Nož u leđa evropskoj Srbiji

Oslobađanjem dvojice hrvatskih generala završen je rat a naša velika pobeda postala čista kao suza, moglo se čuti od običnih građana iz svih krajeva Hrvatske, političkih lidera levice i desnice, biskupa i estradnih zvezda koji su bili deo nacionalne euforije. U Srbiji je na tvrdnje o trijumfalnom kraju rata odgovoreno sa nekom mešavinom ogorčenosti, nemoći i prevarenosti, ali još nije niko rekao da bi ta presuda mogla da bude početak velikog poraza. Nastavak poraza, koji se dogodio davno ali je potvrđen prošle nedelje, građani Srbije mogli bi da posmatraju već 29. novembra kada bi Ramuš Haradinaj mogao hašku sudnicu da napusti kao nevin čovek, vrli humanista i borac za multietničko Kosovo. A finale tog brodoloma moglo bi da sačeka procese pred Međunarodnim sudom pravde, u kojim se Hrvatska i Srbija međusobno optužuju za genocid.

Istraživanja javnog mnjenja pokazuju da građani Srbije nikada nisu poverovali da će se u Hagu sresti pravda i pomirenje između balkanskih naroda, ali je saradnja sa tim sudom doživljena kao neka veoma neprijatna obaveza ili ozbiljna žrtva za evropsku budućnost. Iako je dobar deo građanske Srbije godinama tvrdio da su suđenja u Tribunalu neophodna jer naši sudovi nisu u stanju da organizuju fer i korektno suđenje, iz arhive američkih diplomatskih depeša, sakupljenih u Vikiliksu, jasno se vidi da je američka ambasada u Hagu imala toliki uticaj na suđenja i sudije, da je često morala da arbitrira u sporovima koji su izbijali u samom sudu. U jednoj od depeša američkog ambasadora Kliforda Sobela čak se navodi da je glavni junak presude Gotovini i Markaču i predsednik Suda, Teodor Meron, dolazio da od Sobela traži da se Karli del Ponte ne produži mandat. Novu blamažu sud je doživeo kada su njegovi tužioci ali i politički zaštitnici dozvolili da čak 30 svedoka u procesu protiv Ramuša Haradinaja bude likvidirano, dok isti sud lideru radikala Vojislavu Šešelju nikako ne može da oprosti što je otkrio identitet zaštićenih svedoka. Kada je jedan beogradski urednik pitao dvojicu najuticajnijih zapadnih ambasadora u Srbiji kako se to u Srbiji sa užasavanjem posmatra što izborna lista radikala nosi ime Vojislava Šešelja, dok se istovremeno s odobravanjem posmatra kako se Ramuš Haradinaj pušta iz haškog zatvora kako bi vodio izbornu kampanju svoje partije, ambasadori su imali sasvim lakonski odgovor: zato što procenjujemo da je Haradinaj demokratski lider.

GLUMICA
Ponašajući se kao ocvala odavno zaboravljena glumica koja pijana u kafani galami kako mora da odbija sve te silne uloge, zvaničnici Srbije saopštili su da će saradnju sa Tribunalom svesti na tehnički nivo ili je preispitati. Ova presuda je izazvala politički fenomen u Srbiji, koji se može opisati kao apsolutno jedinstvo u njenoj osudi, od Nataše Kandić do srpskih radikala, ali činjenica da ni u Hagu ni pred hrvatskim sudovima u proteklih 17 godina niko nije dobio ni dva dana zatvora zbog Oluje ostaviće teške, jedva izmerive posledice na evropske perspektive Srbije, odnose u regionu, dok će istom presudom čitava srpska politička scena biti gurnuta na desnu stranu.

Predsednica skupštinskog odbora za evropske integracije Milica Delević u razgovoru za NIN kaže da će haška odluka svakako imati negativan uticaj na evropske integracije jer je značajan broj građana uveren da je saradnja sa Tribunalom samo neka vrsta stepenice ka EU. Imamo sud koji su osnovale UN, ali su EU i Tribunal u svesti građana tesno povezani, zbog čega bi ovakva presuda mogla da dodatno smanji podršku evropskim integracijama. Građani su već ranije prestali da imaju nekakav idealistički odnos prema EU, jer shvataju da su te integracije naša realna potreba a ne neka obećana zemlja koja će sama po sebi rešiti sve probleme, a ovakva presuda bi mogla samo da osnaži taj evroskepticizam i ohrabri nacionaliste na svim stranama. Paradoksalno je da su se za ovakvu presudu izjasnile sudije iz SAD, Jamajke i Turske, dok su sudije iz zemalja EU, Italije i Malte, bile protiv te odluke, ali će ta nepravda svejedno imati negativne posledice po evropske integracije. Zato bi i lideri u Srbiji i Hrvatskoj trebalo da smire strasti među građanima, kako bi nekako nastavili dalje, kaže Delevićeva.

Evropa je već tokom kampanje za majske izbore istisnuta sa položaja ključnog političkog aduta za dobijanje ili gubljenje vlasti, iako je pre samo četiri godine izgledalo da evropska budućnost stanuje iza prvog ugla. Posle majskih izbora, evropske integracije nisu u prvom planu ni glavnog političkog zastupnika te ideje u Srbiji, Demokratske stranke, a od čelnika te stranke se poslednjih meseci mogu čuti lamenti kako ih je Brisel izdao, pustio niz vodu jer je kod naprednjaka primećena veća spremnost na kompromise. Zato se i može dogoditi da ova hronika najavljenih haških poniženja znatno veću štetu nanese DS i ostalim predstavnicima građanske ili druge Srbije nego pripadnicima vladajuće koalicije koji nisu ubeđivali građane da će evropske integracije biti prebačene u petu brzinu čim se okonča saradnja sa Hagom. U jednoj depeši iz Vikiliksa navodi se da je američki ambasador za saradnju sa Haškim sudom Stefan Rep tokom posete Srbiji 2009. saopštio predsedniku Tadiću da obaveza Srbije nije samo saradnja sa Tribunalom, već i da predsednik Srbije i drugi zvaničnici pozitivno i sa poštovanjem govore o Hagu kako ne bi ugrozili evropsku budućnost.



NEREALNO
Zanimljivo je da su glavni zastupnici evropske Srbije u više navrata davali sasvim nerealna obećanja, prema kojima je EU bila udaljena uvek za jedan mandat ili četiri godine. Od obećanja iz kampanje DOS-a 2000. godine da bi Srbija mogla da dobije članstvo već 2004, do bivšeg premijera Zorana Živkovića koji je 20. 7. 2003. pred brojnim novinarima precrtao ili sklonio tačku na datumu i rekao da bi 2007. mogla da bude ta godina kada ćemo ući u EU, do Borisa Tadića koji je na skupštini DS 2010. godine kao cilj naveo ulazak u EU do 2014. godine. Kada su iz samog Brisela počele da stižu poruke da će Srbija, zbog unutrašnjih problema u EU, na članstvo pričekati više nego što je mislila i ispuniti neke nove uslove na koje nije mislila, predstavnici nove vlasti ali i nešto što se zove intelektualna elita su prioritete politike sveli na spasavanje od ekonomske krize ili borbu protiv korupcije. Neki komedijant slučaj se pobrinuo da najmoćniji čovek u vladi, Aleksandar Vučić, koji je pre nekoliko godina obećavao sigurnu kuću Ratku Mladiću, najsmirenije dočeka veliki šamar iz Haga.

Lider partije čija se politika iz devedesetih nalazila u optužnicama a lideri pred sudom, premijer Ivica Dačić je oštrom retorikom i jakim izrazima o vraćanju u devedesete uspeo da prikrije glavnu poruku da je Srbija svesna realnosti i da ne može da se žali na svetske nepravde. To smirivanje strasti je novoj vlasti neophodno jer znaju da će posle mogućeg oslobađanja Haradinaja i novog izliva nacionalnih frustracija biti veoma teško nastaviti pregovore sa Hašimom Tačijem, koji su posle Haga postali glavni uslov za evropske integracije.

Naši birači ionako imaju jako loš stav o Hagu, pregovorima sa Tačijem, zbog čega moramo da na jednoj strani glasno osudimo taj skandal od suda, ali ne smemo da pokrenemo lavinu koja bi i nas mogla da odnese. Jedina dobra stvar u ovoj nesreći je što zaista nismo bili promoteri te saradnje i što se nalazimo na kraju tog haškog tunela, ali sve ostalo vas ostavlja bez teksta, kaže visoki funkcioner naprednjaka koji je insistirao na anonimnosti. Kao što je presuda Gotovini i Markaču bila svojevrsni šamar turboevropskim liderima i prvacima građanske Srbije, koji su godinama zbog interesa, ili iz iskrenih uverenja, zastupali neophodnost suočavanja sa ratnim zločinima i izručivanje celog državnog i vojnog vrha, tako je ta presuda naknadno dala za pravo ovdašnjim teoretičarima zavere koji su godinama primani sa podsmehom ili osudom. Tako su Teodor Meron i kolege doveli do toga da i zagovornici jasnog raskida sa Miloševićevim nasleđem pitaju: a šta je to rekla Smilja Avramov, a šta Kosta Čavoški. Na samoj političkoj sceni, pobednici iz ove serije haških blamaža bi mogli da budu DSS, kao jedina parlamentarna stranka koja se protivi ulasku u EU, ali i niz desničarskih organizacija koje bi na sledećim izborima ili demonstracijama pokazale snagu.



SKANDAL
Zvaničnici iz Zagreba i Sarajeva su od izbora nove vlade Srbije stavljali do znanja da bi Nikolić, Dačić ili Vučić morali da dokažu da su promenili politiku, ali se može pretpostaviti da će, posle kolektivnog delirijuma u Hrvatskoj ili masovne ogorčenosti u Srbiji zbog presude, saradnja u regionu imati sve ozbiljnija iskušenja. Iako su hrvatski zvaničnici ranije govorili da neće poziciju člana EU koristiti za blokadu evropskih integracije Srbije, ne bi se trebalo iznenaditi da problem razgraničenja na Dunavu ili odštete žrtvama rata postane jedan od uslova na putu ka EU. Visoki funkcioner SNS Vladimir Božović za NIN kaže da presuda jeste pravni skandal koji će odnose u regionu vratiti korak unazad ali Srbija ne treba da odustaje od politike regionalne saradnje i evropskih integracija. Vidimo da stižu brojne nediplomatske izjave iz Hrvatske, ali na drugoj strani Srbija kao najveća zemlja ima i najveću odgovornost za stabilnost i rešavanje svih otvorenih pitanja.

Od stranih diplomata u Beogradu se može čuti da će velika buka i bes oko haških presuda ubrzo proći, pa će balkanske zemlje nastaviti tamo gde su zaustavljene u petak 16. novembra. Nije, međutim, jasno šta će se dogoditi ako Gotovina, Markač ili Haradinaj, kao vlasnici diploma da su hrvatska i kosovska država čiste kao planinsko jezero, odluče da preuzmu vlast. Posmatrači nacionalnog delirijuma u Hrvatskoj, u kojem su se posebno isticale zvezde koje nikako ne mogu živeti bez beogradske publike, ali i ponašanja i nastupa samog Gotovine, mogli su lako zaključiti da bi general mogao lako da postane predsednik Hrvatske. Poznata hrvatska kolumnistkinja Jelena Lovrić komentariše da se Gotovina ponaša i govori kao da je angažovao najbolju pi-ar agenciju u Hrvatskoj, kao i da bi lako mogao da bude predsednički kandidat kojeg bi podržala Katolička crkva. Ako se Ramuš Haradinaj bude trijumfalno vratio na Kosovo, imaće odličnu poziciju za zauzimanje neke liderske funkcije. A onda bi se već i među mlađom generacijom u Srbiji, koju neki sociolozi opisuju kao nacionalističku sa razlogom, mogao da se rodi neki lider koji će sa prezirom gledati na pomirenje ili saradnju. Tako bi mogla da se završi priča o sudu na kojem je trebalo da se sretnu pomirenje i pravda. 


Suzana Grubješić Potpredsednica Vlade Srbije

Ne idem u euforični Zagreb

Do sada su zvaničnici Srbije i Hrvatske govorili da bi zemlja koja je na pragu članstva u EU, mogla da bude saveznik ili lobista Srbije na putu ka EU. Postoji li opasnost, posle haške presude ali i uoči procesa pred Mećunarodnim sudom pravde, da Hrvatska postane prepreka?

Želim da verujem onome što je Vesna Pusić izjavila da Hrvatska neće blokirati svoje susede koji su na putu ka EU. Mi sa Hrvatskom imamo Protokol o saradnji u oblasti evrointegracija od 2009. koji važi do marta 2013. i prema kojem dobro sarađujemo, koristeći iskustva Hrvatske iz procesa pridruživanja. Naravno, postoje otvorena pitanja iz bilateralne saradnje i ona se moraju rešavati, počev od međusobnih tužbi pred MSP, preko demarkacije granice pa do diskriminatornog ponašanja Hrvatske prema pokušajima naših kompanija da tamo investiraju, a da je pritom Srbija na drugom mestu hrvatskih izvoznih destinacija, što proizvodi stalni deficit na našoj strani.

Vi ste otkazali posetu Hrvatskoj, u kojoj meri će se ova presuda, kao i dijametralno različiti odnosi prema ratovima, odraziti na proces pomirenja i saradnje u regionu?

Ova presuda ne oslobađa samo generale od komandne odgovornosti, što je skandal sam po sebi, jer je komandna odgovornost uvedena upravo zato da oni koji su vodili te operacije ne mogu da se izgovaraju da nisu direktno počinili zločine niti da su dali naredbu da se počine zločini, već na izvestan način amnestira i direktne počinioce zločina jer njima ni 17 godine od Oluje nije suđeno. Ni do sada proces pomirenja u regionu nije dao spektakularne rezultate, a posle ovakve presude teško da će se nastaviti makar sa istim tempom i entuzijazmom. A upravo je Haški tribunal trebalo da ima značajnu ulogu u tom procesu.

Ispitivanja javnog mnjenja pokazuju da opada podrška evropskim integracijama, a sva je prilika da će ovakva presuda taj trend samo osnažiti. Ima li Vlada Srbije neki način da podigne nivo te podrške?

Podrška evrointegracijama će rasti ukoliko se nešto pozitivno desi u samom procesu, a opadati ako napretka nema. Setimo se da je podrška bila preko 70 odsto kada su nam ukinute vize. Vlada je jasno opredeljena da u najkraćem roku obezbedi dobijanje datuma za početak pregovora sa EU, kao i da sprovođenjem unutrašnjih reformi u ekonomiji, pravosuđu, vladavini prava, borbi protiv korupcije obezbedi veću podršku građana za ubrzanje evropskog puta. Pokazali smo i racionalnost i pragmatičnost otvaranjem političkog dijaloga sa Prištinom i sprovođenjem sporazuma iz tehničkog dijaloga, što sve doprinosi uverenju da je Vlada spremna da goruća pitanja rešava odmah, na početku mandata, a ne da sa međunarodnom zajednicom igra igru da sačekamo pa da vidimo koja je Srbiju koštala izgubljenog vremena u procesu evropskih integracija.

Postoji li unutar vladajuće koalicije jedinstven stav prema regionalnoj saradnji, budući da iz Zagreba ili Sarajeva često možemo da čujemo da neki članovi Vlade tek treba da pokažu da su se zaista promenili i da vode novu politiku?

Ne želim da ulazim u to da li su nekome po volji ili nisu pojedini članovi vladajuće koalicije. Mogu da govorim samo o sebi ja nisam promenila politička uverenja. Zato sam i rekla da sada ne mogu da idem u Zagreb dok traje nacionalistička euforija. Protiv toga sam bila i biću ovde u Srbiji jer znam kuda nas je to odvelo i koliko je vremena bilo potrebno da se situacija promeni u korist normalnih ljudi kojima nacionalizam nije popio mozak tokom 90-ih.