Ponosna Srbija

Evropske, reformske, zapadne vrednosti, kod onih koji su u njih verovali, poljuljane su i povlače se pred ksenofobičnim likovanjem.

Toliko strasti, emocije, nacionalnih osećanja i patosa povodom, ipak, samo jedne presude. Sudovi greše. To svi znamo. Ovaj, sporni, odluku je doneo sa jednim glasom razlike, uz prateća osporavanja stručnjaka, političara i medija širom Evrope nije to, dakle, unisono klicanje hrvatskim zločinima. Oslobađanje komandanata operacije u kojoj je ubijeno skoro dve hiljade ljudi (njihova tela, u nizu, bila bi dugačka preko tri kilometra) a dve stotine hiljada prognano, za nas znači i konačni ratni poraz, i dokaz svih teorija zavere, i demonstraciju nepravednosti kojoj su Srbi izloženi, i amnestiju Hrvata ne samo za Oluju, nego i za Jasenovac, i ispravnost svih onih stavova o ugroženom srpskom nacionalnom biću, okruženom neprijateljima i pritvornim prijateljima, zapadnim dvoličnim, licemernim pokvarenjacima...

Odluka bilo kog od tri sudije koji je dao većinu za oslobađajuću presudu, bez obzira na to da li je pogrešna zbog političkih razloga, njegovog neznanja, zlonamernosti ili nekog interesa, ne bi trebalo da je razlog za takvo osećanje. Ono je nastalo na razumljivoj frustraciji iz devedesetih, ali bi Srbi, u stvari, trebalo da budu ponosni.

Mi naše zločince nismo poslali u Hag zato što su Srbi, nego zato što su zločinci. Nismo ih poslali da bi nas primili u Evropsku uniju, nego tamo hoće da nas prime zbog toga što smo svesni da svaki zločinac treba da odgovara. Mi ni ne treba da idemo u Evropsku uniju zbog nje, nego zbog nas, zbog vrednosti koje su nama potrebne i koje postoje, bez obzira na pogrešan stav jednog od trojice sudija. A kako se ponašaju Hrvati, to je njihov problem.