Stvarnost po narudžbini

Ako čoveku ne možeš da daš ono što traži, stvori mu drugu potrebu. Sakrij ono što je bitno onim što je nebitno. Velike poraze prikazuj kao serije malih pobeda. Činjenicu da nemaš rešenje umanji ne prikazujući problem. Zabrinutost za budućnost umanji spektakularnom sadašnjošću. Kad je istina neprijatna, zameni je ugodnim lažima, u koje su ljudi skloniji da veruju. Kad si ti za nešto odgovoran, prikazuj one koji su krivi za nešto drugo. Ono što si ukrao od nečijeg unuka, pokaži kao ono što si poklonio unukovom dedi. Prikazuj stvari crno-belo, a sebe kao heroja u borbi protiv crnog. Pronađi nemoćnog protivnika, pa od njega napravi opasnog neprijatelja protiv koga se boriš. Ako imaš imalo morala, nemoj ništa od ovog da radiš. Ovaj „kredo” medijske manipulacije za NIN je sastavio Vojislav Žanetić, marketinški stručnjak, a nekada scenarista „Indeksovog radio pozorišta“ koje je genijalno seciralo srpske medijske laži, mada je informativna stvarnost Srbije neretko nadmašivala maštu teatra. No, propagandne vesti nisu savremeni izum. „Jasno je da će broj incidenata rasti i opasnost po živote i imovinu biti sve ozbiljnija... Potpuno rasulo uobičajenog načina života... Situacija može ići samo od zle ka goroj.“ Katastrofalna glad? Razorni zemljotres? Kataklizma u Fukušimi? Ne, ovako je britanska štampa 6. maja 1926. godine „objašnjavala“ javnosti kakvo joj zlo preti ako radnike ne natera da odmah prekinu štrajk. Britanski su sindikati maja 1926. organizovali generalni štrajk kako bi podržali polugladne rudare, kojima su vlasnici rudnika hteli da nametnu nižu nadnicu i duže radno vreme ne bi li održali nivo profita tokom ekonomske krize, ali ti „detalji“ nisu zavredeli ni red u tekstu mančesterskog „Gardijana“. Nekih osamdeset pet godina kasnije, plašenje građana babarogama za punoletne i skrivanje uzroka društvenih nemira i dalje su među najuspešnijim strategijama medijske manipulacije. laži „Digitalno doba“ mnogim je optimistima rasplamsalo nade da je kraj medijske dominacije „vlasnika i vladara planete“ iza ćoška. Vebsajtovi, blogovi, Tviter, građansko novinarstvo, svaka je od ovih pojava zvučala kao rekvijem pi-ar službama velikih kompanija i malih funkcionera. Zaboravili smo samo da je procenat ljudi koji mogu i žele da se služe alternativnim medijima na ivici zanemarljivosti. „Ništa se nije značajno promenilo u ’digitalnom dobu’. Ogromna većina ljudi i dalje se informiše putem mejnstrim medija, dnevnim novinama i televizijom. Ako medij lažira činjenicu u korist svog vlasnika ili ’prijateljskog’ političara, a neki bloger to otkrije i objavi, koliko će ljudi za to saznati? Pet, deset procenata? Manipulacija medijima je nažalost živa, zdrava i ne strahuje mnogo od novih tehnologija“, kaže za NIN Stefano Đantin, novinar i urednik italijanskog „Il pikola“. Žanetić misli da je „digitalno doba“, pogoršalo stanje na terenu istine: „Medija je više no što je bilo ranije, informacija je više, a vreme u kome se čovek može baviti medijima realno se smanjilo – radno vreme je duže, kao i putovanje od kuće i do nje. U takvim uslovima koncentracija primaoca informacije pada, i on više ne čita, već ’pregleda’ sadržaje. Stvar komplikuje i činjenica da su ljudi skloniji zabavi nego informisanju, lepše i draže im je da saznaju šta rade Jeca, Ceca i Naca nego koliko se povećala nezaposlenost.” To što su mnogima zaista preče šarene estradne vesti od onih sa prvih strana novina, koje i pored žestokih napora političko-propagandnih službi redovno ispadaju crne, veliki je uspeh ekonomskih i političkih moćnika, upozorio je već Noam Čomski. Profesor ustavnog prava sa Univerziteta Jejl DŽek Bolkin, kome je specijalnost sloboda govora, u eseju „Kako masovni mediji simuliraju političku transparentnost“ piše da „darvinizovanje“ televizije dodatno guši uistinu važne vesti. skandali „Televizija potčinjava kulturu darvinovskom procesu – manje zabavno nestaje iz evolutivnog lanca, ono zabavnije preživljava da bude emitovano. Otud pokrivanje javnih događaja, politike, mora naposletku da se prilagodi zahtevima ’dobre televizije’, to jest one koja će zarobiti i zabaviti gledaoca.“ Bolkin u svom eseju, analizirajući kako su američki mediji pokrivali skandal „Levinski”, dodaje da odskočna daska ovakvoj manipulaciji mogu biti čak i osnovni zahtevi demokratije. „Što je više vremena posvećivano skandalu, to je bilo manje vremena za druge događaje. Još jednom, ono što je počelo kao zahtev za istinom završilo je kao diverzija i nova realnost koja je izgurala druge informacije i javne brige. Poput korova, kultura skandala postepeno konzumira sve veći i veći deo javne pažnje, diskusije i mišljenja.” No, srozavanje informativnih zahteva publike tek je jedna od mogućnosti manipulacije. Tim koji pobeđuje ne menja se, pa je izazivanje panike danas među političkim manipulatorima širom sveta popularno kao u Britaniji 1926. emocije „Najbolji primer iz moje zemlje je uticaj na publiku i elektorat širenjem straha od kriminala. Najmanje deset prethodnih godina veliki deo italijanskih televizijskih dnevnika, svejedno da li su delo javnog servisa ili privatnih emitera, posvećen je krivičnim delima koje počine imigranti ili Romi. Prema svim statistikama, imigranti počine manje zločina i manje ozbiljne zločine od Italijana, ali mejnstrim mediji tvrde suprotno. Nakon decenije ovakvog ‘pranja mozga’ i ponašanje glasača se moralo promeniti – ljudi sada više glasova daju partijama koje su navodno čvršće u kontroli kriminala i koje su voljne da koriste ksenofobiju u političke svrhe“, kaže Đantin. Za istorodnim domaćim primerima ne treba dugo tragati. Slučaj „beogradske šestorke” pomalo je zaboravljen, ali iz pravosudne evidencije, srećom, neizbrisiv. Ako treba podsetiti, šestoro aktivista Anarhosindikalističke inicijative proveli su šest meseci u pritvoru optuženi za međunarodni terorizam zato što su, sve u svemu, na fasadi grčke ambasade u Beogradu načinili štetu od 18 evra. Odlično kombinujući neshvaćenu ili selektivno prikazanu anarhističku filozofiju („Oni su protiv države i policije”) sa apstraktnim, a uvek zlokobnim tvrdnjama o „stranim elementima” („Dobro su povezani sa istomišljenicima iz inostranstva”) neki su novinski tekstovi, barem u prvim reakcijama na nezapamćeni zločinački čin garavljenja zida ambasade, bili blizanci apsurdne optužnice. Upotreba emotivnog jezika strategija je koja povezuje političke i marketinške medijske manipulacije. Glas pater familijasa koji u reklami zadovoljno kazuje kako je kupovinom nekog proizvoda učinio ćerku, sina i ženu bezbednijim, odjekuje glasom DŽordža Buša koji invaziju Iraka opravdava pretnjom koju Sadam Husein predstavlja po američke porodice. U oba slučaja primaocu poruke nije lako da ostane racionalan. No, medijska manipulacija može i više od toga, da čoveka učini nemislećim bićem. I u digitalnom dobu još je moguća njena kruna – brisanje događaja iz stvarnosti. „Rat u Kongu donedavno je odnosio 45.000 žrtava mesečno, a medijska ‘pažnja’ bila je takva da za najveći deo sveta ta tragedija praktično nije postojala”, zaključuje Đantin. Čomski: Preusmeri pažnju Elementi strategije medijske manipulacije su: Ključni element kontrole društva je skretanje javne pažnje sa problema i važnih promena o kojima odlučuju političke i ekonomske elite. Um se preplavljuje bujicom nebitnih informacija, te postaje miran i manje kritičan. Apeluj na emocije, a ne na razum Upotreba emotivnih reakcija klasična je tehnika koja izaziva kratki spoj kritičke svesti pojedinca. Izazivanje emocija otvara vrata podsvesnog i olakšava sađenje ideja, želja, strahova… Drži javnost u neznanju Čini se sve da javnost ne bude sposobna da shvati tehnologije i metode koje se koriste za kontrolu i porobljavanje. „Kvalitet obrazovanja koje se daje nižim klasama treba da bude tako jadan da ponor neznanja između nižih i viših klasa ne može da se premosti”. Služi se dečjim jezikom Kada se odraslima obraća kao kad se govori deci, javnost potiskuje svoju kritičku svest i poruka ima snažnije dejstvo na ljude. Taj sugestivni mehanizam u velikoj meri se koristi i prilikom reklamiranja. Veličaj osrednjost Javnost se uverava da su glupost, vulgarnost i neobrazovanje „u trendu”, a sa druge strane se guše kultura, nauka i umetnost koje ne žele da se potčine normama. Stvori osećanje krivice Pojedinac se ubeđuje da je jedini skrivio svoju nesreću, budući da mu nedostaje inteligencije, sposobnosti ili truda. Umesto da se pobuni protiv ekonomskog sistema, pojedinac će kriviti i ponižavati sebe.