Tri korekcije evropskog puta

Činjenica da 13 godina nakon smene Miloševića nismo ni počeli pregovore o članstvu sa EU, a da nemamo ni plan B ni C, ukazuje da nešto nije u redu. Iako je aktuelni model našeg pristupanja EU jalov, rešenje nije u Evropskom ekonomskog prostoru (što smatram legitimnom idejom), već u konkretne tri modifikacije našeg evropskog procesa. Te tri korekcije treba da odgovore na tri izazova - sporo i fragmentirano proširenje; neoptimalno korišćenje evropskih resursa i potencijala i sistematsko uslovljavanje koje ugrožava vitalne državne interese. Zašto je naš trenutni put jalov i spor? Evropa ne smatra da je brza politička integracija zapadnog Balkana najpoželjnije rešenje. Umesto toga, svedoci smo usitnjavanja balkanskog prostora, njegove marginalizacije, kao i primene „stabilizacije“ umesto pune integracije. Na zapadni Balkan se trenutno gleda kao na pacifikovanu periferiju Evrope, ne kao na njen integralni, aktivni deo. Članstvo Srbije u EU neće se desiti pre 2022. Pa šta raditi dotad? Srbija ne sme da podlegne pritiscima da momentalno uskladi spoljnu i carinsku politiku sa EU, jer bi time sebi smanjila maneverski prostor i uticaj, radi obećanja članstva u klubu, koje će biti ispunjeno ne sutra nego prekosutra. Budući da je članstvo u EU na dugom štapu, danas moramo voditi što ambiciozniju spoljnu politiku i ekonomsku diplomatiju koja će voditi računa o trenutnim državnim interesima. Tu mislim na zadržavanje specijalnih odnosa i kontakata sa arapskim svetom, Rusijom i Turskom, na privlačenje kineskog kapitala i investicionih fondova iz Persijskog zaliva, za koje se otima ceo svet u vreme krize javnog duga, ali se centar Evrope mršti kada takav kapital odlazi u njenu periferiju. Druga korekcija je produbljivanja bilateralnih odnosa sa evropskim državama, umesto isključive fiksacije na Brisel i na formalni put pristupanja. Partnerstvo sa Francuskom je ostalo mrtvo slovo na papiru, privatne investicije iz Evrope su skromne, stipendije, naučna i kulturna razmena na nivou statističke greške. Bez dubine u odnosima, razvijenog obostranog interesa za saradnju, a imajući u vidu naše zapomaganje za datumom, prosto se nudimo kao objekat za uslovljavanja. S druge strane, kad je Srbija ipak stala iza nekih svojih crvenih linija, kao u decembru 2011. i pokazala da status kandidata nije pitanje života i smrti, taj status je glatko dobijen već u martu 2012. i to bez dodatnih uslovljavanja. Kada ne ostavljamo utisak očajnika, mnogo je manji kapacitet drugih da nas ucenjuju. Treća korekcija evropskog puta bi se ogledala u odnosu prema KiM. Kako sada stvari stoje, Srbija i ako se povuče sa severa Kosova, neće ništa dobiti zauzvrat. Čak ni teritorijalnu autonomiju za Srbe. Isključivim i javnim insistiranjem na evropskim integracijama, toliko smo smanjili cenu svojih institucija i stečenih prava na Kosovu, da se odricanje od njih gotovo podrazumeva u evropskim krugovima, bez ikakve posebne „kompenzacije“. Srbija mora imati crvene linije državne politike. U suprotnom uslovljavanja će biti samo intenzivnija. Ako se i nakon izbalansiranog odgovora Srbije na secesiju KiM danas od nje traži da se saglašava sa izgradnjom međunarodno-pravnog subjektiviteta Kosova, a da istinski dijalog kosovskih Albanaca sa Beogradom nije ni počeo, to ne treba prihvatiti. Ukoliko ne dobijemo zeleno svetlo za pregovore u junu, dobićemo neki drugi put. Ubeđivanja da EU ne traži od nas formalno priznanje Kosova su uvreda za inteligenciju, pa ih neću ni komentarisati. Ukratko, Srbiji ne treba članstvo u EEP, jer je već kroz SSP pridružena zemlja EU, koja postepeno postaje deo zajedničkog tržišta. Ne treba da povlači aplikaciju za članstvo, jer je naše pravo da budemo deo EU, a politički i moralni pritisak treba da bude na onima koji nam to uskraćuju. Uslove Evropskog saveta treba ispunjavati u meri u kojoj je to u skladu sa minimumom državnog interesa i samo ukoliko postoji jasna veza sa Kopenhaškim kriterijumima, koju su važili za sve druge kandidate. Samo Srbija koja sebe poštuje i koja izvrši pomenute tri korekcije može biti država vredna poštovanja drugih i vredna ozbiljnijeg uvažavanja njenih interesa.