Surogat-volonterke

Sandra Petrušić U Srbiji ne postoji banka sperme, baš kao ni banka jajnih ćelija, ne postoje visokorazvijene medicinske procedure kojima bi se izvršile sve pripremne radnje za začeće uz biomedicinsku pomoć, ali nam dobra volja ne manjka. Nacrt Građanskog zakonika ne samo da je predvideo kako će izgledati porodični odnosi i ko će imati pravo na dete u slučaju da pomenute banke dobijemo, već je otišao i korak dalje i na raspolaganje nam pružio usluge surogat majki-volonterki. Pa šta drugo reći nego – pohvalno. Ne samo da će zakonodavac na taj način omogućiti da zakonska procedura bude spremna kada stignemo do Evrope (u civilizacijskom a ne formalnom obliku) već je dao nadu i svim parovima koji se godinama muče u pokušaju da dobiju potomstvo da će to moći da urade ne samo u Srbiji, već i legalno. Jer začeće uz biomedicinsku pomoć nije strano na ovim prostorima, mada je uglavnom dostupno samo onima koji imaju novac ili petlju da krše zakon, a ponekada i jedno i drugo. Naravno, imamo mi zakon o donaciji sperme i jajnih ćelija, strog zakon po kome komisija daje dozvolu samo kada su iscrpljene sve mogućnosti, a procedura se može obaviti jedino u ovlašćenim ustanovama (sigurno bi se bar jedna mogla nategnuti), ali nemamo ono što bi bilo logično da imamo: mlade i zdrave donatore, uredno vođene kataloge o njima, širok izbor za parove i dostupnost procedure. Da nije tako ne bi se na svakom internet-forumu koji se bavi zdravljem mogla naći razmena iskustava pacijentkinja koje su u privatnim klinikama i za svotu od 1.000 do 3.000 evra, uz pomoć donirane ćelije obavile vantelesnu oplodnju (skupo i nelegalno) ili ispovesti žena koje su to obavile u inostranstvu, najčešće Poljskoj ili Češkoj (samo skupo). Ili onih koje jednostavno nisu uspele. „Dolaze nam žene koje traže izlaz i većina se na kraju odluči na usvajanje deteta, ali često prođu godine dok se ne odluče. Ili idu u inostranstvo, zemlje u kojima postoji donorstvo jajnih ćelija, ali ni to nije garancija da će oplodnja uspeti, zbog čega lično mislim da je surogat majka odlično rešenje u takvim situacijama, pod uslovom da se to ne zloupotrebljava“, kaže dr Slađana Raović iz Ginekološko-akušerske ordinacije Raović i dodaje: „Činjenica je da se danas mnoge žene kasnije odlučuju na potomstvo, da je u tim godinama manja mogućnost začeća i da problemi ne mogu da se reše ni vantelesnom oplodnjom. Takođe postoji mnogo žena koje zbog različitih oboljenja ne smeju da ostanu trudne, žena koje ostaju bez materice ili jajnika u mlađim godinama i koje bi u takvim slučajevima trebalo da na vreme ostave jajne ćelije uz pomoć koje bi jednom mogle da dobije svoje dete. Zbog toga bi bilo dobro da kod nas zaživi institucija surogat majki, ali moram da se ogradim: ovo je i dalje zemlja Srbija i kod nas se svašta zloupotrebljava“. Pa, uskoro bi trebalo da saznamo šta ćemo sve zloupotrebljavati jer predlog Građanskog zakonika u odeljku „Materinstvo i očinstvo u slučaju začeća uz biomedicinsku pomoć“ predvideo je ne samo ko su roditelji u slučajevima donacije sperme ili jajne ćelije, već i čitavu proceduru uz pomoć surogat majki. A to bi, valjda, trebalo da znači da će ih ubuduće i biti, jer bi bilo besmisleno da tako ozbiljna komisija toliko dugo radi na nečemu što možda i nije za nas. I što, uostalom, nije za najveći broj zemalja na svetu jer je broj onih u kojima je surogat majka dozvoljena izuzetno mali ako se izuzme SAD gde zabrana postoji samo u NJu DŽersiju, Mičigenu i Arizoni. U Evropi je dozvoljena u Velikoj Britaniji, Poljskoj i Ukrajini, a u Holandiji i Francuskoj samo kao nekomercijalna delatnost. Izričito je zabranjena u Nemačkoj, Austriji, Grčkoj i Irskoj. Za tumačenje ovog podatka svakako je neophodno osvrnuti se na stavku “nekomercijalna delatnost” koja u najvećem broju slučajeva predstavlja problem prilikom donošenja zakona jer je gotovo nemoguće besplatno pronaći “inkubator” za svoje dete. A države se teško mire sa činjenicom da bi surogat roditeljstvo moglo da se svede na američki scenario u kome glumica koja ne želi da se ugoji i dobije strije plati nekom da to odradi umesto nje. Sa tim se ne miri ni naša država i zbog toga je Ministarstvo pravde u svom nacrtu zakona ponudilo sledeće rešenje: “Ugovaranje nagrade za rađanje za drugog je zabranjeno. Ugovorom može biti predviđena nagrada razumnih troškova izazvanih nošenjem i rađanjem deteta (gubitak zarade, troškovi medicinskih usluga, troškovi prevoza, smeštaja, ishrane surogat majke i sl.)”. Da li ovakvo obrazloženje deluje humanije? Za Draganu Ćorić, pravnika i predsednicu novosadskog udruženja „Roditelj“, baš i ne: „Naknada razumnih troškova koja se spominje u tom nacrtu deluje degutantno, jer razumne troškove možete imati kada održavate rasadnik sa paradajzom, a ne kada održavate trudnoću. Razumni troškovi, iako poznati kao pravni standard, posebno bi ovde trebali da budu definisani. Da li je razumni trošak lečenje surogat majke od stanja eklampsije, koja se ne mora nužno pojaviti nego je vis maior? Da li razumni trošak upućivanje surogatke na održavanje trudnoće, te njen gubitak zarade koji će biti veći nego što je predviđeno, jer će koristiti bolovanje pet meseci umesto jedan mesec?” Međutim, problem nije samo u pomalo nezgrapno napisanoj odredbi već i u činjenici da bi surogat materinstvo teško moglo da zaživi na altruističkoj osnovi. Ako pogledamo zakon koji je na snazi u Francuskoj primetićemo jednu bitnu razliku od našeg – kod njih se pod surogat majkom smatra i ona žena koja nosi sopstveno dete i koja je u jednom trenutku trudnoće ustanovila da nema mogućnosti da ga zadrži. Ona tada sklapa ugovor sa parom koji će uzeti dete bez novčane nadoknade jer se smatra da je dovoljno to što će obezbediti budućnost detetu. Kod nas je surogat majka samo ona koja od početka trudnoće nosi tuđe dete. A za to se u svetu plaća: u Indiji između 10.000 i 30.000 evra, u Ukrajini slično, dok u SAD ceo paket iznosi oko 100.000 dolara. Interesantno je pomenuti da je jedan beogradski par koji je upravo u Americi iznajmio surogat majku njoj lično platio 25.000 dolara, a da je 75.000 otišlo na “razumne troškove”. Malo je verovatno da je naš predlagač zakona imao u vidu toliku svotu, ali opet, kao što upozorava naša sagovornica – ovo je zemlja koja predstavlja dobar poligon za malverzacije. Ali, da bismo stigli do malverzacija ili, još bolje, samo do srećnih roditelja i deteta, potrebno je da se pre toga volonterski prijave surogat majke. Koliko je to moguće objašnjava Radmila Grujičić, psiholog: „Moguće je da zamislimo situaciju u kojoj se dobrovoljno prijavljuje neko ko je blizak tom paru i ko je zbog njih spreman na tako veliku uslugu, ali je to ređi slučaj. Glavni motiv žena spremnih na surogat materinstvo su finansijski razlozi. To emotivno nije laka odluka, ali ljudi svašta rade za novac i vrlo je individualno pitanje dokle je ko spreman da ide: neko će da izvrši ubistvo, a neko neće ni za koje pare. Tako je i sa surogat majkama, postoji određeni broj racionalnih i emotivno hladnih žena koje to mogu da dožive kao posao, koje su u stanju da se distanciraju od pomisli da je biće u njihovom stomaku njihovo dete i da prihvate činjenicu da su samo sredstvo koje služi da se neko dete razvije i rodi. Možda među njima ima i onih koje će novcem koji zarade pomoći da bolje živi njihova porodica koju već imaju, ali je novac ipak glavni pokretač“. Imajući u vidu neke dosadašnje zakonske odredbe malo je verovatno da će u Srbiji doći do tog „pokretača“ jer su se svi dosadašnji apeli vezani za pomoć, pre svega u medicini, uglavnom svodili na floskulu: ti mi daj nešto a ja ću tebi dva ništa. Iz altruizma se od ljudi očekuje da daju krv, pa se stalno suočavamo sa nestašicama ili da daju koštanu srž, pa nam već prijavljeni donori beže kada shvate koliko bola i odricanja moraju da podnesu a da za to ne dobiju ne samo novac već nijednu beneficiju. U Srbiji se, jednostavno, podrazumeva da su ljudi ti koji moraju da budu humani i da daju delove svog tela (kožu, spermu, jajne ćelije, plazmu...) koje u drugim zemljama studenti obično daju da bi se finansirali, a da kao nadoknadu nemaju ni ukidanje participacije, nimalo bolje mesto na listama čekanja. Zato možemo očekivati dva scenarija: ili će se surogat materinstvo svoditi na to da majke i sestre pristaju da pomognu ili će se plaćanje odvijati na crno. Ova, ali i još neke odredbe su upravo razlog zbog kojeg sve naše sagovornice iskazuju rezervu u odnosu na predlog zakona iako su intimno složne da su surogat majke idealno rešenje za sve koji na drugi način ne mogu da dođu do deteta. Na koji način problem sagledavaju u udruženju Roditelj, objašnjava Dragana Ćorić: “Iako svesni da se veliki broj parova u Srbiji bori sa sterilitetom, u pogledu ove mere imamo prilično neodlučan stav. Naime, altruistička osnova na kojoj tvorci ovog zakonika žele za izgrade ovu instituciju je veoma labilna u društvu kakvo je naše. Govorimo o svojevrsnom igranju sa emocijama para koji ne može da ima decu, i osobe koja nosi kao inkubator to dete u svojoj materici, a koja živi i diše sa njim. Zakon ne može da vam zabrani da kao surogat majka počnete da osećate nešto više za plod svoje utrobe. Ako se svemu priđe sa obligaciono-pravne strane (zaključivaće se ugovor o rađanju) materinstvo se svodi na nivo uslužne delatnosti, čime se ponižava roditeljstvo kao takvo. Nadamo se samo da će, ako se ova institucija uvede, biti strogo normirana i da će njeno korišćenje biti dozvoljeno samo ženama koje su ili rođene bez materice ili im je iz zdravstvenih razloga odstranjena. Svi drugi razlozi van ovih bili bi besmisleni”. Prema predlogu zakona za zloupotrebu iznajmljivanja surogat majke zbog razloga koji nisu zdravstveni nema prostora. Naprotiv, predlog je veoma restriktivan po tom pitanju i pravo korišćenja surogat majke daje samo parovima koji su iscrpli sve prirodne, ali i biomedicinski potmognute mogućnosti ili u slučajevima kada postoji bojazan od prenošenja teške nasledne bolesti na dete. A što se emotivnog stanja i surogat majke i budućih roditelja tiče, Radmila Grujičić objašnjava: “Lično sam za to da surogat majke postoje kao opcija. Ko je spreman da uđe u tu priču – u redu, ko nije – opet je u redu, ali sam za to da svaka žena koja se prijavi za surogat majku prođe detaljnu proceduru kontrole i testiranja i to u nekom vremenskom kontinuitetu da bi se proverilo koliko je motivacija stabilna da ne bi naknadno došlo do problema. A što se roditelja tiče, to je kao i u mnogim drugim životnim okolnostima – sve zavisi od toga da li je čovek osvešćen i spreman da se suoči sa realnošću. I tu bi trebalo da postoji kontrola od strane lekara i psihologa. Ne može se dozvoliti da neko dođe i kaže: ja bih surogat majku i odmah mu se to odobri. Taj proces mora da traje, baš kao što traje i proces usvajanja dok se ne ispita ko je i kakva porodica koja to želi, koliko je stabilna njihova odluka i koliko su svesni svih implikacija“. Da li će zakon o surogat majci zaživeti već 2012. kao što je najavljeno, ostaje nam da vidimo. Zaživeti, a ne stupiti na snagu, s obzirom na to da je zakonodavac odlučio da iskoristi sve blagodeti savremene nauke i medicine, da u službu napretka stavi čak i tuđe ćelije i tuđa tela, ali da je zaboravio da jednu modernizaciju prati i druga. Ako medicinski na velika vrata ulazimo u 21. vek onda bi bilo zgodno da pratimo i savremene tržišne zahteve i plaćamo za ono što uzimamo. Biomedicina na jednoj strani i hrišćanska dobrota na drugoj nekako su nespojivi. U narednom broju: Homoseksualni brakovi u Srbiji Prisilni abortus Ako se izuzme filozofsko-medicinsko-pravna diskusija na temu da li surogat majka treba da postoji i osvrnemo se na konkretne odredbe predloženog zakona, onda najveću nedoumicu izaziva član 66 koji se odnosi na prekid trudnoće surogat majke do koga može doći iz dva razloga: u slučaju da su ugroženi život ili da je moguće teško narušavanje zdravlja surogat majke i u slučaju da postoji opasnost da će dete biti rođeno sa teškim telesnim ili duševnim nedostacima. U drugopomenutom slučaju odluku o prekidu trudnoće donose roditelji bez saglasnosti surogat majke. Upravo ova odredba je izazvala najveće polemike, posebno zato što se prekid trudnoće može obaviti i nakon 10 nedelja što je zakonski rok za abortus. Međutim, dr Slađana Raović smatra da je zakonodavac svakako uzeo u obzir stručno mišljenje i dodaje: „Slažem se sa tim predlogom jer ako postoji bilo koji problem sa plodom roditelji su ti koji odlučuju sa čim sutra mogu da žive jer su oni ti koji uzimaju dete a ne surogat majka. Kada se otkriju neka oštećena kod ploda nikada ne znate kog su stepena i šta će biti posle. Naravno da svi žele zdravo dete, želimo ga i mi ginekolozi, i zbog toga se danas i rade rane dijagnostike. U prva tri meseca možete genetski mnogo toga da utvrdite, a nakon toga redovnim ultrazvučnim pregledima kontrolišete anatomiju. Daunov sindrom možete da otkrijete već u 12-oj nedelji, kasnije pratite srce, bubrege, rascep nepca... Komisija je ta koja u kasnijoj trudnoći prema vrsti anomalije odlučuje da li se prekida , a odluku o prekidu obično donosi onda kada se zna da beba ne može da preživi sa tim anomalijama“.