Papreni zakup

Republička agencija za elektronske komunikacije (Ratel) platila je za skoro šest godina zakupa zgrade u centru Beograda ogromnih 4,1 milion evra. U prostoru ukupne površine 2.600 kvadratnih metara radi 106 zaposlenih, a zgrada osim 1.900 kvadrata kancelarijskog prostora ima i 700 kvadrata podzemnih garaža i parking mesta. Ugovor do koga je došao NIN, pokazuje da je zakup zgrade u Višnjićevoj 8 sa četiri sprata i potkrovljem, od početka 2007. sa PDV-om koštao 59.197 evra mesečno ili oko 700.000 evra godišnje. Taj prostor zakupljen je od firme Faring Branislava Grujića i to prvobitnim ugovorom na pet godina - do 2012. a zatim je produžen do 2016. To znači da će za preostale tri godine zakupa biti potrebno još skoro 2,2 miliona evra. U zbiru sa do sada plaćenim, zakup zgrade do 2016. koštao bi ukupno skoro 6,5 miliona evra.

PRESKUPO
Stručnjaci za nekretnine tvrde da za taj novac mogu da se kupe dve takve zgrade. Takva zgrada na toj lokaciji može da se kupi za oko 3,5 miliona evra, dakle skoro upola jeftinije, tvrdi za NIN Kaća Lazarević, vlasnica agencije za prodaju nekretnina Alka, navodeći da je sličan prostor mogao da se iznajmi po upola nižim cenama. Trenutno zgrada u Krunskoj ulici od 1.500 kvadrata, sa podzemnom garažom, može da se iznajmi za 13 do 15 hiljada evra mesečno, u zavisnosti od načina plaćanja, tvrdi Lazarevićeva, dodajući da praznog poslovnog prostora ima mnogo, posebno na Novom Beogradu, ali čak i u centru grada. Zašto je jedna državna agencija iznajmila baš tu zgradu, po toj ceni, od tog čoveka, stvarno ne znam, ali je sigurno mogla tokom svih tih godina da prođe upola povoljnije, kaže naša sagovornica.

Da stvar bude gora, ugovor o zakupu sadrži vrlo nepovoljne odredbe po zakupca. Ne samo da Ratel zakupninu plaća unapred, već je u prvom ugovoru iz 2007. bilo predviđeno da ima pravo na jednostrani raskid petogodišnjeg ugovora samo u slučaju više sile - prestanka rada agencije! U produženom ugovoru, koji važi do februara 2016. stoji da je u slučaju jednostranog raskida Ratel dužan da nadoknadi svu štetu, što se u najgoroj opciji može tumačiti i kao obaveza plaćanja zakupa za čitav ugovoreni period. Povoljnosti za Faring posebno su vidljive u prvom ugovoru, jer su predviđale i da mu Ratel plaća čišćenje prostora i dva radnika obezbeđenja, što po gruboj računici NIN-a predstavlja dodatni trošak od bar 3.000 evra mesečno.

OPTIMALNO
Ratel je nezavisna državna agencija, koja se finansira iz sopstvenih prihoda, naplatom taksi za davanje dozvola za rad kablovskih, internet i telekomunikacionih operatera, a kada namire sopstvene potrebe, višak sredstava odlazi u budžet. To znači i da je budžet mogao biti puniji za nekoliko miliona evra, koliko je Ratel nepotrebno potrošio na raskošnu zgradu.

Jovan Radunović, predsednik Upravnog odbora Ratela, koji je i potpisao ugovor o zakupu, potvrđuje za NIN da ovo telo plaća toliki zakup za zgradu, napominjući da se radi o kompletno nameštenom prostoru, kao i da je ugovor zaključen nakon upućivanja javnog poziva u otvorenom postupku javne nabavke, a izabrana je, kako je rekao, optimalna ponuda. Dodaje i da je 2010. aneksom cena zakupa oborena na 57.427 evra sa PDV-om, ali je od 2011. opet podignuta na 59.197 evra. Po novom ugovoru, iznosila je 56.630 evra mesečno, a od kako je PDV podignut na 20 odsto iznosi 57.427 evra mesečno. Naravno da smo za novac koji plaćamo za zakup mogli da kupimo sopstveni prostor, ali nismo dobili saglasnost Vlade za takav plan, kaže Radunović, dodajući da im Direkcija za imovinu Republike Srbije nije obezbedila adekvatan prostor, osim što su tokom 12 meseci (2005/06. godine) dobili na korišćenje prostorije Zajednice PTT-a u Palmotićevoj 2. Radilo se, kako kaže, o 300 kvadrata, što je bilo dovoljno u vreme kada su imali 35 zaposlenih. Radunović tvrdi da su se 2006. ponovo obratili Direkciji za imovinu tražeći odgovarajući prostor, ali su opet odbijeni. U Direkciji za imovinu potvrđuju da nisu imali adekvatan prostor za Ratel.

U manjku smo kao država za bar 50.000 kvadrata kancelarijskog prostora. Agencije, poput Ratela, koje ostvaruju sopstvene prihode su za nas na marginama, jer prednost imaju institucije koje se finansiraju iz budžeta, tvrdi za NIN Srboljub Panić, pomoćnik direktora Direkcije, dodajući da oni nisu nadležni za odobravanje kupovine zgrade, niti kontrolu iznajmljivanja. Bivša ministarka telekomunikacija Jasna Matić potvrđuje za NIN da je Ratel tražio da kupi zgradu u Višnjićevoj 8, što je ona odbila, smatrajući da državna tela ne treba da kupuju novi prostor već da ulože u ruinirane državne zgrade i time ih osposobe za korišćenje. To sam sugerisala i Ratelu i Direkciji za imovinu, ali se nisam pitala ni o zakupu ni o ceni, jer je to u nadležnosti UO Ratela, kaže Matićeva.

Tvrdnje da država nema dovoljno prostora stručnjaci uglavnom odbacuju, verujući da se više radi o razmaženosti državnih organa, koji ne žele da idu na Novi Beograd, ili, ne daj bože, nešto udaljenije lokacije u Beogradu, pa se svaki prostor ocenjuje kao neadekvatan. Tako je Palata federacije na Novom Beogradu sa čak 60.000 kvadrata uglavnom poluprazna, a iako Panić tvrdi da je to zbog loše ventilacije i ogromnih konferencijskih sala, za čije preuređivanje u kancelarije nema sredstava, Kaća Lazarević tvrdi da ima još zgrada u vlasništvu države koje zvrje prazne. Postoji niz praznih vojnih zgrada, poput zgrade u Katanićevoj, poluprazan je i Dom sindikata, a državna tela plaćaju ogromne zakupnine. Najgore je što država nema ni evidenciju šta sve poseduje, niti zna kako tačno to koristi, tako da sam uverena da slobodnog prostora ima dovoljno, tvrdi Lazarevićeva.

Nije Ratel sigurno usamljen primer agencije ili komisije sa sopstvenim prihodima, koja ih troši na prostor ili visoke plate nemilice i bez adekvatne kontrole. Svaki pomen potrošnje ovakvih tela, poput Antimonopolske, Komisije za hartije od vrednosti ili RRA, iz ovih tela se doživljava kao atak na njihovu nezavisnost. I dok je prema njima država prava majka, nezavisna tela koja žive na teret budžeta često se sreću s maćehinskim odnosom. Tako je Uprava za javne nabavke prebačena u nekoliko prostorija na Voždovcu, poverenik Rodoljub Šabić i ombudsman prošli su pravu golgotu dok su dobili svoj prostor, a Fiskalni savet je smešten u nekoliko kancelarija zgrade NBS na Slaviji. Gotovo sva su budžetom za 2013. dobila još manje sredstava nego ove godine. Jesu li zbog toga ova tela manje nezavisna u svom radu od Ratela i da li je njihov značaj za državu manji? Nikako. Sopstveni prihodi nisu garancija nezavisnosti u radu, niti se ona može tumačiti široko - naplaćujemo državna dobra, a novac trošimo kao privatna firma. Kontrola rezultata i trošenja državnog novca mora postojati. Nezavisnost se ne sme brkati sa raskalašnom potrošnjom i bahatošću u vremenima krize, vođenom logikom: ako pretekne za budžet, pretekne, ako ne, nikom ništa, mi smo namireni. Zato je važno da država nađe pravi balans između nezavisnosti institucija i kontrole njihove potrošnje, jer se ona i te kako tiče državne kase. 

Transparentnost, a ne kontrola

Najavljeni zakon o naknadama za korišćenje javnih dobara, koji bi trebalo da stupi na snagu u prvom kvartalu 2013, predviđa da i prihodi RRA i Ratela budu evidentirani u republičkom budžetu, a ne kao do sada na posebnim računima. Iako je ta najava naišla na veliku osudu NUNS-a i nekih nevladinih tela, s obrazloženjem da će to ugroziti njihov nezavisan rad, Milica Bisić, savetnik ministra finansija, objašnjava za NIN da takva bojazan ne postoji i da je cilj veća transparentnost.

Nećemo se ni na koji način mešati u poslovne i finansijske planove Ratela i RRA, već samo želimo da imamo uvid u visinu njihovih prihoda, jer naplaćuju takse za javna dobra poput frekvencija ili internet-dozvola. Svi njihovi planovi i potrebe biće podmireni sa računa Trezora, pa ne vidim razlog za nezadovoljstvo ili bojazan da ćemo im se mešati u rad, tvrdi Bisićeva.