Šifrovani spomenik

Egipatsku i persijsku civilizaciju upoznali smo tek kada su genijalni epigrafisti 19. veka dešifrovali natpise na njihovim spomenicima, pa možda i zato Beograd podiže spomenik takoreći na pragu Glavne železničke stanice. Možda su, naime, gradske vlasti nameravale da budući turisti već po silasku sa voza upoznaju našu kulturu, našu tankoćutnost, čitajući posvetu na spomen-obeležju kojim žalimo „sve žrtve i branitelje otadžbine od 1990. do 1999.“ Eto, šta su nam sve pričali o tim Srbima – pomisliće namah gost iz Baludžistana, recimo – a oni, vidiš, jednako žale sve stradale: i civile, i vojnike; i bez puške, i sa bajonetom; i bez zuba, i sa nožem u zubima...? Žrtve Nesporazum sa našim dragim baludžistanskim gostom sasvim je žalostan, ali i sasvim moguć, jer nema tog Žan-Fransoa Šampoliona , koji je dešifrovao hijeroglife, što će otkriti koji se to mrtvi kriju iza savršeno apstraktne posvete budućeg spomenika na preuređenom Savskom trgu. Ako je namera gradskih vlasti zaista bila da tim spomen-obeležjem najzad začnu civilizaciju u kojoj će nam svaki poklani civil jugoslovenskih ratova biti jednaki užas, ta će biti mrtvorođena. Spomenik koji za vence treba da bude spreman do 24. marta, trinaeste godišnjice bombardovanja – eto mu još jednog zloslutnog predznaka – u obličju ideje se javio još novembra 2002. godine. Tada je Beograd raspisao konkurs za projekt memorijala „palim borcima i žrtvama ratova od 1990. do 1999. na teritoriji bivše Jugoslavije“. Posveta, dakle, istovetno nejasna, ali je planirano mesto memorijala, Zvezdarska šuma, imalo svojih prednosti u odnosu na plato pred Glavnom železničkom stanicom. Bilo je zabačenije. Prema podacima grupe „Spomenik“, koju je tada osnovala umetnica Milica Tomić, i koja je okupila pedesetak umetnika, arhitekata, pisaca i drugih protivnika apstraktnih saučešća, Grad je juna 2003. objavio da je konkurs raspisan pod pogrešnim imenom i otkazao ga. Već u julu, otvoreno je novo nadmetanje – za memorijal „žrtvama ratova od 1990. do 1999. na teritoriji bivše Jugoslavije“. Opet je bilo jasno da jasno ništa nije, i moguće je da i u tome leži deo razloga zbog kojih ovo takmičenje nije imalo pobednika. Najzad, decembra 2005. Sekretarijat za kulturu Grada Beograda raspisuje i konkurs za „konceptualno, umetničko, arhitektonsko i urbano rešenje Savskog trga u Beogradu, sa spomenikom posvećenim žrtvama ratova i braniocima otadžbine od 1990. do 1999.“ Stvar je tada uprskana potpuno, ali smo oktobra 2006. dobili pobednike, dvoje studenata Arhitektonskog fakulteta, koji – treba na to podsetiti odmah – ni za šta od ovoga naravno nisu krivi. Pet i po godina nakon „treća - sreća“ konkursa, Beograd će dobiti svoj šifrovani spomenik. Možda ne baš 24. marta – zima je kočila i ove radove – ali svakako na proleće. Zoran Alimpić, zamenik predsednika Skupštine grada Beograda, ubeđen je da sa spomenikom neće procvetati i kontroverze. Nesporazumi „Mislim da je reč o nesporazumu. Naravno da nikome ne pada na pamet da diže spomenik zločincima. Spomenik se diže braniocima i žrtvama, a Srbija ne diže spomenike ratnim zločincima, pa to ne čini ni Beograd. Mi zločince hapsimo, njima se sudi, ili se izručuju Hagu.“ Alimpić podseća da je spomenik tek deo rekonstrukcije Savskog platoa, i da se „tu radi i o uređenju dva parkića u lep trg koji će moći da se koristi“. Spomenik je planom iz Zvezdarske šume premešten i zbog toga što se na Savskom trgu nalazi Dom ratnih vojnih invalida, pa zamenik predsednika Skupštine grada kaže da „ta lokacija ima logiku“. „Parkići“ će verovatno zaista biti lepi, kao i trg, istina je da i ratni vojni invalidi tu imaju svoj dom, ali je i ogromnoj većini Beograđana prva asocijacija na taj komad grada znameniti porno-bioskop „Partizan“, koji danas doduše ne radi, ali slavno propada nekoliko koraka udaljen od budućeg spomenika, u društvu nepropadajuće prodavnice seksualnih pomagala i kazina „Admiral“. Biće da i to ima neku logiku. No, to je manje važno. Da Beograd dobija barem spomen-park „civilnim žrtvama ratova na prostorima bivše Jugoslavije“, poput onog koji je prošle godine dobila Podgorica, bila bi to dobra vest, pa makar se taj park nalazio usred četvrti crvenih fenjera. Spomen koji glavni grad dobija, kaže Zoran Alimpić, trebalo bi da služi tome „da se oda pošta žrtvama, da se zapali sveća, da sve to pošalje antiratnu, pozitivnu poruku“, a „svako ko tamo bude palio sveću ili polagao venac razumeće to na svoj način“. Kako se može razumeti spomenik „braniteljima otadžbine“, objašnjava profesorka istorije sa Filozofskog fakulteta Dubravka Stojanović. „Postavlja se pitanje koju su otadžbinu branili. Ako je ta otadžbina Jugoslavija, onda je njihov položaj potpuno politički  besmislen, jer to znači da su Jugoslaviju branili od njenih sopstvenih naroda koji su hteli da odu. Ako nije Jugoslavija, onda je, valjda, Srbija. Ali ako je Srbija - šta su onda radili u Vukovaru, Dubrovniku, Osijeku? Da li se iza tog neodređenog izraza zapravo krije željena država koja se ranije krila pod izrazom ’država u kojoj će živeti svi Srbi’, drugim rečima, toliko sanjana Velika Srbija? E, onda branitelji dolaze u novu poteškoću. Velika Srbija nije postojala u realnosti, pa je nisu mogli ni braniti. Mogli su je samo stvarati osvajanjem teritorija koje drugi smatraju svojima.“ Haos Zoran Alimpić, pak, naglašava da bi bilo nedopustivo proglasiti sve učesnike rata zločincima. „Većina je časno ratovala, poštujući međunarodne konvencije. I vojnici na služenju vojnog roka takođe su žrtve, i za njima neko žali, i zaslužuju spomen-obeležja. Tragedija je što ratovi postoje, što države ratuju i postoje oružane sile, ali ratovi su realnost sveta… Ponovo ćemo možda doći u situaciju da budemo žrtve neke agresije, pa ćemo morati da pozivamo mlade ljude, zato moramo da im pokažemo da stojimo iza njih…“ Na stranu pitanje treba li se zabrinuti zbog nekoliko poslednjih redova Alimpićevog citata, istina je da su, recimo, dečaci u uniformama koji su besmisleno stradali u Sloveniji bili žrtve. Ali onda se na spomeniku tako i napiše, kako ne bismo dobili "večnu vatru bis", besmislenu kao i original koji nam na Ušću i dalje besedi o tome kako smo 1999. pobedili u utakmici protiv "ostatka sveta", i propagandno zloupotrebljava stihove Branka Miljkovića o vatri iz koje se rađa dan, bez obzira na to što se vatra odavno ugasila, a dan nikako da svane, čemu ni šifrovani spomenik na Savskom platou neće pomoći. Pokušaja da Beograd dobije spomen- -obeležja jasnijih natpisa bilo je, pa je prošle godine Inicijativa mladih za ljudska prava predložila da se podigne spomenik žrtvama Srebrenice. Gradska komisija za spomenike i nazive trgova i ulica predlog je delom odbila i „zato što se radi o događaju koji se desio van Srbije“. Isto, naravno, važi i za veliku većinu „događaja“ koje bi trebalo da obeležava spomenik na Savskom trgu, pa ćemo ga svejedno sagraditi. Slobodan Stanimirović, predsednik pomenute komisije, kaže da je o spomeniku na Savskom platou odlučivao prethodni saziv komisije, da ovaj saziv samo sprovodi odluku, i da komisija broji 15 članova, pa da ne može u njihovo ime da govori zašto je spomenik srebreničkim žrtvama odbijen. Ako su kriptični natpisi na ovakvim spomenicima jedino rešenje da im ne bude potreban dvadesetčetvoročasovni policijski nadzor – jer je onaj u Podgorici već stradao – i ako je to jedini način da se ne naljuti niko u akvarijumu potencijalnog biračkog ulova, zašto ih, naposletku, vlasti uopšte podižu? To se pita i istoričarka Dubravka Stojanović. „Mislim da je neukusno postaviti bilo koji spomenik pre nego što otvorimo pitanje kako je Srebrenica bila moguća.“ Jer će spadati u istu istorijsku ostavu za potrošnu robu u koju i groteskno „izvinite“ za 7.000 pobijenih. Vrednosna kaša Dubravka Stojanović uverena je da ovakvi „ratni belezi“ samo dodatno zamućuju baru u kojoj utapamo vrednosti. „Veliki sam protivnik takozvanog ’mirenja’. Veoma je važno da se istorijske situacije razumeju, i da bude jasno ko je bio na kojoj strani. To je jedini način da se razumeju pojave i da jedno društvo shvati koji ga je postupak gde odveo. A mi smo sve zaustavili na pitanju Haškog suda, i nismo otvorili pitanje odakle ti zločini. Ako pravite ovakve zajedničke spomenike, vi zbunjujete svoju javnost, proizvodite zbrku koja namerno briše sve vrednosti i potire svako pravilo. Tako se pravi ta kaša u kojoj živimo, i u kojoj se na kraju pojavi potreba za čvrstom rukom koja će lupiti o sto. To nam se više puta u istoriji dogodilo, sa katastrofalnim posledicama.“