Istorija vrludanja

Teško je naći javnu ličnost u Srbiji koja je više kritikovala Demokratsku stranku od Koste Čavoškog, koji se na partijskom sajtu navodi kao prvi potpisnik dokumenta kojim se obnavlja rad te stranke, a u političkim hronikama kao glavni kandidat za prvog lidera DS-a. Od 13 osnivača, danas je samo Dragoljub Mićunović ostao u stranci, četvorica nisu više na ovom svetu, a ostali su uglavnom postali kritičari sopstvene političke inicijative. Među njima najoštriji je Vojislav Koštunica, u čijem stanu su vođeni prvi razgovori o obnavljanju stranke Davidovića i Grola. To, naravno, ne govori mnogo o DS, niti o njegovim osnivačima, već o ovdašnjem mentalitetu koji je nekako sklon da ide iz jedne u drugu krajnost, ali i iracionalnom okruženju prvih demokratskih stranaka među Srbima. Jedan engleski novinar je svojevremeno, u poluozbiljnoj šali, rekao da je svaka stranka u Srbiji za deset godina doživela više zaokreta i promena nego sve engleske stranke zajedno u 20. veku. Ovdašnji hroničari veruju da su samo tako mogle da opstanu u ludom vremenu. Na prvim višestranačkim izborima, DS izlazi sa sloganom „Prelomi pametno“, predstavljajući se kao zastupnik građanske klase između nestajanja i nastajanja i sabirni centar srpske inteligencije. Čak i kada su izbori prošli sa mršavih sedam poslaničkih mesta, u stranci se sa velikim ponosom pričalo o ubedljivoj pobedi u centru Beograda. Naredne dve godine, SPO kao glavna opoziciona stranka tog vremena stalno sumnjiči DS za kolaboraciju sa Miloševićem zbog upornog zalaganja da se Srbija demokratizuje hodom kroz institucije, a ne jurišanjem na kordone policije. Rascep Posle odluke da se ne pridruži DEPOS-u, DS doživljava prvi veliki rascep i nastaje DSS. Na izborima 1993. godine DS pod vođstvom Zorana Đinđića i pod sloganom „Pošteno“ izlazi iz „kruga dvojke“, dobija skoro pola miliona glasova, ali i sve više koketira sa Miloševićevim režimom. Neki mediji, ali i biznismeni (Radoje Đukić, Milan Beko i odbegli Slobodan Radulović) otvoreno podržavaju DS, ostavljajući utisak da je već postignut nekakav dogovor o postizbornoj koaliciji. Čak i neki visoki funkcioneri SPS-a objašnjavaju da bi bilo dobro kada bi se Đinđiću poverio premijerski položaj, jer bi se tako smanjio pritisak Zapada. Razgovori o koaliciji propali su jer je Dušan Mihajlović imao manje zahteve od Đinđića i DS dramatično zaoštrava odnos prema režimu. Uprkos utisku da je opozicija bila čitavu deceniju proganjana zbog protivljenja ratu i zločinima, ima previše svedoka i dokaza koji govore da su sve veće opozicione stranke naizmenično sarađivale sa diktatorskim parom. Posle neuspešnih razgovora o koaliciji sa SPS-om, DS je postao žestoka opozicija i neformalni saveznik Radovana Karadžića, nakon što su bosanski Srbi odbili Vens-Ovenov plan. Pored Šešelja i Koštunice, na Palama je bio i Đinđić. NJih trojica na zajedničkoj konferenciji najavljuju da će tri stranke formirati alternativni parlament. Nekako u to vreme se u RS formira DS, na čijem čelu je bio LJubiša Savić Mauzer, kasnije često pominjan u haškim sudnicama, u koje nije dospeo, jer je u međuvremenu likvidiran. Zaokret Do 5. oktobra 2000. godine DS je važio za nepokolebljivog protivnika bračnog para sa Dedinja, mada je stranka, posebno tokom bombardovanja, bila pod ogromnim pritiskom režima. Čuveni DOS nastao je pod pokroviteljstvom Vuka Draškovića, ali je posle pokušaja atentata u Budvi SPO najpre tražio da se izbori bojkotuju, a posle je na njih izašao samostalno. Posle razlaza sa Draškovićem, Đinđić je, uz Koštunicu, postao najznačajniji lider DOS-a. Pola godine od formiranja prve demokratske vlade, izbili su veliki sukobi između DSS-a i većine ostalih članica DOS-a, a dobar deo obećanja, sa kojim je koalicija osvojila vlast, izgoreo je u velikom međustranačkom ratu. Iako je DS bio glavni zagovornik reformi, veoma surova ironija učinila je da Đinđić postane omiljen političar tek posle njegovog ubistva. U međuvremenu je stranka od desnog centra otišla u levicu, ali se stiče utisak da centrala u Krunskoj ima znatno bolje odnose sa tajkunima nego sa građanima sa socijalnih margina. Marketing Od stranke koja je bila jedva iznad cenzusa, Boris Tadić je napravio veoma moćnu stranku, oslobađajući je od mnogih problematičnih, uglavnom samozvanih Zoranovih saradnika, ali je i ideologije stranke „udavio“ u marketingu. Popularnost je rasla možda najviše na talasu otpora Koštuničinoj saradnji sa SPS-om i straha od vraćanja u devedesete. Na kraju je i DS ušao u stratešku koaliciju sa socijalistima, a taj savez mogao bi da se nastavi i posle narednih izbora. Ako je u prvoj deceniji DS imao nekoliko velikih zaokreta, oni su u proteklih nekoliko godina sve češći, ali su postali i sasvim očekivani, sastavni deo lične karte svake partije u Srbiji. Tako je sasvim „normalno“ da neko ko je ubeđen da tržište rešava sve, postane vatreni zagovornik komandne ekonomije. Ili da predsednik prvo tvrdi da bi svetska kriza mogla biti velika razvojna šansa, a onda objašnjava da je baš kriza odgovorna za pad plata, zaposlenosti i investicija. Konačno, glavni kreatori ekonomske politike iz DS tvrdili su da treba samo slediti irski model. Sve dok Irska nije dospela do rub bankrota. (U sledećem broju SPS) Koketiranje sa karadžićem Posle dvogodišnjeg koketiranja sa Karadžićem, DS se vraća saradnji sa SPO i sa koalicijom „Zajedno“ ( u kojoj su bili i DSS i Građanski savez) nastupa na saveznim i lokalnim izborima. Na federalnom nivou doživljava ozbiljan poraz, ali u drugom krugu lokalnih izbora nanose najveći udarac Miloševiću. Tokom zimskih protesta, kada je delovalo da je Milošević na kolenima, dolazi do prvih sukoba između Draškovića i Đinđića zbog tajnog susreta lidera DS sa Miloševićem. Ta koalicija doživela je krah kada je SPO zajedno sa SPS-om smenio Đinđića sa mesta gradonačelnika. U tom sukobu Koštunica i Vesna Pešić staju na stranu Đinđića i odlučuju da 1997. bojkotuju izbore, što je bila velika greška.