta građani u pogledu kretanja kursa mogu očekivati u narednom periodu? Ne očekujem nestabilnost na deviznom tržištu u narednom periodu i sa jačanjem izvoznog potencijala naše zemlje perspektivu vidim u pravcu sve manjeg prisustva NBS na ovom tržištu.