Srbija kapitalizma nije ni videla

Foto Vesna Lalić

Onaj ko hoće da dobije izbore treba samo da uhapsi Miroslava Miškovića, jer to ništa ne košta, a donosi popularnost, jer su birači gladni osvete i pravde, a ne boljeg života i misle da će bolji život doći kada osete pravdu, a to se neće desiti, kaže za NIN Aleksandar Stevanović iz Centra za slobodno tržište. Pri tome ne smatra da je Mišković glavni krivac za sve probleme, već samo sposoban čovek koji je uspeo da iskoristi sistem i da posle 2000. izgradi imperiju.

Kakvi onda mogu biti rezultati borbe protiv korupcije?

Vlada je dobila od EU spisak šta treba da uradi i po tome podseća na neke rumunske, koje su isto dobijale zadatke. To je plus za ovu vladu, jer nema preteranog filozofiranja o tome šta moramo, pošto se to tačno zna. Ali problem je što 24 sporne privatizacije o kojima se govori nisu jedine u kojima se sumnja na korupciju. Pri tome je voditi istragu i držati nekoga u pritvoru jedna stvar, a sasvim drugo je nekoga osuditi i dokazati da je uradio to za šta se tereti. Tu već imam ogromnu dozu skepse.

Zašto?

Sistem je 12 godina građen tako što su zakoni pravljeni da odgovaraju određenim grupama i ljudima. Zato bi bilo čisto bahaćenje kršiti takve zakone. Jednostavno, nije ni bilo potrebe da se zakoni krše.

Je li ta borba selektivna, kako mnogi veruju?

Biće selektivna sve dok se budemo bavili uzrocima, a ne posledicama korupcije. Ne sumnjam da u najvećoj stranci postoji solidna politička volja da se odlučno bori, pogotovo što na taj način stiče veću popularnost. Ali problem je što je u novoj vladi polovina stare koja ima veze i sa nekim prethodnim vladama, pa će se pre ili kasnije ta priča završiti tako što će nekoga jako da nažulja. E onda je pitanje kako će se to završiti. Ne kažem da je borba protiv korupcije, pa i privođenje nekih krupnih biznismena nebitna, jer ako ništa drugo Srbija ovim dokazuje da je barem malo država. Pre formiranja ove vlade, ovo je bila banana država, ona je to i dalje, ali se sada barem vide neke naznake države. Šalje se signal da niko nije jači od države, a to nije nebitno.

Ali nam to neće omogućiti da bolje živimo?

Investitori nisu zaobilazili Srbiju, niti je sada zaobilaze zbog toga što su neki mogli da koriste sistem na svoju ruku, već zato što je sistem loš i dok god Vlada ne shvati da mora da menja ekonomsku politiku i gradi institucije nećemo imati bolji standard. Srbija je zemlja neizgrađenih institucija. Umesto institucija vladaju ljudi i partije. Ne može percepcija biti da auto-puteve grade Mrka i Velja nego privatne firme, koje je država angažovala preko nadležnih institucija. Ne može otpuštena trudnica da se žali Selakoviću, već postoje organi koji treba da reaguju ako su njena prava prekršena. Ali kod nas postoji podela vlasti, ne po atarima, nego po oborima, jer se ljudi tretiraju kao stoka. Vlast se kod nas ne deli po principima koji važe u celom civilizovanom svetu. Uzroka našeg jada ima naravno i u ekonomskom uređenju. Srbija za ovih 12 godina kapitalizma nije ni videla, iako ljudi koji su zaslužni za to što živimo u socijalizmu stalno govore o nekoj pošasti neoliberalizma. A više je nego očigledno da je Srbija socijalistička zemlja.

Po čemu je Srbija socijalistička država?

Država koja troši 55 odsto BDP-a ne može nikada da raste po stopama koje su veće od jedan-dva odsto godišnje. Država koja ima katastrofalno skupo zdravstvo i u odnosu na te izdatke pruža loše usluge ne može dobro funkcionisati. Država u kojoj troškovi obrazovanja imaju veliki udeo u BDP-u, a efekti su krajnje diskutabilni nije na dobrom putu. Država u kojoj su penzije veće od mogućnosti privrede, koliko god ja želeo da penzioneri žive bolje, ne može biti bolja. Ovde su javna preduzeća partijski plen, a uz to im je natovarena i socijalna funkcija, kao da im je posao da se bave time kako žive korisnici njihovih usluga. Zakon o radu proizvodi enormnu količinu prava koju niko ne može ispuniti, a jedini rezultat je povećanje sive ekonomije.

Ali činjenica je i da radnici uglavnom nisu zaštićeni toliko koliko ih tobože štiti zakon?

Loš zakon se prepoznaje po tome što se naširoko krši. Sivo tržište ovde stvara 40 odsto bruto domaćeg proizvoda i to je najbolja potvrda da zakon nije dobar.

Verujete li u prognozu da će ovogodišnja stopa rasta biti dva odsto, a temelji se na rastu izvoza, pre svega Fijata, i boljoj agrarnoj godini?

Rast od dva odsto nije nerealan, ali ako mi već pet godina imamo stope rasta između minus dva i dva to znači da će prosečni građanin čekati 72 godine da mu plata skoči sa 350 na 700 evra. Zato je užasno što se stopa od dva odsto predstavlja kao dobar rezultat.

Nemoguće je da se Bog dva puta naljuti na Srbiju, a možda se i naljutio zato što nije ništa učinila da poljoprivreda bude manje zavisna od Boga. A što se izvoza tiče, sećam se da je u jednom mesecu najveći rast izvoza imao Narodni muzej jer je prodao dve vredne slike. Ako je osnovica niska svako povećanje može biti fascinantno. Ali kod Fijata ne treba zaboraviti kolika je uvozna komponenta, jer šta vredi što ćemo mi ostvariti milijardu evra od izvoza, ako smo istovremeno uvezli sirovine za taj proizvod u vrednosti od 800 miliona.

Prognoze su da će prihodi, pogotovo od akciza, značajno podbaciti. Verujete li da je budžet realno projektovan?

Nemoguće je ostvariti planirani rast prihoda, osim ako se ne podižu porezi, ali u tom slučaju će deo privrede pobeći u sivu ekonomiju i opet ništa niste dobili. Druga varijanta je da ljude iz sive ekonomije pozovete da uđu u legalne tokove, ali oni to neće uraditi, jer ništa nije urađeno da bi se to desilo. Nekog specijalnog ekonomskog rasta nema tako da ne vidim odakle bi trebalo da se obezbedi toliki rast prihoda tako da će sasvim sigurno i ove godine biti rebalansa budžeta.

Opet imamo inflaciju najveću u Evropi i nema naznaka da će ona uskoro biti značajno manja?

Ovde postoji shvatanje da smo mi drugačiji od ostatka Evrope. Ako se u celoj Evropi stope inflacije kreće između dva i pet odsto, a u onim još pristojnijim zemljama ne više od tri odsto, onda je to moguće i u Srbiji. Ako se to ne može postići kroz režim fleksibilnog kursa, postoje i neki drugi načini. Za privredu je veoma bitno da bude bez visoke inflacije i da ima stabilan kurs, jer su to dva jaka sidra privredi da može da planira svoj biznis i da ne budu izložena neprijatnim iznenađenjima.

Zalažete se za fiksni kurs kome se protivi većina ekonomista. Na kom nivou kurs treba da se fiksira?

Da, rešenje je fiksni kurs, po uzoru na Bosnu i Hercegovinu ili Bugarsku. Nije toliko bitno na kom nivou. Sada imamo kurs koji je između 112 i 114 dinara i ako ga fiksiramo na 110 jedini rezultat će biti da će cene u Srbiji za tri meseca malo da padnu, a ako fiksiramo na 120 za tri meseca cene će malo da porastu. I onog momenta kada tržište kaže da je to ravnotežni kurs cene, u evrima će ostati na istome. Dakle ništa strašno se neće desiti ako se pogrešno fiksira kurs. Naravno, bolje je kurs fiksirati na malo nižem nivou jer cene neće ići niže tako lako, kao što će lako rasti.

I koliko će nam onda trajati devizne rezerve?

Ludost je to što neki proturaju da su za fiksni kurs potrebne devizne rezerve. Poenta je da emitujete dinar onako kako devize ulaze u zemlju, a povlačite onda kada devize izlaze iz zemlje. Uopšte vam ne trebaju devizne rezerve. Taj režim je blagodetan za stabilnost i ako BiH može da ima taj režim 16 godina, može ga imati i Srbija.

Ovih dana aktuelna je i polemika u vezi sa dolaskom kompanije Al Dahra, čiji vlasnik je princ Ujedinjenih Arapskih Emirata. Kakvo je vaše mišljenje o tom poslu?

To je drugo najbolje rešenje. Idealno je da se ponudi svima pod jednakim uslovima i da onda znamo da li je ponuđač iz UAE najbolji ponuđač ili ipak postoji još nešto osim prodajne cene. Ipak, najgora varijanta je da država nastavi da upravlja ovim kombinatima, jer se pokazala kao jako loš upravljač.