Manje, ali lakše i brže

Lepo je od redakcije NIN-a što otvara svoje stranice za raspravu o pristupanju Evropskoj uniji, a povodom teksta Borisa Begovića koji se založio za uključenje u Evropsko ekonomsko područje (EEP) umesto u EU. Tome je usledila kritika Florijana Bibera, čijih nekoliko stavova želim da prokomentarišem. Kao prvu prepreku uključenju Srbije u EEP, g. Biber navodi formalni uslov da Srbija prethodno postane član EFTA-e i kaže: „Trenutno postoji malo razloga zašto bi Švajcarska, Norveška ili Lihtenštajn bili zainteresovani da uspostave slobodnu trgovinu sa Srbijom“. Moram da obavestim g. Bibera, koji se potpisuje kao direktor Centra za izučavanje jugoistočne Evrope, da je između Srbije i zemalja EFTA-e već zaključen Sporazum o slobodnoj trgovini, koji je stupio na snagu i koji funkcioniše. Kao drugu „prepreku“ g. Biber navodi da se za pristupanje Srbije EEP-u traži saglasnost svih članica, što znači da će „ponovo morati da pregovara sa EU“. Ovo se svakako podrazumeva, jer nije cilj nas zagovornika uključenja Srbije u EEP ulazak u EU na mala vrata, bez dogovora s njom, kako izgleda veruje g. Biber, već suženje predmeta pregovora samo na nesporne ekonomske i civilizacijske uslove, a bez osetljivih političkih. Zanimljivo je potražiti odgovor na pitanje zašto bi odustajanje Srbije od učlanjenja u EU navelo ovu drugu da pravi „prepreke“ prvoj u pokušaju da uđe u EEP. Ne vidim drugi mogući motiv do ljutnju što je mala Srbija odustala od puta koji joj je namenjen i odabrala neki drugi. Ovim ipak dolazimo do Kosova. Begovićeva i moja ideja je da sugerišemo svima dok razmišljaju o političkom uslovljavanju od strane EU da redovno učlanjenje u EU nije jedini put u Evropu, već da postoji alternativni, kojim se može poći ukoliko se odbace uslovi povezani s Kosovom (sada se već pominje i stolica u UN). Osnovna ideja ovog pristupa je „manje, ali lakše i brže“, tj. manji obim integracije, a uz (trebalo bi) lakše dogovaranje između EU i Srbije. Drugim rečima, ukoliko nas stav prema Kosovu razdvaja, hajde da potražimo one oblike saradnje koji nam obostrano donose koristi, a da izbegnemo ono što nas razdvaja, a to su neka politička pitanja. EEP je baš takav oblik saradnje – bliska ekonomska i dobrosusedska politika. Budući da g. Biber pominje potencijalnu finansijsku pomoć EU Srbiji, moram reći da nikada nisam shvatao EU kao humanitarnu organizaciju, već kao interesom povezan skup država. Stoga ni sada ne doživljavam EU kao dobru vilu koja Srbiji donosi pare već kao trgovca koji od povezivanja sa Srbijom očekuje korist, makar na dugi rok. Da je EU dobar trgovac vidi se i iz ponude povodom Kosova: traži da se Srbija odrekne dela teritorije, a ništa ne nudi za uzvrat. Maglovite najave datuma otpočinjanja pregovora svakako su neozbiljna kompenzacija. Zatim, EU traži odricanje od Kosova odmah, dok će eventualna korist doći u dalekoj budućnosti. Jer, Srbija svakako neće biti primljena tokom sledeće decenije, a nije izvesno ni da će EU postojati za dve-tri decenije, zbog kriza identiteta, institucionalne strukture i finansija. Evo, Kameron je najavio referendum o ostanku Britanije u EU ili izlasku iz nje. Evropska unija često sebe predstavlja kao Evropu, što nije tačno. Postoji i Evropa izvan EU. A mogla bi da postoji i drugačija i bolja Evropska unija, zasnovana na ekonomskim slobodama i malim vladama koje ne proširuju svoju moć, bez državnog paternalizma, pseudomoralističke korektnosti, intelektualističkog snobizma i elitizma, bez nadnacionalnih i celokontinentalnih ambicija. Jedna liberalna, kosmopolitska zajednica oslonjena na evolutivnu integraciju, što znači na slobodu kretanja ljudi, robe i kapitala, na konkurenciju pravila, politika i zakona, pa i konkurenciju kultura i obrazaca ponašanja. Zasnovana na saradnji i prijateljstvu, bez svemoćnog Brisela i nepotrebne unifikacije. I bez kažnjavanja malih naroda. U takvoj Evropi već žive Norveška, Švajcarska, Island i Lihtenštajn, a bilo bi dobro da im se priključi i Srbija.