Nema prečica do Evrope

U svom komentaru U Evropu bez unije objavljenom 13. decembra 2012, Boris Begović daje izazovan predlog: Srbija bi trebalo da napusti teški put pridruživanja EU koja ima navodno promenjive kriterije za članstvo, te se umesto toga pridruži Evropskom ekonomskom području (EEP), velikoj zoni koja ekonomski integriše sve zemlje članice EU, uz Norvešku, Island i Lihtenštajn.
NJegova ideja može zvučati privlačno, ali nije ništa više od iluzije.

Tačno je da EEP omogućava slobodu protoka dobara, usluga, kapitala i ljudi među članicama, te tako pruža ključnu komponentu EU integracija za nečlanice. Ideja da bi se Srbija mogla priključiti ovom dogovoru bez članstva u EU je prilično apsurdna.
Naime, zemlje se ne mogu pridružiti Evropskom ekonomskom području direktno. Ekonomsko područje je ustanovljeno 1994. između EU i Evropskog sporazuma za slobodnu trgovinu (EFTA), i većine zemalja članica.
Ne postoji mogućnost za neku zemlju da se priključi tom području ako nije članica EU ili EFTA. U skladu s tim, razmotrimo jedinu mogućnost koju ima Srbija da postane deo EEP, a da prethodno ne bude članica EU.

Prvo bi se morali priključiti EFTA koja ima samo četiri članice: Švajcarsku, Norvešku, Island i Lihtenštajn. Od te četiri članice, samo tri su članice i EEP. Švajcarska je odbila članstvo referendumom 1992. Srbija bi bila čudan partner nekim od najbogatijih zemalja u Evropi. Pritom, nijedna zemlja nije prišla EFTA nakon 1991, kada se priključio Lihtenštajn. Island je to uradio 1970, a ostale zemlje još šezdesetih godina. Neke od zemalja su napustile EFTA da bi se priključile EU (Velika Britanija, Danska, Švedska, Austrija i Portugal su bile među prvim članicama). Tako EFTA-u čini čudan i mali broj zemalja. Kako se nijedna zemlja nije dugo priključila ovom sporazumu, nema jasnog procesa priključenja, ali je poznato da članstvo zahteva sklapanje sporazuma sa sve četiri zemlje. Trenutno postoji malo razloga zašto bi Švajcarska, Norveška ili Lihtenštajn bili zainteresovani da uspostave slobodnu trgovinu sa Srbijom.

A sada o drugoj prepreci: zemlja koja se priključi EFTA nije automatski članica EEP. Sporazum o članstvu jasno kaže u članku 128. da bilo koja evropska zemlja koja postane članica EFTA može aplicirati da postane deo ovog sporazuma... Uslovi i odredbe za takvo članstvo će biti predmetom ugovora između ugovornih strana i zemlje kandidata. Takav ugovor će biti predmetom ratifikacije ili odobrenja od svih ugovornih strana u skladu sa njihovim vlastitim procedurama.
To znači da članica EFTA može da se prijavi da se priključi EEP, ali mora postojati ugovor između te zemlje i EU i svih njenih članica, i taj ugovor moraju svi da ratificiraju.

Ako Srbija napusti proces priključivanja EU i pristupi EFTA, malo je moguće da je Švajcarska, Lihtenštajn, Norveška ili Island prihvate kao privlačnog partnera, tako da bi EU i sve njene članice trebalo da se usaglase oko njenog pristupanja EEP. Ne treba puno razmišljanja da se shvati kako EU i sve članice nisu baš nestrpljive da vide Srbiju kako pristupa nekim od ključnih beneficija koje pruža EU (kao što je sloboda kretanja radnika) nakon što ispuni sve uslove za pristupanje.

Jedini scenario u kojem bi to bilo moguće i zamisliti bio bi kada bi EU napustila ponudu članstva za Zapadni Balkan, i razmotrila ovakav put kao održivu alternativu. Ipak, Srbija ne bi bila prihvaćena bez ispunjenja određenih uslova, a posebno onih koji se tiču usvajanja acquis communautaire, EU legislative, koja je relevantna za slobodu protoka dobara, usluga, kapitala i ljudi, što bi učinilo da zemlje članice budu raspoložene da prihvate Srbiju. Ukratko, ako Srbija odluči da odustane od EU članstva i krene prema EEP, ponovo će morati pregovarati sa EU.
Neću komentarisati niti u jednom segmentu ideju da je nezavisno Kosovo problem EU kao da nema ništa sa Srbijom, ili argument da se EU uslovi stalno menjaju, ili izjavu da su finansijske kontribucije iz EU jako, jako male. Hrvatska, na primer, ima 687,5 miliona evra obećano samo za drugu polovinu 2013, što je oko 1,45 odsto BDP-a u toj zemlji, ili oko 4,2 odsto hrvatskog državnog budžeta, što svakako nije zanemariv iznos.

Tačno je da je entuzijazam za proširenje među zemljama članicama u opadanju, i da pojedine zemlje ponekada imaju nerazumne zahteve. Ipak, to teško da se može vezati na trenutnu ekonomsku krizu unutar EU. Do trenutka kada se Srbija približi priključenju, realno je za očekivati da će ta kriza proći i da će zemlje članice imati pozitivniji stav prema daljem proširenju. Ako Srbija nastavi težiti priključenju, kada dođe taj trenutak biće lakše da zaista postane članica.

Naravno, Srbija može odlučiti da se ne priključi, ali opasna iluzija se stvara ako se veruje da je EEP održiva alternativa ili lakši način da se dobiju neke od beneficija slobode protoka dobara, usluga, kapitala i ljudi, a bez priključivanja EU.