Upodobljavanje Srbije

Nema smirivanja tla ni pola godine nakon političkog zemljotresa izazvanog majskom pobedom Tomislava Nikolića na predsedničkim izborima. Pomeraju se jedino epicentri potresa trenutno je na udaru lokalna samouprava, ali i druge važne poluge moći, poput policije, medija ili diplomatije.

Za obične smrtnike, ta faza postizbornog zaokruživanja vlasti mogla bi biti nezanimljivo natezanje između Kurte i Murte da nije primene nekonvencionalnih metoda, koje stvaraju utisak da je džinovska količina nečiste materije biološkog porekla pala na odgovarajući džinovski ventilator smešten nasred Srbije. Pri čemu se ne zna ko bi, nakon demisioniranja stigmatizovanog Olivera Dulića, makar po funkciji bio zadužen da svu tu prljavštinu očisti.

Sve je postalo moguće: da zemlja upadne u neku vrstu neproglašenog vanrednog stanja nakon tvrdnji o prisluškivanju javnih funkcionera i sablažnjavanja prvog potpredsednika vlade Aleksandra Vučića zbog laži pojedinaca iz vlade i MUP-a - da bi se ceo skandal završio nejasnim objašnjenjem o telefonskim listinzima i jasnom najavom smena u policiji.

TABLOIDI
Moguće su i tragikomične vesti iz opština zbog kojih je, valjda, i ustanovljena grozna reč upodobljavanje, a sve kako bi se objasnio proces raskidanja koalicija sklopljenih nakon izbora, s ciljem da se stvore novi sazivi čiji partijski sastav odgovara sastavu Dačić - Vučićeve vlade. Nije jasno šta je tu tužnije i smešnije slučajevi koje nije pratila baš nijedna kritika na račun smenjene vlasti (Užice, recimo), primeri koji govore o teškoćama u procesu smena jednih i izbora drugih zbog kojih je i sama vlada umela da bude uzdrmana (Smederevska Palanka, Leskovac, Sombor) ili ovonedeljna vest iz Kikinde, gde je 23-godišnja odbornica Socijaldemokratske partije Azra Valentić optužila predstavnika Srpske napredne stranke da je pokušao da je korumpira nudeći joj mesto direktorke Kulturnog centra (što je potkrepila i snimkom sporne telefonske ponude koju je emitovala lokalna televizija).

Najživopisniji proces upodobljavanja ipak, vodi se na medijskoj sceni, gde je u toku pravi rat praćen retko viđanom količinom unutaresnafske prljavštine. To i po količini i po vrsti rekordno zagađenje moglo bi biti posledica odluke vlasti da, za razliku od brojnih prethodnih garnitura, proces pripitomljavanja medija počne od tabloida.

Pala je i prva žrtva. Prošlonedeljno povlačenje Miroslava Miškovića iz lista Pres, dovelo je do prestanka izlaska štampanog izdanja. Time je teza da su mediji u Srbiji, naročito oni tabloidne provenijencije, zapravo politički projekti koji se pokreću i gase u zavisnosti od interesa vlasnika, bez obzira na interes javnosti ili običnih novinara zaposlenih u tim glasilima, dobila i jedan konkretniji prilog. Zato bi, šta god ko o Miškoviću mislio, bilo lepo da mu se prizna da je izlaskom iz lista u kome nikad nije ni imao otvoreno vlasništvo, ponudio dragocen doprinos razumevanju srpske političko-poslovno-medijske džungle.


METE
Do sada je, usled nedostatka pouzdanih informacija o vlasništvu i načinu finansiranja, tezu o medijima kao političkim projektima bilo moguće dokazivati samo praćenjem njihovog načina izveštavanja i izbora tema. I svašta se moglo videti. Recimo, da je uoči izbora formiran tabloid koji prednjači u plasiranju informacija u skladu sa interesima Aleksandra Vučića. Ili da je, istovremeno, drugi tabloid svoje teme i mete napada još jednom upodobio sa političkim promenama i to do te mere da je na osnovu njegovog izveštavanja moguće predvideti ko će biti uhapšen a ko smenjen (trenutno, na primer, ukazuje na mogućnost da Aleksandar Tijanić možda i nije tako nesmenjiv kao što izgleda i čini to znatno uverljivije od predsednika Nikolića koji direktoru Javnog servisa stalno upućuje ukore).

Mediji upodobljeni raznim vrstama štapova i šargarepa ali i slobodnom voljom ambicioznih rukovodstava, pokazalo se, korisni su i u procesu uređivanja drugih oblasti javnog života - pa čak i drugih medija koji (još uvek) nisu uspostavili prisne programske i poslovne odnose sa novom elitom. Prema nekim tumačenjima, upravo putem medija sa jakim vezama s vlašću upućuju se i signali pravosuđu o poželjnim i nepoželjnim delovanjima. A testiraju se i razne ideje za popunjavanje pozicija u važnim institucijama, javnim preduzećima ili diplomatiji, kojoj upravo sledi temeljna kadrovska smena.

Ništa novo za ovu sredinu, a i za mnoge druge, reći će sociolog Srećko Mihajlović, koji podseća na nekoliko velikih dopuna političke klase i promena političke elite zabeleženih u Srbiji tokom poslednje dve i po decenije. Sukob Slobodana Miloševića i Ivana Stambolića za vreme socijalizma izrodio je promene u političkoj eliti. Svi koji su bili uz Stambolića su, narodski rečeno, zglajznuli, a Milošević je uveo nove igrače, kaže Mihajlović i nastavlja:

Nakon uvođenja višepartijskog sistema 1990. Milošević utvrđuje vlast i proširuje je ljudima za koje veruje da će mu ostati odani do kraja. Velika promena desila se, potom, 2000, kada je jedna politička elita otišla, a došla je nova, dovodeći do proširenja političke klase. Tada je malo ko iz socijalističke elite ostao u neposrednoj vlasti. Smenjivani su čak i uspešni direktori samo zato što su bili socijalisti. Vladavina DOS-a donela je, kasnijih godina, manje turbulencije, jer je, u osnovi, sve to bila ista elita koja je došla u paketu iz 2000. Sada se dešava promena istog intenziteta kao 2000. Novi radikali (naprednjaci, prim. nov.) duguju svojim ljudima koji su im ostali verni dvadeset godina i sada moraju da ih isplate.

A kriterijumi? Postoji li u toj isplati dugova neki minimum kriterijuma koje bi valjalo ispuniti?

OPASNOSTI
Nema tu mnogo biranja, rezervoar njihovih ljudi je takav kakav je, kaže sagovornik NIN-a uz priznanje da je tačna tvrdnja kojom mu je, svojevremeno, jedan radikal odgovorio na pitanje s kim bi tadašnja stranka Vučića i Nikolića vladala kada bi pobedila na izborima: Jutro posle pobede na izborima pred našim vratima biće beskrajan red onih koji žele da se učlane u stranku.

Ipak, koliko god normalan bio proces koji je u toku, Mihajlović upozorava i na opasnosti koje nosi: Radikalna promena koja se ne odvija po kriterijumima kadrovskog napredovanja, već isključivo po političkim kriterijumima, uvek je kratkog daha i ne daje dobre rezultate. Doduše, mi smo i navikli na neuspeh. Ono što bi nas iznenadilo bio bi neki pozitivan rezultat. Postoji, međutim, nešto na šta nismo sasvim navikli prilikom ranijih promena vlasti, a to je ćutanje dve velike društvene grupe opozicije i intelektualaca. Samo na prvi pogled paradoksalno, upravo u tom ćutanju Mihajlović vidi najveću opasnost po budućnost srpskog društva. 

Duge staze evropske

Haška presuda hrvatskim generalima Gotovini i Markaču nametnula je pitanje može li nova politička elita, u kojoj istaknuta mesta pripadaju nezaboravnim likovima iz devedesetih, da izdrži nove slične udarce i da, u atmosferi ljutnje na veći deo zapadnog sveta, zadrži proevropski kurs? Ili se valja spremati za neku drugu orijentaciju ili neki novi izolacionizam?

Na duge staze pokazaće se da je tačna fraza da Srbija nema alternativu, veruje Srećko Mihajlović. On misli da niko ozbiljan i ne razmatra druge opcije i podseća da upravo oni drugi na koje se Srbija pomalo oslanja, kao što je Rusija, vide Srbiju u Evropskoj uniji. Doći će do osipanja proevropske orijentacije i jačanja bloka koji se protivi integraciji, ali to neće biti dugog veka. Sa rešavanjem pitanja Kosova - a ono će se rešiti na ovaj ili onaj način - Srbija će se ponovo vratiti evropskom putu, jer to je pitanje Srbije, a ne Evropske unije. Evropu može da bude baš briga šta se sa Srbijom dešava, ali Srbija je ta koja mora da usvoji evropske norme ponašanja i evropske kriterijume, uveren je Mihajlović.