Za državu jeftinije, građanima isplativije

Dok država na svakih 1.000 pozajmljenih američkih dolara godišnje za kamate plaća između 52,5 i 72,5 dolara, dotle građani za istu sumu, oročenu na tri godine, od ovdašnjih banaka dobijaju između 11 i 35 dolara, s tim što na taj prihod još plaćaju i porez od 15 odsto. Država, dakle, svake godine plaća skoro 40 dolara više nego što dobijaju njeni građani kada istu sumu dolara polože na štednju.

Kako se država od septembra prošle do sredine novembra ove godine, kroz tri emisije evroobveznica, zadužila za ukupno 2,75 milijardi dolara, ta razlika na ceo iznos duga je čak 110 miliona dolara! Toliko bi država godišnje mogla da uštedi da je novac pozajmila direktno od građana, uz istu kamatnu stopu koju oni dobijaju od banaka.

Pošto je malo verovatno da bi, uz isti prihod koji im donosi i kamata na štednju, građani hteli da kupuju državne dužničke hartije, realnija je opcija da prinos na narodne obveznice bude nešto veći od kamata na štednju. To bi bila dobitna kombinacija za obe strane. Država bi na taj način mogla da obezbedi deo nedostajućeg novca i da uštedi nekoliko desetina miliona evra, a građani bi, čak i ako taj prihod ne bude oslobođen od plaćanja poreza, dobijali bar upola više nego što im sada daju banke kada novac oroče kod njih.

Ova ideja NIN-a mogla bi da postane stvarnost, jer je naišla na pozitivnu reakciju nadležnih. Vlajko Senić, državni sekretar u Ministarstvu finansija i privrede kaže za NIN da se radi o dobroj ideji, za čiju realizaciju ne postoji nijedna prepreka. Ako se država odluči na takav korak, emitovaće se obveznice u nižim apoenima, kako bi što veći krug građana mogao da ih kupuje, navodi Senić, prema čijim bi rečima te obveznice mogle da se kupuju na šalterima banaka.

MILIJARDE
Uz opasku da država ima trajni i rastući deficit budžeta, a stanovništvo i pored niskih dohodaka rastuću štednju, ekonomista Miodrag Zec ističe da građani štednju ustupaju bankama po nižim kamatnim stopama od onih koje na svoj dug plaća država. Umesto da građani štede dolare u bankama uz kamatu od dva do 2,5 odsto, a onda ih banke pozajmljuju državi uz znatno višu kamatu, treba razmisliti o dugoročnim obveznicama, koje bi, uz prinos od 4,5 ili pet odsto, mogli da kupuju građani. Tako bi se smanjili troškovi zaduživanja države i istovremeno povećali prihodi stanovništva, kaže Zec.

S obzirom na to da je država ionako garant štednje, on smatra da bi bilo razumno omogućiti građanima da direktno pozajmljuju devize državi. Kao osiguranje da će te obaveze biti izmirene može da posluži ogromna, još nepopisana državna imovina - zemlja, nekretnine i akcije Telekoma i EPS-a, predlaže Zec.

On kaže da bi se time prekinula i loša praksa da se sav višak novca investira uglavnom u nekretnine, što je za građane često bio jedini način da se zaštite od visoke inflacije i obezvređivanja novca.

Od osam milijardi evra, koliko trenutno iznosi štednja stanovništva, u kupovinu deviznih obveznica države moglo bi da se preorijentiše bar dve milijarde evra. Uostalom, nije logično da građani imaju poverenja u strane banke, a nemaju u državu, koja je i garant za njihove uloge do 50.000 evra, ističe Zec, prema čijim je rečima finansijski sektor do sada bio očigledno povlašćen, jer je i pored dodatnih troškova u vidu visoke obavezne rezerve i troškova osiguranja štednje ostvarivao visoku dobit od finansijskog posredovanja.

KAMATE
Ideja o narodnim obveznicama nije nova i neke zemlje su emitovale takve papire ili razmatraju tu mogućnost, kaže Nenad Gujaničić iz brokerske kuće Sinteza. Praksa ovih dužničkih papira postoji na japanskom tržištu kapitala, Italija je nedavno tako prikupila 18 milijardi evra, a ovaj predlog proteklih meseci uveliko se razmatrao i u Hrvatskoj, kaže Gujaničić. I on smatra da se radi o odličnoj ideji koja može da poboljša strukturu duga države.

Veliko je, međutim, pitanje da li bi se ovom emisijom prikupio neangažovani kapital, koji građani drže u slamaricama. Ako bi se to desilo ovaj projekat bi bio pun pogodak. Prikupila bi se sredstva koja nisu uposlena, zarada na obveznice bi ostala u zemlji i kasnije bi podsticala ukupnu tražnju, a i država bi mogla da se jeftinije zaduži. Međutim, verovatnije je da bi se emisijom ovakvih obveznica privukao deo depozita iz banaka, koje bi se onda uključile u trku povećanjem kamata. U krajnjoj liniji ovo bi moglo povećati pritisak i na preduzeća, koja bi teže dobijala kredite, a u slučaju rasta kamata na štednju verovatno bi došlo i do poskupljenja kredita, ukazuje Gujaničić.

Sa aspekta tržišta kapitala, ovo bi, prema njegovim rečima, bio značajan pomak ka povećanju ponude kvalitetnih finansijskih instrumenata države, jer su sada investitorima na raspolaganju isključivo obveznice stare devizne štednje koje već 2016. u potpunosti dospevaju na naplatu. Postoje istina i obveznice Trezora emitovane u evrima, ali one nemaju kontinuirano i kredibilno sekundarno tržište, na koje bi se mogli uključiti i drugi investitori osim institucionalnih, zaključuje Gujaničić.

Ako država do sada nije emitovala narodne obveznice iz neznanja, onda je problem rešiv, zaključuje Miodrag Zec i naglašava da je za nešto više od godinu dana, kroz tri emisije evroobveznica, država stimulisala uvoz kapitala iz inostranstva, pre svega iz SAD i Evropske unije, a istovremeno domaći kapital leži u slamaricama. Ili u najboljem slučaju vlasnici dolarske štednje mogu da računaju na kamatu od 3,5 odsto, što je maksimum koji nudi samo jedna banka u Srbiji. U većini ostalih je prinos na dolare oko 2,5 odsto, a jedna banka na štednju u američkoj valuti odobrava kamatu od samo 1,1 odsto i to pod uslovom da se ulog oroči na tri godine! A država za milijardu dolara, pozajmljenih u septembru prošle godine, plaća 6,6 puta veću kamatu!

Zato ima mišljenja i da bi emisijom narodnih obveznica država prevremeno mogla da otplati i najskuplje stare kredite, u koje svakako spada i dug Londonskom klubu, na koji se od 2009. obračunava fiksna kamata od 6,75 odsto, a poslednja rata za plaćanje dospeva tek 2024. Isto važi i za kredite nekim preduzećima, poput Galenike, za koje je država garantovala, pa će na kraju najverovatnije morati i da ih otplaćuje, uz kamatu veću od 7,5 odsto i to u evrima!

Višestruka korist

Sekundarna korist od emisije narodnih obveznica, slažu se svi sagovornici NIN-a, je što bi prihod od kamate ostao u zemlji. Ove godine samo za otplatu kamata po osnovu javnog duga isplaćeno je 59 milijardi dinara, a u budžetu za 2013. za te namene predviđeno je čak 85,6 milijardi dinara, od čega će 38,8 milijardi dinara ili oko 350 miliona evra biti isplaćeno poveriocima iz inostranstva. Da je taj novac ostao u zemlji, on bi bar delimično uticao i na rast tražnje za domaćim proizvodima, čime bi se stvorio manevarski prostor i za povećanje bar nekih sektora proizvodnje.

To bi očito bilo i u interesu države, konstatuje Senić, prema čijim bi rečima emisija narodnih obveznica bila i vrsta pritiska na finansijsko tržište, na kojem bi se pojavila i nova dužnička hartija, ali i novi igrači građani. To sigurno ne bi škodilo, a povećalo bi konkurenciju, zaključuje Senić.