Ne ako, nego kad

Svet potresaju krize i lokalni sukobi, ali oni su, ma koliko surovi i krvavi, ograničenog dometa i ne ugrožavaju globalni mir. Ali zato postoje barem tri područja gde bi moglo doći do konflikata čije bi se konsekvence osetile na mnogo širem području: to su Iran, Korejsko poluostrvo i Bliski istok. U tim sukobima se ne isključuje ni atomska opasnost - bilo aktiviranjem bombi, bilo uništavanjem iranskih, izraelskih ili severnokorejskih nuklearnih postrojenja. Stoga je pitanje nuklearne bezbednosti ponovo veoma aktuelno, naročito otkad se podozreva da Severna Koreja ubrzano radi na usavršavanju atomske bombe, i sa još većom sumnjom gleda na iranske tvrdnje da je njihov nuklearni program isključivo namenjen naučnim istraživanjima. U toj atmosferi krajem marta je u Seulu održan samit o nuklearnoj bezbednosti, koji je protekao u senci najava Severne Koreje da će sredinom ovog meseca da testira novu raketu dalekog dometa. SAD i Južna Koreja tvrde da to predstavlja kršenje rezolucije Saveta bezbenosti UN, dok Pjongjang odgovara da se nikada neće odreći prava da lansira meteorološki satelit i to 15. aprila, u čast stote godišnjice rođenja neumrlog oca nacije i voljenog vođe Kim Il Sunga, preminulog 1994. PROLIFERACIJA Japan je već najavio da će oboriti komunističku balističku raketu za koju smatra da direktno ugrožava nacionalnu bezbednost. Isto su saopštile i vlasti u Seulu. Najnovija satelitska osmatranja pokazuju da su pripreme za lansiranje iz baze Tončan-ri u punom jeku. Stoga su predsednici Rusije i SAD, Dmitrij Medvedev i Barak Obama, sa samita poslali zajednički signal Severnoj Koreji da ne zaoštrava situaciju i ne lansira satelit, a da će za uzvrat biti nagrađena. To lansiranje bi ugrozilo američko-severnokorejski sporazum s početka godine, po kome je Koreja pristala da obustavi nuklearne probe i lansiranje raketa u zamenu za 240.000 tona američke pomoći u hrani izgladnelom stanovništvu. I Južna Koreja je najavila ekonomsku pomoć siromašnoj severnoj braći i sestrama ako napuste projekt balističkih raketa. Pjongjang je na sve to reagovao ispaljivanjem dve rakete kratkog dometa. Inače, dve korejske države su faktički i dalje u ratnom stanju, jer je posle rata 1950-1953. potpisano samo primirje, ali ne i mirovni ugovor. Za sada je sigurno da Severna Koreja još nema atomsku bombu dovoljno malu da se smesti u nos rakete. Ta zemlja je 2006. i 2009. izvršila dve podzemne nuklearne eksplozije ali nije tehnološki rešila veličinu tog najopasnijeg oružja. To ne umanjuje opasnost koja dolazi iz te totalitarne zemlje, ozloglašene na Zapadu kao „zemlja proliferacije“, što će reći da je spremna da rakete i nuklearna postrojenja i komponente proda svakoj državi koja je voljna da plati. Neki čak tvrde da bi ona mogla nuklearnim oružjem da snabde i neku terorističku organizaciju, zainteresovanu za takvo oružje. SUMNJIČAVOST Kupac te severnokorejske tehnologije već niz godina je i Iran, koji radi na usavršavanju nuklearnog programa „isključivo u civilne svrhe“, kako ponavljaju u Teheranu. Međutim, dobar deo sveta, a posebno Izrael i njegov zaštitnik, Sjedinjene Države, ne samo da u to ne veruju, već ozbiljno razmišljaju o „preventivnim“ udarima na iranska nuklearna postrojenja i istraživačke centre, kako bi sprečili islamistički režim da dođe u posed atomske bombe. A kako Teheran treba da gleda na činjenicu da Izrael već poseduje između 75 i čak 200 atomskih bombi, kao i rakete sa kojima može da napadne svakoga u radijusu od 4.800 kilometara. I dok jedan od scenarija izraelsko-američke akcije protiv iranskih nuklearnih postrojenja predviđa napade iz vazduha, dotle neki drugi planovi otkrivaju moguće iranske kontramere. Pri time bi im pomogli saveznici među radikalnim Palestincima, koji bi napali oba izraelska reaktora i skladišta A-bombi. I dok bi napadi na Iran samo usporili njegova nuklearna istraživanja, dotle bi eventualna eksplozija izraelske atomske bombe ili nuklearne centrale mogla izazvati katastrofalne posledice. Početkom marta je teheranski dnevnik Kajhan naveo da je u slučaju agresije zemlja spremna na osvetu lansiranjem 11.000 raketa na izraelske i američke ciljeve. Iran je proteklih godina razvio svoj vojni arsenal, te raspolaže raketama koje tovar od više od jedne tone mogu preneti čak na rastojanje od 6.200 kilometara. Za sada te rakete nose samo klasičan eksploziv - ako je za utehu... Aleksandar Hramčihin, direktor moskovskog Instituta za političke i vojne analize, za NIN Ratova će uvek biti Ratova je uvek bilo i biće ih sve dok čovečanstvo bude postojalo; verovatnoća novih ratova raste, kaže za NIN Aleksandar Hramčihin, direktor moskovskog Instituta za političke i vojne analize. „Situacija danas veoma podseća na onu pred Prvi svetski rat, kada ideoloških suprotnosti nije bilo, ali su one geopolitičke rasle. Tim pre što je u toku proces preseljavanja centra sveta u Aziju. Tamo se već odavno preselila ekonomska moć, za kojom je sasvim prirodno krenula i vojna, mada azijske zemlje i dalje izdvajaju manje novca u vojne budžete nego Zapad. Ipak, danas su najveći uvoznici oružja azijske zemlje - u prvom redu Indija, čiji je udeo u uvozu svetskog oružja više od 10 odsto, potom Južna Koreja, pa Pakistan, Kina i Singapur“, kaže on. Novi ratovi se mogu očekivati na čitavoj teritoriji od Sredozemnog mora do Tihog okeana. „Vrlo je verovatan rat između Irana i Izraela. Niko ne može reći da će se on sto posto dogoditi ali je verovatnoća sve veća, iako sam Izrael može da nanese veoma ograničenu štetu Iranu. S druge strane, SAD mogu potpuno da unište njihov atomski kompleks, pri čemu bi gubici Amerike i Izraela bili beznačajni. Šta bi se posle toga dogodilo, veoma je teško predvideti. Ipak, može se sa velikom verovatnoćom tvrditi da do tog rata neće doći pre američkih izbora, jer su SAD danas uglavnom time preokupirane, a Izrael sam ne bi započinjao rat.“ Isto tako, „vrlo je moguć rat na Korejskom poluostrvu, pogotovu ako Severna Koreja bude pokušavala - a najverovatnije hoće - da svoje probleme reši vojnim putem. Danas niko ne zna šta se može očekivati od Severne Koreje. Da li će biti lansirana samo kosmička raketa, ili će istovremeno startovati i nekoliko vojnih balističkih raketa? A ako se to dogodi, niko ne zna da li bi Japan poslao svoje presretače da ih zaustave, jer je za to potrebna specijalna dozvola premijera, ali u slučaju da proceni da postoji opasnost za bezbednost države, to može da uradi i vojska. Iako nije sigurno da ‘patrioti’ koje ima Japan mogu da ih obore - jer bi one nad Japanom letele suviše visoko - postavlja se pitanje kako bi reagovao Pjongjang koji ima mogućnosti da odgovori Japanu...“ Severna Koreja ima veliki broj sovjetskih i kineskih raketa koje su sami modernizovali, i u čijoj je osnovi sovjetska raketa R-17. Ona je projektovana za domet od 300 km, ali je pitanje kakva je situacija posle modernizacije. Isto tako, ne zna se koje su karakteristike kineskih raketa, navodi Hramčihin. Naravno da bi eventualni ratovi imali velike posledice na Bliski istok i na Aziju, mada se preuveličava kad se kaže na ceo svet - Skandinavija, na primer, ni na koji način ne bi bila pogođena. Ali, posredno, posledice bi zaista obuhvatile mnogo veću teritoriju. Kakve će te posledice biti, teško je prognozirati, ali u svakom slučaju čekaju nas velike promene, kaže on. Što se Rusije tiče, ona ulaže ogromne diplomatske napore da spreči te ratove, ali „ne treba očekivati da žrtvuje živote svog naroda za tuđe interese“, kaže Aleksandar Hramčihin. Aleksandar Radić, vojni analitičar, za NIN Napad na Iran je neizbežan Konflikt između Izraela i Irana čini se gotovo neizbežnim, pre svega zato što već i nagoveštaj primene sredstava za masovno uništenje dovodi Izrael do samog ruba postojanja, kaže za NIN vojni analitičar Aleksandar Radić. „Država koja gotovo u potpunosti zavisi od rezervi vode sa Golanske visoravni, ima malu dubinu teritorije sa velikom koncentracijom stanovništva i visokotehnološku industriju, ne može da preživi konflikt u kojem bi se koristilo nuklearno ili hemijsko naoružanje (uključujući scenario kontaminacije izvora vode) i zato mora otkloniti rizik pre nego što postane stvarni bezbednosni izazov. Zato Izrael, da bi preživeo, mora da preventivno deluje protiv Irana, jer tamošnje vlasti pokazuju volju da dođu do naoružanja za masovno uništenje”, smatra Radić. Relativno prihvatljiv model rešenja bezbednosnog problema za Izrael bilo bi podsticanje političkog i bezbednosnog haosa u Iranu, odnosno urušavanje državnog sistema. „To bi bio katalizator za terorizam, ali onemogućilo bi razvoj naoružanja za masovno uništenje”, navodi on. Potencijal za izbijanje sukoba koji bi takođe prevazilazio okvire regionalnog Radić vidi u večito osetljivim odnosima Indije i Pakistana. Novi oružani konflikt te dve zemlje sprečava samo ravnoteža straha koja se održava postojanjem svesti o tome da su obe strane spremne da udarac uzvrate ravnom merom; sve dok su u obe države na vlasti političke struje koje prepoznaju potrebu za očuvanjem te ravnoteže, ratnu pretnju moguće je držati pod kontrolom. Ali, „u slučaju političke radikalizacije sled događaja bio bi vrlo brz i ubitačan i sa ozbiljnim posledicama za čitavu planetu, jer i Indija i Pakistan poseduju naoružanje za masovno uništenje”, kaže Radić, uz ogradu da bi, uz izvesnu dozu samokontrole na obema stranama, konflikt vođen konvencionalnim naoružanjem možda ipak bio prva opcija. “Dugoročno najveći konflikt sa prirodnim uzrocima bio bi sudar dve sile: Rusije koja ne može da štiti ogromne prostore na istoku jer ima nedovoljno brojnu populaciju i vrlo skromne konvencionalne odbrambene potencijale, te Kine koja mora da dođe do resursa Sibira i tihookeanskog primorja kao važnog preduslova razvoja do pozicije verodostojne globalne sile”, kaže on. “Rusija prepoznaje taj dugoročni problem i zato sada, kada provodi modernizaciju oružanih snaga po prvi put u istoriji težište stavlja na jedinice stacionirane na istoku. Kina koristeći ekonomski uzlet brzo jača oružane snage i uvodi u naoružanje složene borbene sisteme, i to najčešće one projektovane u Rusiji. U mračnom scenariju razvoja prilika ruska pamet pretvorena u naoružanje proizvedeno u kineskim fabrikama mogla bi da postane sredstvo koje bi Rusiju izbacilo iz njenog istorijskog prostora na istoku”, zaključuje Aleksandar Radić.