Jači od zakona

Vidim Srbiju u kojoj nema kriminala ni korupcije. Vidim Srbiju u kojoj svi ljudi normalno žive od svoje plate. Vidim Srbiju iz koje mladi više ne odlaze, a mnogi se u nju vraćaju. Vidim Isusa, a sa Elvisom sam danas pričala u samoposluzi! Otprilike tako, s ove vremenske distance zvuči obećanje ministarke pravde Snežane Malović. Samo tri dana nakon što je postala koordinatorka za borbu protiv korupcije poručila je da će se obračunati sa najvišim akterima sistemske pljačke države, u trouglu politika – tajkuni – javna preduzeća. „Prvi rezultati ubrzo će biti vidljivi!“, rekla je. Evropska unija poručila je oduševljeno: „Jedva čekamo to da vidimo!“ „Ali...“, vajkali su se potom iz Beograda „postojeća strategija za borbu protiv korupcije doneta je još 2006...“. Stigla je suptilna sugestija iz Brisela: “Menjajte strategiju! I sprovedite to u delo.“ „Hoćemo“, glasio je odgovor Beograda. VAKCINA I, tako... Strategija nije promenjena. Ali, dogodio se slučaj broj 1. Vakcine. Tokom 2009. nabavljeno je 857.000 doza vakcina protiv gripa tipa H1N1. Budžet Srbije oštećen je za 1,6 miliona evra. Zgodna prilika za pokaznu vežbu „kako iskoreniti korupciju, a sačuvati ministra na slobodi“. Uhapšeni su bivša direktorka RZZO Svetlana Vukajlović, direktor Jugohemija farmacije Vladimir Glavar i vlasnik firme Detap LJubomir Pavičević. Naknadno je pritvorena i Smiljka Mileusnić Adžić, bivša direktorka Jugohemije. Odgovornost ministra, za sada, nije predmet istrage tužilaštva. U nekom američkom blokbasteru, scenario bi bio sledeći: izlazak predsednika pred javnost, objašnjenja, ostavke, smene, odbrana ministra oblivenog znojem dok pred kongresnim odborima, tokom unakrsnih ispitivanja, dokazuje svoju nevinost. U Srbiji ništa od toga. Drugi scenario. Savetnik ministra zdravlja LJubiša Milanović optužuje tužilaštvo, policiju i Ministarstvo pravde za vođenje selektivnog krivičnog postupka. „Kako to da se u prijavi ne nalazi ime tadašnjeg ministra zdravlja Tomice Milosavljevića“, upitao je. Još nema odgovora, ni reakcije na službenu belešku policije u kojoj piše da je posle pritiska na policiju, spisak osumnjičenih u tužilaštvu sveden sa 14 na tri osobe. Kako je tekla operacija nabavke? Na tenderu su skriveni ključni dokumenti, da je reč o kineskoj vakcini, samo prepakivanoj u „Novartisovoj“ fabrici. Institut „Torlak“ nudio je kinesku vakcinu istog kvaliteta, neuporedivo niže cene. Ministar zdravlja je pre nabavke proglasio „epidemiju većeg epidemiološkog značaja“, ali nije izbegao posrednike, čime je mogao da uštedi deo novca poreskih obveznika. Milosavljević pak odgovara da je „sve rađeno po zakonu i uz odluku Vlade“. Tom nabavkom, po oceni Predraga Jovanovića, direktora Uprave za javne nabavke, narušen je Zakon o javnim nabavkama - ugovoreno je jedno, a realizovano drugo. Braneći tužilaštvo, a posredno i Milosavljevića, ministarka pravde tvrdi da je Vukajlovićeva Milosavljeviću davala netačne informacije u vezi sa nabavkom. Štiti li bivše kolege iz Vlade? Pa zar samo nekoliko meseci ranije nije poručila: „Nema zaštićenih, pravda ne sme biti selektivna“. KOLUBARA Obračun protiv korupcije, slučaj br. 2. Kolubara. U depeši DŽenifer Braš, tadašnjeg zamenika ambasadora SAD u Beogradu, otkrio je Vikiliks, piše da pored ekonomskog, industrija uglja ima i politički značaj. Uprkos pretnjama policije, rudari su pružili podršku demokratskom predsedničkom kandidatu Vojislavu Koštunici u svrgavanju Miloševića. U depeši piše i da je „novac zarađen eksploatacijom ruda nakon promena korišćen za finansiranje DSS, čiji menadžeri ilegalno prodaju ugalj za popunjavanje svoje i partijske blagajne“, a preko zakupa privatne mehanizacije iz Kolubare u poslednjih osam godina na privatne račune slilo se više od 10 miliona evra. Tek po odlasku DSS sa vlasti u nekoliko „talasa“ uhapšeno je 21 odgovorno lice u ovom rudniku, među njima i generalni direktor Dragan Tomić. Za Koštunicu, reč je o aferi sa političkom pozadinom, a lider Nove Srbije Velimir Ilić, tada resorni ministar, tvrdi da ne zna ništa o malverzacijama u „Kolubari“. Ilić, kao ni Koštunica, nisu pozvani na odgovornost. Šest godina od preuzimanja Luke Beograd, Viši sud u Beogradu 16. maja stavio je privremenu zabranu Milanu Beku na raspolaganje zemljištem Luke Beograd, ali postupak još nije pokrenut ni protiv njega, ni protiv bivšeg ministra privrede Predraga Bubala i drugih osumnjičenih za ovu aferu, po prijavi Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije. Na aferu nije stavljena tačka iako je preko firme „Vorldfin“, registrovane u Luksemburgu, Milan Beko postao njen većinski vlasnik još 2005. godine. Od tada, dakle više od šest godina traje spor između gradskih vlasti Beograda i Beka o tome ko polaže pravo na atraktivno građevinsko zemljište, čija se vrednost procenjuje na mnogo veću sumu od one koja je isplaćena bivšim vlasnicima, državi i zaposlenima i penzionerima Luke, koji su besplatne akcije dobili na osnovu Zakona o svojinskoj transformaciji iz 1997. godine. Oni su svoje akcije prodali po ceni od 800 dinara, dok je procena Instituta ekonomskih nauka bila da one vrede 1.700 dinara. U Savetu za borbu protiv korupcije navode da niko od državnih organa, od Komisije za hartije od vrednosti, preko Agencije za privatizaciju do Uprave za sprečavanje pranja novca nije reagovao. Ni Vlada Srbije, kojoj Savet redovno dostavlja svoje izveštaje, nije se oglašavala. Nije reagovala ni na krivične prijave, koje je predsednica Saveta podnela protiv Beka, Bubala i još 15 osumnjičenih. Reagovala je tek kada je Beko, početkom marta, zatražio od premijera Mirka Cvetkovića da ga zaštiti od Saveta zbog kršenja njegovih ljudskih prava. Ovoga puta premijer je munjevito zatražio od Saveta da se izjasni o Bekovoj optužbi. Ceo slučaj dobio je novu dimenziju nakon što je Beko izjavio da bi državi vratio Luku ako bi zauzvrat dobio 54 miliona evra, koliko je uložio, plus kamate na tu sumu, što je nezvanično procenjeno na oko 74 miliona evra. Gradonačelnik Dragan Đilas je pak bio spreman da ponudi najviše 40 miliona evra. Ni evro više. I ni reči više o toj transakciji nije ni bilo. U sklopu uobičajene podele javnih preduzeća, socijalistima je pripala „Galenika“. Novi menadžment je za dve godine nekada uspešnu kompaniju pretvorio u gubitaša sa minusom od 14 miliona evra. Direktor Nenad Ognjenović sklopio je nekoliko štetnih poslova sa „Velefarmom“, a na kupovinu skulptura potrošio je više od milion evra. Za eksperte to je klasičan primer kako stranke i pojedinci izvlače novac iz javnih preduzeća, ali niko nije pratio taj trag novca, ili se bar o tome ćuti. Sama ministarka pravde priznaje da je zbog nepravilnosti u javnim nabavkama, budžet oštećen za više milijardi dinara. I? Umesto da Upravi za javne nabavke da veća ovlašćenja, Vlada je u prvom nacrtu novog zakona predvidela njeno ukidanje. Kontrolnu ulogu trebalo je da preuzme Ministarstvo finansija, na čijem je čelu premijer Cvetković. Tako bi izvršna vlast kontrolisala samu sebe gde i kako troši novac poreskih obveznika. Čišćenje Na spisku ministara, osumnjičenih za korupciju, ove godine našao se i Oliver Dulić. Na teret mu se stavljaju dve optužbe. Obe demantuje. Ni nadležni organi nisu bili zainteresovani da reaguju. Jedna je optužba Koalicije za nadzor javnih finansija da je Dulićevo ministarstvo platilo oko pola miliona evra firmi NJuz-vol (News-wall) za platno na kojem piše „Očistimo Srbiju“ koje se vijorilo na Dorćolskom keju tokom teniskog turnira „Srbija open“ 2009. i 2010. Postavlja se pitanje zašto i kako je ugovor sklopljen 27. maja 2010. kad je turnir završen dve i po sedmice ranije, 9. maja. Niko nije reagovao ni na tvrdnju-optužbu sajta Pištaljka da Dulićeva firma Di DŽi komp računari (DG Comp) posluje sa 70 institucija, koje se finansiraju iz budžeta.