Kamikaze sa asfalta

Bilo je to 14. jula 1968. (Drugog dana juna iste godine, studenti i brigadiri krenuli su u Dom omladine na Karavan prijateljstva 68 – Mikrofon je vaš). U tom novinskom eseju o knjizi tada dvadesetsedmogodišnjeg Lasla Vegela, Tišma je istakao da je roman o grupi tvorevina našeg stoleća i da su Memoari jednog makroa prvi moderni gradski roman iz Vojvodine. Prepoznao je dar, afinitet za urbanu sredinu, život ulice i asfalt kao simbol. Već sledećeg leta, Aleksandar Tišma preveo je Memoare jednog makroa sa mađarskog jezika. Posle četrdeset dve godine, Stubovi kulture objavili su ih u tom raritetnom prevodu. Rezultat je fantastičan, jer je Vegelov kultni roman toliko aktuelan i jezički živ da bi se čitalac teško mogao ubediti da su Memoari na policama duže od četiri decenije. („Zbunjeni momčić izjavi da fudbaleri danas najbolje žive.“) Junaci Vegelovog romana, grupica nekoliko „odmetnika“ od institucija, društva i života, kao da žive u mračnoj komori u kojoj glavni junak razvija krišom snimljene fotografije za svog poslodavca. Ovaj dovodi ženske u stan i posle ih ucenjuje fotkama. Oni se smucaju po Novom Sadu, zagledani u beton, znajući da bi ih društvo moglo prihvatiti tek kad bi sopstvenom krvlju ispisali svoje ime na asfaltu. Zvezde vide samo u ozloglašenom lokalu u kome neki starac (!) naplaćuje dvadeset dinara gledanje kroz teleskop. Iako preziru društvo i najrazličitije „kurajbere“, jedno od osnovnih pitanja jeste šta je to što im ne štima i protiv čega se bune. Jedan iz grupice, koji voli da stane na žulj, saopštava da je u njihovom bezumlju „otkrio logiku, zakon, slepilo modernih kamikaza koje nemaju šta da dignu u vazduh.“ Laslo Vegel ispisuje roman u formi dnevnika, po danima, ali bez datuma i godina. Tim veštim postupkom uspešno rasplinjava i razvlači vreme u kome žive njegovi likovi. Iako zvuči kontradiktorno, jedan od junaka zaključuje da tako sporo prolaženje dana pojačava utisak starenja. Zagledani u Volstrit, indignadose, u Memoare jednog makroa – mogli bismo se posle četiri decenije zapitati zar sve to nije bilo jedno isto vreme. Uživajući, svakako, usput, u slikama „veselih šezdesetih“. U pločama, nedoumici: frula ili zvono-pantalone, DŽems Dinovom klubu.