Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   16.08.2022. 09:39
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Предизборни подсетник | Демократска странка
Историја врлудања

ДС је био и у Бриселу и на Палама, ватрено се борио против социјалиста, али и сарађивао са њима, заговарао либерални капитализам и прешао на државни интервенционизам

Тешко је наћи јавну личност у Србији која је више критиковала Демократску странку од Косте Чавошког, који се на партијском сајту наводи као први потписник документа којим се обнавља рад те странке, а у политичким хроникама као главни кандидат за првог лидера ДС-а. Од 13 оснивача, данас је само Драгољуб Мићуновић остао у странци, четворица нису више на овом свету, а остали су углавном постали критичари сопствене политичке иницијативе. Међу њима најоштрији је Војислав Коштуница, у чијем стану су вођени први разговори о обнављању странке Давидовића и Грола.
То, наравно, не говори много о ДС, нити о његовим оснивачима, већ о овдашњем менталитету који је некако склон да иде из једне у другу крајност, али и ирационалном окружењу првих демократских странака међу Србима. Један енглески новинар је својевремено, у полуозбиљној шали, рекао да је свака странка у Србији за десет година доживела више заокрета и промена него све енглеске странке заједно у 20. веку. Овдашњи хроничари верују да су само тако могле да опстану у лудом времену.
На првим вишестраначким изборима, ДС излази са слоганом „Преломи паметно“, представљајући се као заступник грађанске класе између нестајања и настајања и сабирни центар српске интелигенције. Чак и када су избори прошли са мршавих седам посланичких места, у странци се са великим поносом причало о убедљивој победи у центру Београда. Наредне две године, СПО као главна опозициона странка тог времена стално сумњичи ДС за колаборацију са Милошевићем због упорног залагања да се Србија демократизује ходом кроз институције, а не јуришањем на кордоне полиције.
Расцеп После одлуке да се не придружи ДЕПОС-у, ДС доживљава први велики расцеп и настаје ДСС. На изборима 1993. године ДС под вођством Зорана Ђинђића и под слоганом „Поштено“ излази из „круга двојке“, добија скоро пола милиона гласова, али и све више кокетира са Милошевићевим режимом. Неки медији, али и бизнисмени (Радоје Ђукић, Милан Беко и одбегли Слободан Радуловић) отворено подржавају ДС, остављајући утисак да је већ постигнут некакав договор о постизборној коалицији. Чак и неки високи функционери СПС-а објашњавају да би било добро када би се Ђинђићу поверио премијерски положај, јер би се тако смањио притисак Запада. Разговори о коалицији пропали су јер је Душан Михајловић имао мање захтеве од Ђинђића и ДС драматично заоштрава однос према режиму.
Упркос утиску да је опозиција била читаву деценију прогањана због противљења рату и злочинима, има превише сведока и доказа који говоре да су све веће опозиционе странке наизменично сарађивале са диктаторским паром. После неуспешних разговора о коалицији са СПС-ом, ДС је постао жестока опозиција и неформални савезник Радована Караџића, након што су босански Срби одбили Венс-Овенов план. Поред Шешеља и Коштунице, на Палама је био и Ђинђић. Њих тројица на заједничкој конференцији најављују да ће три странке формирати алтернативни парламент. Некако у то време се у РС формира ДС, на чијем челу је био Љубиша Савић Маузер, касније често помињан у хашким судницама, у које није доспео, јер је у међувремену ликвидиран.
Заокрет До 5. октобра 2000. године ДС је важио за непоколебљивог противника брачног пара са Дедиња, мада је странка, посебно током бомбардовања, била под огромним притиском режима. Чувени ДОС настао је под покровитељством Вука Драшковића, али је после покушаја атентата у Будви СПО најпре тражио да се избори бојкотују, а после је на њих изашао самостално. После разлаза са Драшковићем, Ђинђић је, уз Коштуницу, постао најзначајнији лидер ДОС-а.
Пола године од формирања прве демократске владе, избили су велики сукоби између ДСС-а и већине осталих чланица ДОС-а, а добар део обећања, са којим је коалиција освојила власт, изгорео је у великом међустраначком рату. Иако је ДС био главни заговорник реформи, веома сурова иронија учинила је да Ђинђић постане омиљен политичар тек после његовог убиства. У међувремену је странка од десног центра отишла у левицу, али се стиче утисак да централа у Крунској има знатно боље односе са тајкунима него са грађанима са социјалних маргина.
Маркетинг Од странке која је била једва изнад цензуса, Борис Тадић је направио веома моћну странку, ослобађајући је од многих проблематичних, углавном самозваних Зоранових сарадника, али је и идеологије странке „удавио“ у маркетингу. Популарност је расла можда највише на таласу отпора Коштуничиној сарадњи са СПС-ом и страха од враћања у деведесете. На крају је и ДС ушао у стратешку коалицију са социјалистима, а тај савез могао би да се настави и после наредних избора.
Ако је у првој деценији ДС имао неколико великих заокрета, они су у протеклих неколико година све чешћи, али су постали и сасвим очекивани, саставни део личне карте сваке партије у Србији. Тако је сасвим „нормално“ да неко ко је убеђен да тржиште решава све, постане ватрени заговорник командне економије. Или да председник прво тврди да би светска криза могла бити велика развојна шанса, а онда објашњава да је баш криза одговорна за пад плата, запослености и инвестиција. Коначно, главни креатори економске политике из ДС тврдили су да треба само следити ирски модел. Све док Ирска није доспела до руб банкрота.
(У следећем броју СПС)

Кокетирање са караџићем

После двогодишњег кокетирања са Караџићем, ДС се враћа сарадњи са СПО и са коалицијом „Заједно“ ( у којој су били и ДСС и Грађански савез) наступа на савезним и локалним изборима. На федералном нивоу доживљава озбиљан пораз, али у другом кругу локалних избора наносе највећи ударац Милошевићу. Током зимских протеста, када је деловало да је Милошевић на коленима, долази до првих сукоба између Драшковића и Ђинђића због тајног сусрета лидера ДС са Милошевићем. Та коалиција доживела је крах када је СПО заједно са СПС-ом сменио Ђинђића са места градоначелника. У том сукобу Коштуница и Весна Пешић стају на страну Ђинђића и одлучују да 1997. бојкотују изборе, што је била велика грешка.



БАТИЋ БАЧЕВИЋ



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg





Прочитајте све мисли
bg