U Srbiji ni države ni građana

Sociolog Božidar Jakšić deluje kao fenomen među srpskim intelektualcima, jer su njegovi stavovi beznadežno udaljeni od partijskih retorika, nacionalnih penzija ili projekata kojim ugledni intelektualci često daju pokriće raznim političkim ili poslovnim elitama. Nije bio po volji komunističkih vlastodržaca, kao saradnik Praksisa i Korčulanske letnje škole, a nije blizak ni kasnim vladajućim elitama. Razgovor vođen u njegovoj kući, u podavalskom selu, počinjemo pitanjem o sumraku ideologija. „Nije pitanje da li je Srbija zemlja bez ideologija, pravo je pitanje da li je Srbija zemlja ili nije. Možemo mi da se raspravljamo o višku ideologija ili potpunom odsustvu, ali glavni problem je da je Srbija postala suverena država zahvaljujući aktivnostima građana Crne Gore a ne voljom vlastitih građana ili političkih elita. Čak bih se usudio da kažem da je teško govoriti o nedostatku ideologije kada nemate državu, a umesto građana imamo podanike. Jedna velika ideologija je nestala, a u taj prazan prostor su uleteli dronjci raznih ideologija, od klerikalne do neoliberalne. Veoma uticajni, rekao bih čak da dominiraju u vlasti, zagovornici neoliberalne ideologije ponašaju se kao da nisu čuli da je upravo taj koncept gurnuo svet u strahovitu ekonomsku krizu. Iako je liberalizam reganovsko-tačerovskog tipa doživeo slom, naši liberali i dalje svaku kritiku doživljavaju kao konzervatizam ili neki povampireni komunizam. U kojoj meri je koalicija DS i SPS dovela do brisanja svih ideoloških razlika ili sumraka ideologija? Problem nije samo što je došlo do neprirodnog spoja nacionalnih socijalista sa delom nacionalnih demokrata, već u tome što je tim socijalistima ostavljen resor represije. Za mene je skandal prvog reda što se ministar policije svakodnevno pojavljuje kao portparol Ministarstva unutrašnjih poslova, saopštava ko je uhapšen, najavljuje policijske akcije, lupa šakom o sto. To ukazuje da ne postoje državne institucije koje bi motivisale građane da budu građani a ne podanici. Za mene je ključno pitanje sasvim jednostavno: da li građani sami mogu da savladaju tehniku uspravnog hoda ili ne. Jer ne verujem da postoji bilo kakva ideološka, politička opcija koja bi im pomogla u tome. Zašto se i sada, toliko godina od demokratskih promena, institucije prilagođavaju gabaritima lidera? Ne mogu se poštovati institucije tamo gde nema političke kulture, ni među građanima, ni među političarima. Sada, recimo, sve partije govore da treba izvršiti departizaciju zapošljavanja, ali niko od građana, intelektualaca nije spreman da od tih partija zatraži da odmah, sada, naredi svojim kadrovima da napuste svoje funkcije, upravne odbore. Ja bih prvi glasao za tu partiju, ako bi učinila to sada, pre izbora. Pričom da ćete to uraditi čim prođu izbori, a bili ste godinama u vlasti, ti lideri otvoreno vuku građane za nos. Nesreća je što i ja govorim o građanima iako je najčešće reč o podanicima koji smatraju da je normalno da političar na vlasti ima pravo da zaposli porodicu,čitavu bulumentu prijatelja sa kartanja, fudbala. Takvo upravljanje zemljom više ugrožava državu nego najneprijateljskija strana sila. Zašto ne možemo da obnovimo institucije? One su uništene, i to ne posle 2000, nisu ni za vreme Miloševića, ni za vreme Tita. Jesu li ikada postojale? E, to je pitanje. Pogledajte britansku štampu posle 1903, kada je zbog svirepog ubistva kraljevskog para pisano o Srbiji kao divljoj zemlji, pisano je mnogo gore nego o Miloševićevoj Srbiji. Tek kada su Srbi dali svoje mesto u Prvom svetskom ratu, uspeli smo da popravimo svoj imidž. Danas veličamo Miloša Obrenovića a treba se setiti da je napisao u pasoš najvećeg prosvetitelja, Vuka Karadžića, da su mu usta kao čarapin početak, da je ćopav. Kako bi definisali odnos elite prema EU? Taj odnos deluje krajnje površno. Ne postoji jedna Evropa. Prema Evropi velikih birokratija vrlo sam skeptičan, ali sam i oduševljen nekim evropskim standardima i vrednostima. Dve decenije od raspada Jugoslavije, imamo jednu članicu EU, Sloveniju, koja je izašla iz male u veliku federaciju i u njoj nema tako dobru poziciju kao što je imala u SFRJ; imamo dva protektorata, u Bosni i na Kosovu, gde vam ambasadori biraju predsednika; poluformalni protektorat u Makedoniji i dva neformalna protektorata, u Hrvatskoj i Srbiji. Taj neformalni protektorat je doveo Hrvatsku do praga EU, ali je morao i Sanader da ode u zatvor. Hoće li Srbija imati takvu spremnost da udari na vrh korupcije teško je reći, ali je lako zaključiti da je jako daleko od Evrope zemlja u kojoj se ljudi, za koje se pouzdano zna da su počinili ratne zločine, slave kao heroji. Dok hoće da rehabilituje Dražu i slave Mladića, ta zemlja nema šta da traži u Evropi. Mi sada rehabilitujemo notornog kvislinga i očekujemo da nas svet i okruženje razume. Ali taj kvisling je bio ministar vojni vlade u Londonu, odlikovali su ga Ruzvelt i De Gol... U ratu se dešavalo da su carevi odlikovali najveće boljševike, ali ostaju činjenice na terenu da su četnici činili ne samo zločine prema drugim narodima, nego i prema svom narodu. Ostaje činjenica da je vojvoda Đujić pobio više Srba u Lici nego italijanski okupatori... Ostavimo to tamo gde je bilo, a ovoj ili budućoj vlasti bih predložio da umesto Draže rehabilituju radničku klasu. Kako je nestala radnička klasa? Prosto su mi neshvatljive suze analitičara o nestajućoj srednjoj klasi, iako je valjda svakome jasno da nje ni ne može biti bez radničke klase, koja je u daleko gorem položaju, ali o njoj nema nijedne ozbiljne studije, nema rasprave, nema ideje da se od radnika, od rada, proizvodnje krene u obnovu društva. Nisam dogmata, ali na radničkim plećima počiva ovo društvo. Ovde je na delu divlji kapitalizam latinoameričkog tipa, koji će se završiti tako što će 20 ili 30 porodica vladati ovom zemljom. Oni će biti iza scene, neće biti u vladi, ali će svi zakoni biti pisani po njihovoj meri. Imaćemo jedan sloj političke i intelektualne elite koja će živeti nešto bolje, i preko 90 odsto stanovništva koje će gledati turske serije, igrati bingo i loto, a kao najveći san u životu imati premiju u nekoj igri na sreću. Nevolja je što su se čak i latinoameričke zemlje izvukle iz te krize, a Srbija u nju klizi sve dublje. Naši ekonomski stratezi i ministri su govorili da treba slediti irski model ali su se ućutali kada je Irska bankrotirala, i niko ih na to ne podseća. Kako tumačite da su tek nedavno primetili da i Obama sprovodi državni intervencionizam? Nisam za to da država upravlja svim i svačim, ali sam još manje za to da se čitava ekonomska politika svodi na guranje preduzeća u propast kako bi neki tajkun i sponzor vladajuće partije kupio to propalo preduzeće. Jesam za slobodno tržište, ali nemojte da me ubeđujete da možete da idete se prastarim fićom na trku sa poršeom. Morate da osposobite privredu da izađe na tu trku, a ne da joj stavite tegove i kažete joj: samo se vi takmičite sa Japancima. Nedavno ste izjavili da živimo u PR Srbiji. Kako vam ta Srbija deluje u izbornoj kampanji? LJudi u ovoj zemlji su naviknuti na dve stvari - da ogovaraju državu i da je beskrajno slušaju. Kada nemate ni državu ni građane, onda se otvara prostor za jednu profesiju, pablik rilejšn ofiser, koji uglavnom prodaje maglu, od sredstava za lečenje bubuljica do najviše politike. Taj marketing se izlio na čitavo društvo jer ne postoji kritička svest kod nas, koja bi kažnjavala olaka obećanja, populizam. Ja zbog ličnih odnosa nemam loše mišljenje o predsedniku Tadiću, ali se jako čudim kada izjavi da bi srpska privreda mogla da bude logistička podrška za italijansku privredu. Ipak treba naći neku meru. Koalicija Kurte i Murte Intelektualci u Srbiji veoma retko i teško pohvale neku ličnost ili ideju, zbog čega bih voleo da istaknem da Srbija i te kako ima kvalitetnih ljudi, ali je problem što čim takvi ljudi dođu u poziciju da nešto urade, onda na scenu stupi velika koalicija Kurte i Murte, koji osećaju da ih takvi ugrožavaju i svi se udružuju protiv njih. Navešću primer Verice Barać, čija je aktivnost činila čast ovoj zemlji ali je onemogućavana svim sredstvima. A kao drugi primer navešću Sašu Jankovića, koji odlično obavlja svoj posao, ali je realno pretpostaviti da baš zbog toga više neće obavljati tu funkciju.