Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   18.11.2018. 02:18
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Меморијал | Конфузија
Шифровани споменик

Нема тог генија који ће дешифровати који се то мртви крију иза савршено апстрактне посвете будућег споменика који се за венце, на преуређеном Савском тргу, спрема 24. марта, на тринаесту годишњицу бомбардовања

Египатску и персијску цивилизацију упознали смо тек када су генијални епиграфисти 19. века дешифровали натписе на њиховим споменицима, па можда и зато Београд подиже споменик такорећи на прагу Главне железничке станице. Можда су, наиме, градске власти намеравале да будући туристи већ по силаску са воза упознају нашу културу, нашу танкоћутност, читајући посвету на спомен-обележју којим жалимо „све жртве и бранитеље отаџбине од 1990. до 1999.“ Ето, шта су нам све причали о тим Србима – помислиће намах гост из Балуџистана, рецимо – а они, видиш, једнако жале све страдале: и цивиле, и војнике; и без пушке, и са бајонетом; и без зуба, и са ножем у зубима...?
Жртве Неспоразум са нашим драгим балуџистанским гостом сасвим је жалостан, али и сасвим могућ, јер нема тог Жан-Франсоа Шамполиона , који је дешифровао хијероглифе, што ће открити који се то мртви крију иза савршено апстрактне посвете будућег споменика на преуређеном Савском тргу. Ако је намера градских власти заиста била да тим спомен-обележјем најзад зачну цивилизацију у којој ће нам сваки поклани цивил југословенских ратова бити једнаки ужас, та ће бити мртворођена.
Споменик који за венце треба да буде спреман до 24. марта, тринаесте годишњице бомбардовања – ето му још једног злослутног предзнака – у обличју идеје се јавио још новембра 2002. године. Тада је Београд расписао конкурс за пројект меморијала „палим борцима и жртвама ратова од 1990. до 1999. на територији бивше Југославије“. Посвета, дакле, истоветно нејасна, али је планирано место меморијала, Звездарска шума, имало својих предности у односу на плато пред Главном железничком станицом. Било је забаченије. Према подацима групе „Споменик“, коју је тада основала уметница Милица Томић, и која је окупила педесетак уметника, архитеката, писаца и других противника апстрактних саучешћа, Град је јуна 2003. објавио да је конкурс расписан под погрешним именом и отказао га. Већ у јулу, отворено је ново надметање – за меморијал „жртвама ратова од 1990. до 1999. на територији бивше Југославије“. Опет је било јасно да јасно ништа није, и могуће је да и у томе лежи део разлога због којих ово такмичење није имало победника. Најзад, децембра 2005. Секретаријат за културу Града Београда расписује и конкурс за „концептуално, уметничко, архитектонско и урбано решење Савског трга у Београду, са спомеником посвећеним жртвама ратова и браниоцима отаџбине од 1990. до 1999.“ Ствар је тада упрскана потпуно, али смо октобра 2006. добили победнике, двоје студената Архитектонског факултета, који – треба на то подсетити одмах – ни за шта од овога наравно нису криви.
Пет и по година након „трећа - срећа“ конкурса, Београд ће добити свој шифровани споменик. Можда не баш 24. марта – зима је кочила и ове радове – али свакако на пролеће. Зоран Алимпић, заменик председника Скупштине града Београда, убеђен је да са спомеником неће процветати и контроверзе.
Неспоразуми „Мислим да је реч о неспоразуму. Наравно да никоме не пада на памет да диже споменик злочинцима. Споменик се диже браниоцима и жртвама, а Србија не диже споменике ратним злочинцима, па то не чини ни Београд. Ми злочинце хапсимо, њима се суди, или се изручују Хагу.“
Алимпић подсећа да је споменик тек део реконструкције Савског платоа, и да се „ту ради и о уређењу два паркића у леп трг који ће моћи да се користи“. Споменик је планом из Звездарске шуме премештен и због тога што се на Савском тргу налази Дом ратних војних инвалида, па заменик председника Скупштине града каже да „та локација има логику“. „Паркићи“ ће вероватно заиста бити лепи, као и трг, истина је да и ратни војни инвалиди ту имају свој дом, али је и огромној већини Београђана прва асоцијација на тај комад града знаменити порно-биоскоп „Партизан“, који данас додуше не ради, али славно пропада неколико корака удаљен од будућег споменика, у друштву непропадајуће продавнице сексуалних помагала и казина „Адмирал“. Биће да и то има неку логику.
Но, то је мање важно. Да Београд добија барем спомен-парк „цивилним жртвама ратова на просторима бивше Југославије“, попут оног који је прошле године добила Подгорица, била би то добра вест, па макар се тај парк налазио усред четврти црвених фењера. Спомен који главни град добија, каже Зоран Алимпић, требало би да служи томе „да се ода пошта жртвама, да се запали свећа, да све то пошаље антиратну, позитивну поруку“, а „свако ко тамо буде палио свећу или полагао венац разумеће то на свој начин“.
Како се може разумети споменик „бранитељима отаџбине“, објашњава професорка историје са Филозофског факултета Дубравка Стојановић.
„Поставља се питање коју су отаџбину бранили. Ако је та отаџбина Југославија, онда је њихов положај потпуно политички  бесмислен, јер то значи да су Југославију бранили од њених сопствених народа који су хтели да оду. Ако није Југославија, онда је, ваљда, Србија. Али ако је Србија - шта су онда радили у Вуковару, Дубровнику, Осијеку? Да ли се иза тог неодређеног израза заправо крије жељена држава која се раније крила под изразом ’држава у којој ће живети сви Срби’, другим речима, толико сањана Велика Србија? Е, онда бранитељи долазе у нову потешкоћу. Велика Србија није постојала у реалности, па је нису могли ни бранити. Могли су је само стварати освајањем територија које други сматрају својима.“
Хаос Зоран Алимпић, пак, наглашава да би било недопустиво прогласити све учеснике рата злочинцима.
„Већина је часно ратовала, поштујући међународне конвенције. И војници на служењу војног рока такође су жртве, и за њима неко жали, и заслужују спомен-обележја. Трагедија је што ратови постоје, што државе ратују и постоје оружане силе, али ратови су реалност света… Поново ћемо можда доћи у ситуацију да будемо жртве неке агресије, па ћемо морати да позивамо младе људе, зато морамо да им покажемо да стојимо иза њих…“
На страну питање треба ли се забринути због неколико последњих редова Алимпићевог цитата, истина је да су, рецимо, дечаци у униформама који су бесмислено страдали у Словенији били жртве. Али онда се на споменику тако и напише, како не бисмо добили "вечну ватру бис", бесмислену као и оригинал који нам на Ушћу и даље беседи о томе како смо 1999. победили у утакмици против "остатка света", и пропагандно злоупотребљава стихове Бранка Миљковића о ватри из које се рађа дан, без обзира на то што се ватра одавно угасила, а дан никако да сване, чему ни шифровани споменик на Савском платоу неће помоћи. Покушаја да Београд добије спомен-
-обележја јаснијих натписа било је, па је прошле године Иницијатива младих за људска права предложила да се подигне споменик жртвама Сребренице. Градска комисија за споменике и називе тргова и улица предлог је делом одбила и „зато што се ради о догађају који се десио ван Србије“. Исто, наравно, важи и за велику већину „догађаја“ које би требало да обележава споменик на Савском тргу, па ћемо га свеједно саградити. Слободан Станимировић, председник поменуте комисије, каже да је о споменику на Савском платоу одлучивао претходни сазив комисије, да овај сазив само спроводи одлуку, и да комисија броји 15 чланова, па да не може у њихово име да говори зашто је споменик сребреничким жртвама одбијен.
Ако су криптични натписи на оваквим споменицима једино решење да им не буде потребан двадесетчетворочасовни полицијски надзор – јер је онај у Подгорици већ страдао – и ако је то једини начин да се не наљути нико у акваријуму потенцијалног бирачког улова, зашто их, напослетку, власти уопште подижу? То се пита и историчарка Дубравка Стојановић.
„Мислим да је неукусно поставити било који споменик пре него што отворимо питање како је Сребреница била могућа.“
Јер ће спадати у исту историјску оставу за потрошну робу у коју и гротескно „извините“ за 7.000 побијених.

Вредносна каша

Дубравка Стојановић уверена је да овакви „ратни белези“ само додатно замућују бару у којој утапамо вредности.
„Велики сам противник такозваног ’мирења’. Веома је важно да се историјске ситуације разумеју, и да буде јасно ко је био на којој страни. То је једини начин да се разумеју појаве и да једно друштво схвати који га је поступак где одвео. А ми смо све зауставили на питању Хашког суда, и нисмо отворили питање одакле ти злочини. Ако правите овакве заједничке споменике, ви збуњујете своју јавност, производите збрку која намерно брише све вредности и потире свако правило. Тако се прави та каша у којој живимо, и у којој се на крају појави потреба за чврстом руком која ће лупити о сто. То нам се више пута у историји догодило, са катастрофалним последицама.“



Марко Ловрић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Душан Петровић, министар пољопривреде

Препоручујем свакоме да озбиљно почне да рачуна и да улаже у пољопривреду.

Прочитајте све мисли
bg