Čekaju nas gladne godine

Bivalo je suša i ranije: 2003, pa 2007. godine, ali ovakvu, kaže Žarko Kobilarov (50) iz Zmajeva, u poslednje tri decenije, koliko se bavi poljoprivredom, on ne pamti. U njegovom kraju, oko Vrbasa i Srbobrana, najplodnija je zemlja u Vojvodini. Tu je zbog suše rod kukuruza prepolovljen. A na Telečkoj visoravni, u srednjem Sremu, i u Banatu, celom, biće njiva odakle se neće ubrati ni zrno. Žarko Kobilarov je jedan od većih proizvođača kukuruza i soje. On i njegova porodica žive od zemlje. Ćerka je završila Pedagošku akademiju, sin privodi kraju studije na Poljoprivrednom fakultetu. Posle će, sa ocem, na njivu. Analitičara nam i eksperata, i za poljoprivredu, ne manjka, ali ako neko oseća, i zna, kakve su razmere suše, i kakve će biti njene posledice, onda su to sami ratari. Dakle, Žarko. krivica „Nemoj da me pitaš koliko zemlje obrađujem, to je kao da ja tebe pitam kolika ti je plata...“, kaže na početku. Posle dođemo do 200 hektara. Još docnije, njegov sin Proka (22), koji je ime dobio po dedi, reći će da imaju sve potrebne mašine. Najnovija je sejalica za pšenicu koja zrno po zrno ubacuje u nepooranu zemlju, kako bi se sačuvala vlaga u tlu. Slično su na nekim njivama sejali i kukuruz: zemlja se plugom ne prevrće, već samo zagrebe do dubine od 30 cm, i tu položi seme. Proka kaže da se pokazalo da je tako zasejan kukuruz bolje podneo sušu. Potvrđuje tako Žarkovu priču, koji kaže da su i poljoprivrednici delom sami krivi za ono što ih je snašlo: preduslovi za dobar rod su priprema zemljišta uz sve agrotehničke mere u jesen i u proleće, zatim setva odgovarajućim semenom, i zaštita od bolesti i korova. Ko je to uradio kako treba... E, sad, semena ima raznog, i domaćeg i iz uvoza. Žarko kaže da je četiri godina važilo „samo je uvozno seme dobro”, a sad se, podjednako euforično, navijalo za domaće. Istina je, kao i uvek, negde na sredini. On će na jesen videti kako se koje pokazalo, jer mnogi proizvođači svoje seme reklamiraju kao „tolerantno na sušu”, a posle se ispostavi da je „reklama samo reklama...” A trebalo je i pogoditi pravi „sklop” - broj stabljika po hektaru. Ovog sušnog leta, gušće sejan kukuruz lošije je prošao. Jer, jedno je šta piše u uputstvu proizvođača semena, a drugo su konkretni uslovi na njivi. Posle razgovora sa Žarkom, stigla je vest da je novi ministar poljoprivrede otpustio 1.600 agronoma privremeno zaposlenih da pomažu seljacima. Kakav god da je razlog, ima nešto u toj nauci korisno, i ne znaju sve seljaci najbolje sami... Ali, da se vratimo na Žarkovu priču, osnovni problem ove godine je suša. Jednostavno, nema vode. I sneg je zimus, kaže on, podbacio. „Sedamdeset santimetara snega ti je sedam santimetara vode. A šta je to, dve kiše...” Od kanala za navodnjavanje, opet, nikakve vajde nema: decenijama su zapuštani, zatrpani su ili zarasli u trnje, i vodom iz njih sada se navodnjava tek oko jedan odsto njiva. Za obnovu celog sistema potrebna su ogromna sredstava, a efekat bi opet bio nesrazmerno mali - pokrilo bi se, ceni Žarko, oko pet odsto površina. glišić A kad se pomenu cene, seljak ne može a da ne podseti na skupe pesticide i đubrivo, i na političke odluke koje su određenim grupama dale monopol i pravo da divljaju, pa je tako prošle godine veštačko đubrivo koštalo 350 evra po toni, a ove - 530! Poljoprivrednici najčešće nemaju para da plate u gotovom nego ugovaraju razmenu za useve posle žetve, pri čemu i cenu useva određuje prodavac, pa na kraju ispadne kao u pričama Milovana Glišića - skidanje kože s leđa. Kobilarov ističe da osiguravajuće kuće ne nude mogućnost osiguranja od suše. Samo od grada. Računaju da im je rizik prevelik. Valjda zato seljak može da osigura staklo na autu, ali ne i na kombajnu. „Možeš kukati uvek, ali sad je situacija takva da seljaku zaista treba pomoći!”, kaže Žarko Kobilarov, ratar iz Zmajeva. Naći će se dosta onih koji će reći da su sve to „seljačke tužne priče”, i da situacija nije tako loša. Kad je ovih dana počelo da se govori o proglašavanju suše elementarnom nepogodom, kako bi se stvorio zakonski okvir za pomoć poljoprivrednicima, čuli su se glasovi da će „eto, opet, iz zajedničke kase pare otići na jednu stranu”. Naš sagovornik ubedljiv je da seljaku treba pomoći, jer od njega zavise i ostali. Sledeće činjenice i veze nesporne su: loš rod kukuruza izazvaće skok njegove cene; visoka cena kukuruza nateraće odgajivače stoke na masovno klanje, jer im se tov ne isplati; smanjenje stočnog fonda ima za posledicu smanjenje ponude mesa u gradovima, odnosno skok cena. Iste posledice ima i smanjeni rod šećerne repe i suncokreta - poskupljuju šećer i ulje, a posledično i ostali artikli... To je za ovu godinu. E sada, ratar koji je zbog suše ove godine pretrpeo štetu, na proleće neće imati para da zaseje sve što bi mogao da obradi, pa će i sledeće godine kukuruza, i bez suše, biti manje... i tako ukrug, u spiralu naniže. Čekaju nas gladne godine. EKONOMISTA Zato seljaku treba pomoć. I Žarko počinje da nabraja, dok njegov kum i susedi koji prate naš razgovor - odobravaju. Pod jedan, kaže, i savije prst: da se seljak za ovu godinu oslobodi plaćanja nadoknade za navodnjavanje i odvodnjavanje. Srbijavodama i Vojvodinavodama daje 1.500 dinara po hektaru, onako kako plaćamo i TV pretplatu, imali signal ili ne. S tim što se, rekosmo, sada navodnjava jedan do dva odsto njiva, a plaćaju svi. Drugo: da se na godinu dana odloži otplata kredita koje je subvencionisalo Ministarstvo poljoprivrede. Seljaci su mogli da podignu do pet miliona dinara, sa kamatom od šest odsto na tri godine, bez evro-klauzule. Treće: zakup državnog zemljišta, koje se na licitaciji uzima na tri godine, plaća se od 200 do 500 evra po hektaru, do 30. septembra za narednu godinu. Od tog novca, 30 odsto ide Ministarstvu poljoprivrede, 30 Pokrajini, a 40 odsto lokalnoj samoupravi. Žarko kaže da bi trebalo seljacima omogući da ove godine to plate kad skinu useve sa njiva. Savija četvrti prst: poštovati ranije dati rok za podelu ostatka bonova za regresirano gorivo. Poljoprivrednici imaju pravo na 85 litara regresiranog goriva po hektaru, dobili su u proleće 40, sad čekaju ostatak. Sa bonovima kupuju gorivo po za 60 dinara umanjenoj ceni. Vrednost ovih bonova ulazi u ukupnu potporu poljoprivrednicima od 12.500 dinara po hektaru. Ostatak dobijaju u novcu, jedan deo avansno, a drugi - i tu je zvrčka - kad dokažu da su ostvarili nešto što se zove „referentni prinos”. U protivnom, vraćaju sve što su od tih 12.500 dinara dobili, nekih 7.000-8.000. Ta je lestvica prilično nisko postavljena, i u normalnim uslovima lako dostižna, ali „referentni prinos” kao uslov za ostvarivanje prava na subvenciju, kaže Žarko Kobilarov, ove godine zbog suše treba ukinuti. Na potezu je Vlada. Seljaci u Zmajevu oprezni su, kažu da će sačekati sa ocenama novog ministra dok ne počne da radi. Ali jedan u Žarkovom dvorištu vrti glavom: „Ekonomista je...” „Pa šta ako je, imaće stručne savetnike...”, kažemo. „Kad kuća napreduje? Kad domaćin zna posao...”, kaže Žarko Kobilarov lakonski.  Struju na njive Kobilarov ne spori potrebu da se uredi sistem za navodnjavanje, ali misli da u izjavama zvaničnika ima malo poznavanja realne situacije. Niko, na primer, ne pominje elektrifikaciju atara uporedo sa kopanjem kanala. Jer, za navodnjavanje jednog hektara potrebno je godišnje, zavisno od kulture, od 400 do 800 litara nafte, što se pri sadašnjim cenama goriva nikako ne isplati. Na struju je, kaže pozivajući se na iskustvo iz Evrope, sedamnaest puta jeftinije!