Srbija estradnog poniženja

Demagogija i populizam ponovo karakterišu javni politički govor kao način da se prodaje ideologija. I to se lako prima u kulturno zapuštenoj zemlji, u kojoj su pevačice važnije od naučnika. O tome koliko će takva atmosfera oštetiti inače slabu sposobnost srpskog društva da razvija kritički diskurs razgovaramo sa Milenom Dragićević Šešić, profesorkom Fakulteta dramskih umetnosti i šefom UNESKO katedre za kulturnu politiku i menadžment pri Univerzitetu umetnosti u Beogradu.

Posle tri meseca nove Vlade uglavnom se raspravljalo o njenim dometima u politici i ekonomiji, ali ne i u kulturi. Sudeći po prvim znacima u kakvoj ćemo atmosferi, što se tiče kulture, živeti?

Prvi znaci nisu povoljni ni na jednom nivou. Budžet je pokazao da i dalje Ministarstvo kulture ne spada u red značajnih ministarstava u Vladi. Nijedan projekat iz kulture do sada nije zavredio pažnju Vlade. To je dakako signal da je Ministarstvo kulture prepušteno samo sebi. Sa druge strane, Ministarstvo kulture do sada nije dalo ni naznaku neke buduće razvojne vizije pa čak ni konkretnih smerova u kojima bi želelo da ide, ne reaguje na krizne situacije u ustanovama kulture, poput Narodnog pozorišta, ili reaguje isključivo kroz postavljenja, prethodno licitirajući imena po principu ko se koga priseti, ignoriše Zakon o kulturi po kome bi morali da se raspisuju konkursi... Sve to pokazuje da je kultura daleko na listi prioriteta ove vlasti.

Pomenuli ste postavljenja u kulturi, šta su posledice kad je partijska logika iznad kompetentnosti?

I iznad logike profesije! Apsolutno se kultura ne vidi kao profesionalno polje, nego kao polje za udomljavanje kadrova. Partijska logika je jedina logika, a ne stručnost i kompetencija. A uz to, misle, ekonomija i politika su važne a u kulturi može da bude ko god hoće. Dakle, ako se ne primenjuje Zakon u kulturi, pravne države nema. Ako nema pravne države onda nema ni države u savremenom smislu te reči.

Proučavajući duh vremena devedesetih pokazali ste da je turbofolk kultura bila dominantni kulturni model, pa i politički projekat. Čime je obeleženo vreme danas?

Vreme danas obeleženo je tabloidizacijom, glamurom, konzumerizmom - potrošačkom kulturom. Ovo je vreme takozvanih celetoida. Slavni u Srbiji čak više nisu ni zvezde u klasičnom smislu reči. To su upravo celetoidi, oni koji su pet minuta popularni, proizvedeni na brzinu u nekom od rijaliti ili sličnih programa. Političari su, naravno, shvatili da i oni moraju biti slavni, a da bi to bili, moraju postojati u tabloidima. A to znači da moraju prvo da proizvedu tabloide, dabome kroz tajno vlasništvo ili uticaj.

I koje su karakteristike tabloidne politike i politike kao estrade?

Političari teže da se kroz estradni diskurs približe zabavi. Zabavljaju narod tako što ponižavaju, ismevaju, čak vrlo vulgarno napadaju političke protivnike i njihove poteze. Oni od politike prave jednu vrstu scene na kojoj ćemo se, u stvari, igrati keč ez keč ken, pa ko koga više uvalja u blato. Drugi oblik politike kao estrade je kad se političari direktno estradizuju. Nije problem da neko zapeva, ali ako nastoji da po tome bude prepoznatljiv u javnosti, što mu je glavni krug prijatelja vezan za estradu, što je za njega mesto izlaska estrada, što bi za njega Srbija trebalo da bude jedna velika estrada, e to je onda problem politike. Kao i to uvođenje estradnih umetnika i umetnica u politiku, a da to ničim nisu zaslužili. Jasno je da svako ima pravo da se bavi politikom ali ne da se učlanite u partiju i da vas ta partija imenuje poslanicom, a da pre toga niste bili ni na jednom opštinskom odboru, niste prošli staž građenja sopstvene partije a pritom nemate ni neki stručni ni profesionalni kredibilitet. To je potpuna degradacija politike i institucija.

Pošto nema stručnosti, nema kompetentnosti, nema odgovornosti u politici, čini li vam se da u izobilju ima vulgarnog marketinga?

Uglavnom je sve vulgarni marketing. Od načina kako se odevaju, ponašaju pa do onoga šta govore. Vi možete politički biti jedno a da marketinški predstavite da ste nešto sasvim drugo. Možete marketinški da se predstavite kao oni koji se zalažu za Evropu, a da se ne pridržavate osnovnih evropskih standarda.

Hoćete da kažete da živimo simuliranu stvarnost?

Da, mi imamo simulirane realnosti. Oni kažu mi smo za Evropu koja nema alternativu, a nemaju nijedan instrument za to. Zašto? Zato što imamo, biću vrlo surova, i estradne političke analitičare. Oni se takođe bave analizama diskursa a ne analizama instrumenata javnih politika. Naši analitičari se ne bave analizom budžeta, raspodele, kako u kulturi tako i u ekonomiji, privredi, turizmu, nego se jednostavno uhvate za reči pojedinih političara i onda o tome grade neko zabavno štivo. Zato nam nedostaje prava politička analiza ovoga u čemu živimo.

Čini li vam se da je zbog surove političke upotrebe i trošenja ljudi došlo i do urušavanja društvenog ugleda, pa da ljudi koji imaju imalo integriteta beže od javnosti da ne bi bili provučeni kroz blato?

Nažalost, mislim da jeste. I sad imamo intelektualce koji se gade javnosti, povukli su se i ćute. Ali zato imamo estradnu Srbiju koja se valja po medijima. Naravno, postoje intelektualci nacionalne provenijencije koji takođe nisu tako često u javnosti i koji smatraju da im je osnovni zadatak da se bore za autohtonu, autentičnu srpsku kulturu. I oni, recimo, samo u ćirilici i ekavici vide autentičnost. E sad u okviru njih, imate estradnu podvrstu koja je na rečima za naciju, za kulturu, a predlaže estradnog zabavljača za direktora dečjeg pozorišta, što je stravična kontradikcija. Epilog takvog odnosa prema ljudima i kulturi jeste da mlađi novinari znaju za one koji se pojavljuju kao estradne ličnosti, a neke istinske intelektualce ne znaju. Često proveravam i sa mojim studentima koga znaju od srpskih naučnika, onda tu uvek bude tajac, nikog ne znaju. Sete se obično ovih ličnosti koje su u javnosti prisutne, a ne ličnosti koje su prisutne delima i ozbiljnim mišljenjem. Izgleda da je za srpske političare najvažnija takozvana treća Srbija, koja gleda Pink ili Foks, i u stvari ne misli ništa.

Ta treća Srbija je najpodložnija demagogiji i populizmu, omiljenim veštinama vladanja političara?

Jeste, jer se i dalje koriste te emotivne reči koje su vezane za naciju, tlo, krv. Kosovo je još uvek emotivno vruća tema. Oni će sad to da reše, a u Kancelariji za Kosovo nemaju nijednog kompetentnog čoveka za Kosovo. Mi nažalost u Srbiji nemamo kompetentne ljude ni za ove delove teritorije koji su evidentno naši. Niti nas je briga. Kad sam ranije pitala studente, ko je od vas bio na Kosovu, odgovor je bio: nije niko nikad. Sad ih pitate ko je bio u Sjenici. Pitaju vas gde je to. Ko je bio u Novom Pazaru? Niko. Negotinu, šta tamo ima? A u tom Negotinu - bogatstvo, kulturna raznolikost, tradicija, nematerijalno nasleđe, mitovi, groblja sa kamenim krstovima što liče na jermenske kačkare, koje su Jermeni sa najvećim poštovanjem stavljali u muzeje, a mi nemamo nadgrobne spomenike 17. veka iz negotinske krajine u Narodnom muzeju. Dakle, politika se bavi samo sobom i svojom vlašću i suštinski pretvara Srbiju u zapuštenu zemlju.

Kako ste u tom smislu razumeli jednu od prvih izjava ministra kulture o patriotskoj kulturi?

Razumela sam da je rekao ono što je partija koja ga je imenovala očekivala da kaže. Sam ministar kulture, interesantno, ima muzej koji ni po čemu nije patriotski, to je muzej automobila, onoga što su dostignuća nekog drugog dela čovečanstva, i ja to vrlo poštujem. Ali eho te izjave je pitanje mojih poslediplomaca da li sada moraju teze da predaju na ćirilici. LJudi počinju da se plaše. To je pritisak kojem sam i sama bila izložena od strane kolege koji je na svakom veću postavljao pitanje zašto ja referat predajem na latinici. Kako je smenjen Laslo Blašković, direktor Kulturnog centra Novog Sada zato što je tabla sa natpisom ove institucije bila napisana latinicom, ljudi shvataju da se menja atmosfera. I, pokušavaju da se uklope.

A tu, naravno, dolazi do izražaja čuveni podanički mentalitet.

Ima jedna izuzetna knjiga Geopolitika emocija koju je napisao Dominik Moisi, koja govori o emociji poniženja. Ako se narodu pothranjuje emocija poniženja, a to naši političari i mediji stalno rade, onda raste gnev, i produbljuje se nezadovoljstvo. Jer ti ljudi su već poniženi gubitkom posla, osiromašenjem, time što su prestali da budu ljudi koje bilo ko za šta pita, i njima je lako da razumeju kako je glavni krivac za celokupnu njihovu nesreću, u stvari, ta neka Evropa, koja nas u stvari neće, koja nas zaluđuje tim prijemom, pa nas odbacuje, koja kupuje od nas sve jeftino. Gnev je usmeren prema njoj, a ne prema onima koji su, na primer, uništili fabrike i ostavili te ljude bez posla. Nisu gnevni na stečajnog upravnika koji prima pet plata u pet preduzeća nego na glumca koji prima jednu platu, a radi još u dva pozorišta pa dobija neki honorarčić. To je potpuna inverzija i atmosfera u kojoj nestaje svaka odgovornost.

Obično se kaže da je kultura važna u tranzicionim periodima, jer utiče na promene u društvu, da li kultura u Srbiji ima taj kapacitet?

Kod nas teku obrnuti procesi, pa estrada utiče na kulturu a ne kultura na kultivaciju estrade. Pogledajte Sajam knjiga, on je estradizovan. Glavnu reč vode estradni pisci i estradne spisateljice. Sajam više nije mesto kritičnog dijaloga, debata. Napravljene su debate, učestvovali su dramski pisci iz regiona, ali od publike je bilo nas troje. A na estradnim događajima, gde su promovisane estradne knjige bile su stotine i stotine ljudi. Ivan Čolović je zbog toga odustao, on pravi svoj međunarodni sajam već pet godina i ima svoju publiku, ali to je opet jedan zatvoreni, uski krug. Vrlo poštujem Službeni glasnik što je promovisao urednike edicija i što je učinio nešto da se jednoj profesiji vrati dignitet. Uredničke politike u medijima, u izdavačkim kućama, u pozorištima kreiraju naš identitet, dakle savremena srpska produkcija jeste naš sutrašnji kulturni identitet. Ono što se danas napiše, objavi, izvede, to će za 50 godina da bude naša baština.

To govori da ne možemo da odmaknemo od duha palanke?

Za mene je knjiga Filozofija palanke, toliko živa da je citiram od vremena studija do danas. Duh palanke se svuda oseća. Imamo taj kompleks margine, kompleks više i manje vrednosti, koji idu zajedno. Megalomanija ide sa ksenofobijom. Mi imamo tu nacionalnu megalomaniju: Srbin je najveći, najpametniji, mi smo kreativan, inteligentan narod, naš student ode u beli svet, on je uvek najbolji. A sa druge strane kad god neko nešto predloži mi kažemo - pa to ne može, ovo je Balkan, ovde niko pojma nema, nemaš ti stručnjake... Sa jedne strane sebe ponižavamo, a sa druge smo puni sebe pa dozvolimo da pošaljemo u Evropu ljude koji ne znaju nijedan jezik. Veliki su naši nesporazumi sa svetom i sa sobom. 

Nauka pod partijskim okom

Kažete da kultura nije na listi prioriteta, a nauka?

Nauka, kultura i obrazovanje su u marginalizovanom položaju. Javnost je bez glasa progutala spajanje Ministarstva obrazovanja i Ministarstva nauke. Zašto govorim o nauci, kada govorim o kulturi, zato što bez naučnog istraživanja kulture nema ni kulturnog razvoja. A odnos prema nauci je takav da je Ustavni sud oborio član 64 Zakona o transferu nadležnosti Vojvodine čime se praktično zabranjuje Vojvodini da finansira nauku. Umesto da podstičemo i da tražimo da svaki grad, da svaka fabrika ima odeljenje za istraživanje i razvoj, mi ukidamo jednoj teritorijalnoj zajednici pravo da pomaže naučna istraživanja.

Liste za odstrel

Nezadovoljstvo i gnev vrlo lako prerastu u mržnju prema svemu što je drugačije. Osećate li to?

Ako sada desničarske organizacije prave liste za odstrel levičarskih organizacije a to niko ne sankcioniše, ako čak i neko ko će biti izabran za pomoćnika ministra kulture dozvoli sebi da objavi tekst u kome pravi liste za odstrel, onda to znači da je mržnja ponovo zaigrala svoj opasni pir. To su iste one liste, ako se sećate, s početka devedesetih godina na Radio Beogradu, u Beogradskom dramskom pozorištu... Mislim da smo toliko utrnuli da prihvatamo da živimo bez protesta sa užasnom količinom nasilja