Sjaj i beda Dalekog istoka

Biće naporno, vrućina, vlaga, šta ja znam, sigurno problemi sa stomakom, umor, glavobolje, mamurluci, ali nema veze - od bolesti smo se zaštitili koliko možemo, znamo jednostavne principe bezbedne ishrane (koja, bez obzira na te zdravstvene restrikcije, ostavlja dovoljno prostora da bude savršena, pa se uveliko radujem tom aspektu puta), možda će biti pomalo nesigurno, u smislu džeparenja, prevare, nečega na šta ćemo se već navići, al’ sve zajedno ne očekujem ništa naročito strašno u tom smislu. Naravno, Rasa i ja imaćemo različite potrebe, želje, namere, ali verujem da smo dovoljno bliski, dovoljno iskusni i dovoljno inteligentni da ćemo znati da nađemo kompromis. I dovoljno ironični da će nas mane onog drugog više uveseljavati, nego ljutiti, pa ni to ne bi trebalo da bude neki problem. Na kraju krajeva, pokazalo se da kad god smo zajedno, makar ne bili u kontaktu godinama, imamo isti odnos, onaj u kome svako ima punu privatnost i potpunu samostalnost, a zajedno činimo samo ono što obojica želimo. Sticajem okolnosti, u najvećem broju slučajeva želimo isto – da odemo na piće. Interesantno je i zbog čega su ljudi oko mene brinuli i na šta su me upozoravali. Tako mi je skrenuta pažnja da pazim na to da se ne vratim sa nekom ženom; da me prevarantkinje ne zavedu, pa to iskoriste i pojavi se neki njihov muškarac, muž, otac, brat, šta god, pa zahteva pare; da ne uzmem kurvu, kažu izgledaju prelepo, pa prekasno shvatim da osim divnih grudi ima i penis; da se ne razbolim – od malarije do kolere, sidu niko ne pominje; da me ne pokradu; da ne postanem budista (najmanje verovatno); da obratim pažnju na avione jer ovde padaju… U te besmislene strahove svrstavam i svoj, od zmija, ali sumnjam da me bilo koja nezgodacija te vrste čeka. Ne bojim se, naravno, da će mi biti dosadno – pre može da se desi da budem pretrpan senzacijama, deset zemalja za tri meseca je očigledno preambiciozno, još manje brinem da neću videti i naučiti milion stvari, da mi se neće, kao i posle svakog putovanja, a naročito podužeg i podaljeg, kao što je ovo, sa namerom da gledamo odozdo, sa ulice (zamalo da kažem sa asfalta, al’ sve nešto mislim da će pre biti iz prašine ili blata, kako nas gde već zahvati koji monsun), otvoriti novi vidici, perspektive, novo sagledavanje stvari. Obaška fantastična arhitektura, priroda, umetnost, sve te turističke stvari koje su, mora biti, ipak fascinantne. Strepim da se ne razočaram u onom osnovnom, onom ključnom pokretaču za put - a to je život bez brenda, bez nametnute, izreklamirane potrebe, bez isfabrikovanih osećanja, komadić vremena i mesta na kome ljudi još uvek žive u realnosti, a ne u sopstvenoj slici u medijima, društvu, javnosti. Dobro, naravno, shvatam da ću piti koka-kolu i pepsi, voziti se džipom na Šelov ili čiji već benzin, nosim, uostalom, i kompjuter da budem uključen u mrežu, a Rasa kameru, ali se nadam da ljudi tamo ipak žive pre svega sopstveni život, a tek potom predstavu o tome šta bi mogli da budu ako kupe ovaj ili onaj proizvod. Nažalost, istovremeno shvatam da, ako je tako, to je samo zbog njihovog siromaštva i bede, i da ono što ih održava autentičnima, stvarnima, jeste samo to što nemaju ni teorijske mogućnosti da dođu u priliku da kupe taj neki proizvod koji im omogućava predstavu da su postali to nešto, pa niko ni ne pokušava da im tu predstavu stvori. Istovremeno, jasno mi je da su mnoge od tih zemalja otišle daleko upravo u tom pravcu koji ne želim da vidim, da se govori o tamošnjim ekonomskim bumovima, rastu ovog ili onog pokazatelja i da ih je sve više koji zure u bilborde što prodaju budućnost koja ne postoji, ali im izgleda kao da je neodoljivo privlačna. **** Neispavanog, pomalo mamurnog i skroz smorenog od više od sat vremena čekanja na pasošku kontrolu, Oslo me na prvi pogled nije impresioniralo. Običan, uređen, omanji evropski grad. Zabavno je to što cigarete po radnjama drže iza paravana, što deluje kao vrhunac savremene hipokrizije. Ostalo, koliko sam video iz kola i tokom ukusne večere, ali u sterilnom restoranu, deluje baš kao što bi se očekivalo. Čisto, uredno, picnuto, nevelike zgrade, lepo osvetljene, održavane, rekao bih kraj XIX i početak XX veka, funkcionalizam i secesija, šljašteći izlozi, luksuzni i elegantni, firmirani i brendirani. Verovatno najfensi grad u kom sam bio. Utisak mi je ostavio trgić na kom smo večerali – veoma lepa stara četvorospratnica, od onih podužih što imaju nekoliko ulaza, ali i nekoliko krovova i frontalnih celina, možda neki hotel ili kakva već javna zgrada, zaklonjena je savremenim frizom radnji, koji jeste sam po sebi arhitektonski privlačan, ali koji stavljajući Beneton, Dolče i Gabanu ili nešto već tako, ispred jedne odmerene, aristokratske linije, kao da poručuje da je pronađen način da se uspešno ostvari potpuna dominacija interesa, uz iluziju očuvanja nekih drugih vrednosti. Polako sam hvatao priključak za Rasin život. Jesmo za ovih dvadesetak godina proveli 5-6 puta po nekoliko dana, pa i koju nedelju skupa, ali ipak je 18 godina mnogo. I ono što me je uvek fasciniralo, jeste koliko o najrazličitijim stvarima o kojima nismo nikada razgovarali imamo slične stavove, što mi se retko s kim dogodilo, kao i koliko smo u stanju da saslušamo jedan drugog pa i, tvrdoglavi kakvi obojica jesmo, ipak promenimo stav. A radovi koje je u međuvremenu napravio su izvrsni – oteću mu štagod, vidim već. I polako shvatam koliko je zaista priznat ovde i u svetu – celu jednu policu zauzimaju desetine kataloga sa izložbi na kojima je učestvovao. Glede putovanja – tu smo se složili – ići ćemo kako nas put bude vodio. **** Tokom dana utisak o gradu mi se potvrdio, mada naravno nešto iznijansiraniji. Grad je prilično prazan, a Rasa kaže da je tako uvek, sem vikendom uveče kad svi polude i bude življe i luđe nego u Barseloni, koja nam je reper jer smo tamo obojica nedavno bili. Glavna ulica izgleda naravno lepo, isto kao i trideset tri miliona glavnih ulica po Evropi. I to je ono što mi je tako dosadilo. Ima jedan fenomenalan novi deo, uz luku, gde su bila skladišta, što je takođe već zamarajući svetski trend, ali stvarno deluje privlačno, sa zgradama, ulicama i trgićima od cigle, prošaranim kanalima sa vezovima za čamce i glisere – jahte drže odmah tu, ispred, u luci samoj. Pogledali smo Munkov muzej (osim Očaja i Krika ima još sjajnih komada, pomalo morbidnih) i privatni muzej savremene umetnosti. U potonjem, nekoliko fenomenalnih radova prvog svetskog ranga (za mene je otkriće Pol Makartni). Dopao mi se neki norveški čuveni gej, kog Rasa ne voli. U okviru njegove izložbe bila je, na primer, slika Če Gevarinog leša, uz rečenicu da je život gutanje pljuvačke i kupanje u spermi, sa dosta anarhizma, ateizma, nasilja i provokacije. Obradovalo me je, nekako, kad sam video Vladu Veličkovića u takvom društvu. Na večeri smo bili kod jednog veoma zanimljivog para. On je veoma priznat slikar, Norvežanin, ona jedna od vodećih arhitekata. Zgrada fantastična – početak prošlog veka, održavana, u hodniku ulja i beržere, stan spektakularan. Ona fenomenalno kuva – poslužila nas je mesom kita („nahranio sam te kitom“, zajebava Rasa), koje je mekano, teksture kao dobro odstajao ramstek, snažnog ukusa i prijatnog, začudo ne prejakog mirisa. Posle smo sedeli uz kamin i razgovarali – to je ono što mi kod nas nedostaje, veoma, veoma retko sa nekim možeš da razgovaraš o nekim opštim temama, koje nisu dnevno nametnute, nisu politika, fudbal, piće i ribe. Kod nas je, nekako, to kulturološki teško – čim troje razgovaraju, jednom je do zajebancije. Što je često O.K, ali, aman, ne mora baš stalno. **** Namršteni pogledi kineskih carinica, nekako stroži od njihovih kolega, jasno su pokazali da je Kina još uvek komunistička zemlja. Po ostalim utiscima na aerodromu u Pekingu to se ne bi moglo reći. Ulazni deo, na koji sam silom prilika otišao vozom sa dela za međunarodni saobraćaj, ulazeći u Kinu i izlazeći iz nje samo tu, u potrazi za svojim rancem, zaista je zastrašujućih dimenzija. Osećao sam se, uz blagi jet leg, kao u nekoj sceni iz kakvog antiutopijskog SF filma, gde hiljade i hiljade klonova uposleno, a besmisleno, grabe ogromnim holom, preko nekakvih mostića od stakla, pa prate neke znake, spajaju se i razdvajaju iz jedne u drugu formaciju… Odvratno. Red, organizacija, sistem, nekako su prisutni na sve strane. Uniformisani službenici aerodroma, obezbeđenje, policija, sanitarna inspekcija, kontrolori automatskog merenja temperature, šta ti ja znam ko sve, takvih nekih ima svugde, ali ovde nekako posebno važno i značajno stoje, poručujući da je država, Kina, sveprisutna. To što su im fri-šopovi praznjikavi, sa po jednom–dve marke svake robe, bez onog nepotrebnog preobilja istog, nekako mi se dopalo. Inače, ni na jednom čekiranju nismo prošli bez stupidnih komplikacija. Obaška što je Rasa, preko internet-agencije sa home page B92, neki Putnik iz Ciriha, greškom sebi uplatio dve karte, a nijednu nije dobio, dok su mu vratili pare za samo trećinu jedne. Rekli su mu da će mu broj karte biti dovoljan, ali on nije važio u Oslu, pa smo zvali te prevarante iz Ciriha, koji se nisu javljali, pa onda nekako dobismo kol-centar Air China (zabavlja me što je ko zna gde u Evropi), i posle sat vremena prilične nervoze, nekako se čekirali. U Stokholmu shvatimo da je moj ranac predat za let samo do Pekinga, al’ nam je ona šalteruša rekla da ga je preusmerila u Hongkong. Nisam baš skroz verovao, jer nije uspela da nam bukira zajednička mesta, pa sam u Pekingu proverio i uspeo da dođem do prtljaga. Tu je bilo malo zezanja opet, kad sam ga predavao, jer im je negde pisalo da imam dva, a ne jedan komad. Razmišljao je da li da me pusti, zvao nekog, dosta onako uzbuđeno i, valjda, zaključio da je moja stvar ako ostavljam kofer u Pekingu. **** Prvi utisci o Hongkongu su snažni, verovatno dodatno pojačani činjenicom da mi se par dana pomalo vrti u glavi (što može biti posledica jet leg-a, tableta protiv malarije koje imaju nepredvidive propratne efekte ili ko zna čega) a posebno činjenicom kakvu smo sobu uzeli. Dok smo se objašnjavali sa dežurnom u tom svratištu, sve je već bilo jasno: žalila se da smo obojica preveliki, pa bi trebalo da nam dodatno naplati! Ozbiljno je mislila. I zaista, sobe su smešno male, toliko da u kupatilu ima samo ručka za tuš, a voda otiče u klozetsku šolju i pored nje (posle sam se navikao, bilo je toga još u mnogim hotelima u kojima smo bili), a umesto ormana, iznad kreveta (sa čaršavima opranim, ali izraženo sive boje) nameštena je šipka za koju su okačene vešalice. To sve košta čak 35 evra za noć (spustila zato što ostajemo četiri noći, inače je 40), tako da odlazimo odavde već u utorak. Centar grada me je fascinirao. Sam pogled na njega, sa naše strane luke, jeste jedan od najatraktivnijih mogućih – ne sećam se da sam takav pejzaž nebodera i svetla, koji se ogledaju u vodi, ikada video. U stvari, dok pišem ovo shvatam da i nisam, tamo sam bio preko dana (takođe nezaboravno), ali bilbordi kojima smo okruženi su me, naravno, zaveli. Kad smo se posle prošetali do vidikovca, sa olakšanjem sam shvatio da sve to u prirodi ipak deluje daleko, daleko uzbudljivije. I čudno je što, osim ukrasnih svetala, na tom pejzažu i neonske reklame doživljavam kao estetske elemente. Ili ima neki pravi razlog, ili sam fasciniran ko i svako seljače što dođe u grad. Centar, dakle, gde smo izašli iz podzemne, jeste najluksuznije i najekskluzivnije parče Zemljinog šara na kom sam bio. Do sada, od pre dve decenije, to je za mene bila pariska Rue Fobourgh Saint Honore, gde svi svetski dizajneri imaju butike, i susedni Place Vendome. Utisak o samom centru Hongkonga mi se čini jačim, možda u kontrastu sa sobom koju smo uzeli. Kontrast se još pojačao kad sam ušao u neki tamošnji hotel, u toalet, gde mi je sluga dodao peškir. Nisam mu ostavio bakšiš, činilo mi se da bi sve ispod dvadesetak evra bilo sramno malo, a nisam hteo baš toliko da dam, pa sam kolonijalno, imperijalistički, trudeći se da zvučim as British as possible , izjavio thank you i lagano išetao do izlaza. U blizini je kvart za izlazak turista i japijevaca. Gomile njih zakrčile su nekoliko ulica u kojima su desetine barova, pabova, kafića, klubova, uopšte, svega toga gde se uveče može izaći. Došlo je nekoliko superluksuznih automobila – videli smo bentli, rols, neki čudni oldtajmer kabriolet, a dame su bile u haljinama koje koštaju koliko i naše tromesečno putovanje. Nije nam smetalo da popijemo par piva. Sledeće veče otišli smo u neki pab za lokalce. Karaoke, svi igraju kockice, šlage ili pikado. Svira se kineski pop. Baš je prijalo. Šetnja po danu opet je potvrdila prvi utisak, ali i donela nekoliko novih. Sve zajedno, Hongkong deluje kao NJujork (nisam bio od početka devedesetih, pa sa time poredim, ali Rasa potvrđuje) koji je metastazirao u nekoliko pravaca. Pre svega u visinu – mnoštvo solitera od ko zna koliko stotina metara zasenjuje samo njihova potreba da se arhitektonski istaknu i činjenica da u tome uspevaju. Uglavnom, sve te palate su luksuzne, sa mesingom, mermerom, inoksom, uopšte šljaštećim, uglačanim materijalima, kao da Kinezi pokušavaju da udahnu stil onom duhu koji je sa druge strane luke, u neonskom delu grada u kome smo smešteni, gde se na ulicama pretapaju ogromne svetlosne reklame jedna u drugu, što izaziva tako snažan utisak da se čini da deluju ne samo na čulo vida, nego i na ostala. Istina, čulo mirisa bude ugroženo svako malo, kad se prolazi pored radnji gde se prodaju razne osušene namirnice, uključiv suve morske plodove, škampe, malene ribe, meduze, šta ja znam šta, i što uspeva da se snagom svoje neprijatnosti probije kroz sve ostale senzacije. No, to još uvek nije ništa za osušeni jelenov fetus, pa čak i jelenov penis, koji uz rogove nekih divokoza i slične potrepštine, mogu da se vide u izlozima medicinskih centara, gde vam izmere puls, pogledaju jezik i nešto od toga narendaju u čaj. Nisam probao. Mada, kad malo bolje pomislim - što je to gore od muda na žaru, u kojima baš uživam i koji, što se mene tiče, ni ne moraju da se zovu beli bubrezi. Naš deo grada podseća na „raspad“ delove svuda po Evropi, sa gomilom jeftinih radnji, gluposti i prevaranata na svakom koraku, al’ se ne sećam da su me igde toliko opsedali da kupim roleks ili da sašijem odelo. Garant ih imaju sašivene, uzmu ti meru, pa daju posle nekoliko sati, a ti odeš kući srećan što imaš krojača – u Hongkongu. **** Uboli smo svoju prvu veliku turističku prevaru. Najveća statua Bude na svetu, manastir i tradicionalno kinesko selo, do koga se stiže uspinjačom sa gondolama. Budalend bi bilo sjajno ime za to – više asocira na budale, nego na obližnji Diznilend, a radi se o kombinaciji tih stvari. No, zarada im je odlična. Mada, taj ogromni, mesingani Buda stvarno deluje upečatljivo tako sedeći na vrh brda. Juče smo mnogo bolje prošli - uspinjača na šinama ide do vrha Hongkonga, odakle je fantastičan pogled na grad i luku. Mora biti, jer je stalno izmaglica, pa nismo baš bili u prilici da se nadivimo. Tamo smo izašli iz restorana koji nam se dopao – jela su koštala koliko i polusatna vožnja helikopterom iznad grada, pa smo odlučili da ne uzmemo ni jedno, ni drugo. Kao da smo polako počeli da ulazimo u Aziju – od prve večeri, kada smo bili u onom brendokvartu, preko potonjeg lokalnog paba, stigli smo do restorana na večernjoj pijaci, neke vrste lokalnog ekspres restorana, jednog u nizu duž ulice na kojoj se blokovima protežu tezge sa klasičnim kineskim glupostima, gde sudove peru u nekom koritu i brišu masnom krpom, što sam video kad sam išao u toalet, zgodno postavljen baš u kuhinji. Posle toga nisam imao problema sa stomakom, valjda sam se ovog puta izvukao, al’ računam da sam tek na početku putovanja. Inače, pijaca ima na sve strane, u ulicama koje se obično protežu uz glavnu u kvartu. Prilično smrdi, ali ne gore nego Kalenić u avgustu. No, utisak aljkavosti i prljavštine je ipak intenzivniji. Od predubeđenja o Kinezima, osim tog o nehigijeni (što, pre bih rekao, važi za stepen razvijenosti, nego za rasu ili naciju) potvrdilo se još da su relativno mali – ja sa svojom prosečnom beogradskom visinom udaram glavom u plafon u tramvaju, čuvenom ding-dingu, sa duplom platformom, koji ide duž celog Hongkonga i treba mu sat i po da ga prođe. **** Prolazili smo i kroz onaj centralni, poslovni deo. Arhitektura je opčinjavajuća ne samo spolja, nego i iznutra – vrtoglavi holovi, sa fontanama, skulpturama, mozaicima, vitražima, kafićima i ekskluzivnim restoranima, povezani su unutrašnjim i spoljnim pasarelama, prepunim hiljadama luksuznih radnji, od kojih za pola, pretežno onih najekskluzivnijih, nisam ni čuo, a pored kojih Đanfranko Fere, Barberi i Luj Viton izgledaju kao konfekcija. Sama količina tog luksuza kao da daje neki dodatni kvalitet, ali istovremeno je i preteća. Uveče smo otišli na piće u neki džez bar, gde je svirka bila O.K. i gde mi se dopala ta univerzalost džeza (da li su to dvostruki standardi – ono što volim, poput džez klubova, zovem univerzalnim, a ono što ne, poput brendova, zovem globalističkim, sa jasnom negativnom konotacijom?). U potonjem kafiću upoznali smo dvojicu Kineza, koji su odmah krenuli u priču o poslu – sve neke veoma velike, grandiozne šeme. Izgledaju kao neko ko stvarno trguje na veliko, ali je ipak verovatnije da su prevaranti. Ostaće mi zagonetka da li su toliku preduzimljivost pokazali kao Kinezi, za koje je još jedno od predubeđenja da stalno nešto rade, ili su samo savremeni omanji biznismeni. Sve je vrlo zanimljivo, pa popušta beogradski bedak u kom sam bio cele zime. Rasa je napravio nekoliko sjajnih fotki, pa počinje da me hvata na priču da objavimo knjigu, mada sam prilikom odlaska verovao da ne želim baš ništa da radim, pogotovo ne da pišem ili snimam TV reportažu. Imam utisak da najbolje tek predstoji. Hongkong je ipak poluzapadni grad (na sve to još jedan od poslovnih i HI tech centara sveta – oduševilo me je što smo se na let čekirali odmah ujutro, sa terminala sa kog iz centra kreće superbrzi voz za aerodrom), i mislim da je dobro odavde krenuti, da se čovek malo navikne. Sutra uveče letimo za Hanoj. Rasa me je uveselio citatom iz Lonely Planet – da u Hanoju ko neće, ne mora ni metar da prepešači, jer rikšu na ceo dan može da iznajmi za pet dolara. Proleće 2010. (u sledećem broju: Vijetnam) Grad Feniks Neizostavno ime na listi najskupljih gradova sveta i jedan od najvećih pomorskih centara sa dve hiljade kompanija koje žive od velikih voda, Oslo je tokom svoje duge istorije imao i manje ambiciozne trenutke. Pogotovo 1350. godine, kada mu je kuga odnela oko 75 odsto stanovništva, ili tokom nekog od 14 velikih požara koji su ga od 11. do 17. veka razarali do temelja. Stvari su za glavni grad Norveške krenule nabolje kada je dansko--norveški kralj Kristijan IV, razljućen još jednim samospaljivanjem grada, 1624. godine rešio da Oslo gradi ispočetka – sa druge strane zaliva koji je Oslu od rođenja 1048. bio dom. Danas grad u kome se dodeljuju Nobelove nagrade ima oko 600.000 stanovnika - 1.400.000 sa širim gradskim područjem – i drži evropski rekord po godišnjem prilivu stanovništva. Pridošlice su mahom stranci, te se procenjuje da bi već 2030. Norvežani mogli u Oslu da budu manjina. Hongkong: najvertikalniji na svetu Proteklo je 30.000 godina od kako je teritorija današnjeg Hongkonga dobila prve naseljenike i za to vreme današnji „polis“ prošao je kroz inkarnacije ribarskog sela, solane, tržnice i strateški važne vojne luke na putu do današnjeg međunarodnog finansijskog centra. Prvi opijumski rat Velike Britanije i Kine učinio ga je britanskom kolonijom 1841. godine i odredio mu današnju sudbinu. Pod britanskom upravom do 1997. godine Hongkong je postao „zapad na istoku“, koji je Milton Fridmen jednom prilikom nazvao najvećim svetskim eksperimentom „lese-fer“ kapitalizma. Povratak pod kineski suverenitet 1997. godine ništa u tome nije promenio, pa Hongkong i dalje redovno zauzima prvo mesto na svetskim listama ekonomskih sloboda, onako kako ih vidi kapitalizam. NJegov BDP je između 1961. i 1997. porastao ravno 180 puta, a BDP po stanovniku danas mu donosi šesto mesto na svetu. Kinesko-britanska deklaracija odredila je da će Hongkong zadržati svoje zakone i autonomiju barem 50 godina nakon povratka Kini, pa „promena gazde“ i dalje neće uticati na njegov način života. A njegov način života pre svega je gužva. Sa skoro 6.500 ljudi po kvadratnom kilometru, Hongkong je jedan od najgušće naseljenih komada planete, što ga je nateralo na specifičnu arhitekturu koja mu donosi zvanje „najvertikalnijeg“ grada na Zemlji.