23.04.
2024.
Kavčić za NIN: Teramo đake da bubaju besmislene predmete a onda se čudimo rezultatima PISA testova
Nije bitan udžbenik, može biti bilo koji, bitan je nastavnik. E, to ne može biti bilo ko
Foto Đorđe Kojadinović
Neće ovo na dobro da izađe, cokće krupna žena i vrti glavom s friškom hladnom trajnom, značajno pokazujući na zadnji deo autobusa u kojem ćutke sedi desetak Roma. Ima zbog ovih da nas zaskoči policija, paz šta vam kažem, govori glasno dok na policu za prtljag smešta seriju torbi, vreća i kesa i odlučno zauzima dva sedišta, na koja stavlja karo ćebe, ceger s hranom i jastuk s cvetnom šarom. Jeste vala, samo nas brukaju, saglasan je i muškarac sa sedišta preko puta, načičkanog bagažom. Napraviće oni nama zvrčku, da opet ne mož iz zemlje da izađemo, ima da nam lupe vize ko ništa, prevrće očima. Gospođa u krznenom kaputu s zlatnim kolutovima u ušima se takođe ubacuje u diskusiju: Ma, sve bih ja to vratila u Indiju, odakle su i došli, maše kažiprstom. Mogu da se kladim da ćemo da dreždimo na granici pet sati, ima Mađari da nas oderu ko jarca, sve zbog njih.
Svi značajno klimaju glavom. Zapravo, još nismo ni krenuli sa amsterdamske stanice Amstel, a putnici iz prednjeg dela vozila su složno ujedinjeni u netrpeljivosti prema onima iz zadnjeg dela. Jer, u autobusu vlada nepisana segregacija. Romi sede pozadi, zgusnuto, a mi belci napred, svako na po dva sedišta.
Dug je put, valja imati mesta za spavanje, kaže žena s hladnom trajnom i cima za rukav vozača koji broji putnike: Alo Miško, a što vi uopšte dozvoljavate ko firma da se ovi Cigani voze s poštenim svetom? Ja da sam vlast sve bih to potrpala il u zatvor, il u poseban autobus, da se zna red. Majstor ne odgovara, samo daje znak kolegi da su svi na broju.
RAKIJA
Do Roterdama hoću-neću saznajem životopise putnika iz prednje klase. Preovlađuju gastarbajteri, neki s starosnom penzijom i srcem u rodnom kraju, iz okoline Niša, Pirota i Leskovca, a ima i nešto rođaka kojima familija živi gore, u Belgiji i Holandiji. Autobusom idu mahom zbog brda stvari, torbe i kutije u gepeku se plaćaju tri evra i kad su veličine frižidera od 300 litara, a unesene unutra voze se besplatno. Vuče se svašta, gore rakija, meso, cigare, turšija, sir i kajmak, dole nema šta nema od robe, a ima i nameštaja i ogromnih televizora. Žena s trajnom se hvali da nosi i stare novine, dobre su za potpalu u selu, kaže i otvara dušu pričom ko je sve u tazbini probao da je prevesla za imanje, a ona im ipak nosi poklone, mada to nisu zaslužili. Muškarac s kapom objašnjava da je poneo i silne roletne, jer sin stalno nešto menja na kući, pa da se ne bace, samo su teške kao tuč, pa su se napatili dok su ih doneli do autobusa. Žena sa trajnom dobacuje: Ušli u Holandiji, a pričaju nemački, kažem ja, azilanti, menjaju države ko gaće iz jedne ih izbace oni hop u drugu ko zečevi.
U Roterdamu ulazi još jedna grupica romskih putnika i nekako se smeštaju u zadnjem delu autobusa. Niko ni ne pomišlja da sedne napred. U Belgiji imamo tri puš-pauze, jer putnici ulaze u Antverpenu, Briselu i gradiću Lijež, koji leži u dolini reke Meze. Posle Liježa, koga istoričari u Srbiji pamte po prvoj bici u Prvom svetskom ratu, a običan narod zna po oglasima za kupovinu polovnih automobila i prošlogodišnjem bombaškom napadu u centru grada, više niko ne može da uđe u autobus, sem policije.
Nemci vrebaju na drumu, zaskoče nas prosečno na svakoj trećoj turi, kaže prvi slobodni vozač, dok služi kafu i čaj po ceni od jednog evra. Drugi se za to vreme raspravlja preko telefona na srpskom: Ne, nemamo mesta za još 13 putnika i ne razumem gde da ih pokupimo, oćeš da se izgubimo bre, što ih nisu doterali na stanicu, slušam deliće razgovora. Ček da pitam jel zna neko od putnika holandski, pa da vidimo šta hoće. Sa sedišta skače gospođa s 42 godine života u Holandiji i otima slušalicu: Daj, sad ću ja da im objasnim da ima da se poštuje autobuski red, to garant hoće da nam utrpaju ove što ih deportuju. Onda na krnjavom holandskom krene sa serijom ne, ne ne, ima se izgubimo, i još, uz namigivanje putnicima, da nema mesta, iako je, ruku na srce, bilo bar 15 praznih sedišta.
KALKULACIJA
Kako su pokvareni, hoće da nas stignu vozom s 13 ilegalaca, pa da ih negde sačekamo, nisam razumela gde. E neće moći!, kaže pobedonosno. Vozi Miško! Što se mene tiče, mogu slobodno da ih zadrže, ionako grade te azil centre samo da ih namame i nas onda ucenjuju. Miško nagazi gas, svi je gledaju s obožavanjem, jer je nadmudrila Belgijance i odbranila autobus, pa možemo mirno da spavamo kroz Nemačku, pod uslovom da nas ne zaskoči njihova policija.
Dremku nam ipak prekidaju nemački policajci koji nas zaustavljaju na drumu. Dvojica ulaze u autobus, gledaju pasoše i face, ovlaš prodžaraju po policima za prtljag, pa izvode napolje četvoricu Roma. Traže im papire o obaveznom napuštanju EU, koje ovi nevoljko vade, lupaju neke pečate u dokumenta i pasoše i vraćaju ih u autobus. Šta su mi ovo upisali, pita se glasno, na srpskom, mlad i lepo obučen Rom. Dali su ti mur u pasoš da više nikad ne možeš da uđeš u EU, spremno mu objašnjava vozač. Gledam ja to stalno, trajna zabrana, brale, pa ti vidi šta ćeš.
Stotinak kilometara pre mađarske granice, šofer u mikrofon objašnjava kako imamo izbor da svako da po pet evra za Mađare, pa da prođemo ko ljudi, bez gužvanjca i vađenja kofera, ili da ne damo, pa ćemo da dreždimo pet sati na granici i sve će stvari da nam ispreturaju i još naplate carinu.
Što da dam 15 evra, za mene, ženu i dete, pobuni se glasno jedan Rom: Imam samo lične stvari, mnogo je brate, nema se. Ja imam samo ovu torbu i pampers, buni se i mlada Romkinja s bebom u krilu. Kako vas bre nije sramota, di vam je solidarnost, ljuti se gospođa u bundi. Jel treba da dreždimo na granici i stradamo zbog vas, grdi ih i žena s trajnom i vadi petaka: Evo za mene, Miško, ko skuplja? Šofer se opet hvata za mikrofon i strpljivo obrazlaže da oni, to jest majstori, nemaju ništa s tim, da neko od putnika dođe i uzme plastičnu čašu i onda zaređa kroz autobus i skupi pare. Čovek s roletnama spremno skače i nosi čašu kao štafetu do repa autobusa i nazad, ubacuju i Romi što su se bunili, a skupljač širi 10 evra i kaže: Evo i ja dajem za mene i ženu.
Da li zbog čaše ili zbog sitnih sati, Mađari nas ne teraju iz autobusa, sem ona četiri Roma koje su i Nemci izvodili, pa ih posle malo natezanja vraćaju u autobus. Vozači nas teše da se još samo malo strpimo s klozetom, staće, kažu, čim uđemo u Srbiju, ima fin hotel odmah posle granice. Posle skoro 25 sati vožnje, ulazimo u domovinu i prvi put od Holandije, čujemo jel ima neko nešto za carinu. I prvi put ujedinjeni, svi složno odmahujemo glavom. Majstori drže reč i staju kod lepog hotela, koji, naravno, ne radi, zamandaljen. Pu, ovo ne može da se desi u EU, kaže gospođa u bundi, valjda smetnuvši s uma da je do granice sa Srbijom pljuvala po istoj, ali je stupivši na rodnu grudu, odjednom promenila ploču. Kako je ovde prljavo i zapušteno, graknu zapanjeno i žena s trajnom, a lepo sam je čula kako kao vergl objašnjava da za Srbiju putuje jednom mesečno, otkad je u penziji. Na dolaznoj autobuskoj stanici u Beogradu, na umorne putnike navaljuju nosači i taksisti, pljušte poljupci rodbine, koja se gura oko gepeka sa stvarima i raznosi ih.
Jesi preživela, šta je sledeće, pitaju me moji. Jesam, sad mogu i trans-sibirskom železnicom do Mongolije, kažem sumorno.
