Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   23.04.2019. 04:55
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Навијачка уметност | Супкултура
Гробарски романтизам

Сергеј Јесењин, Казимир Маљевич, Фридрих Ниче, тек су неки капиталци уметности и филозофије који су били ватрени навијачи, како су открили „гробарски треш романтичари“



Нико није описао проклетство навијачког живота као Сергеј Јесењин, који је у Исповести Партизановог хулигана певао како „намерно иде разбарушен, с црно-
-белим шалом као лампом у тмини“. Вечни жал за старим, бољим спортским временима – а за сваког правог навијача стара су времена боља - ненадмашно је опевао Едгар Алан По. Мрачан као будућност српског фудбала вапио је:
„Пророче ил’ створе вражји, ђаволе ил’ тицо, кажи, заклињем те Глазер Фрањом и Шпиц Илешом понајвише, дал’ ћу душу намучену приљубити на Хејселу, уз клуб озарен који сви ми снови снише, уз Партизан којем име војни генерали подарише?“
Ретке тренутке навијачке среће, пак, Васко Попа је преточио у чувене стихове „рефлектора твојих да није, не би било неба у нашем малом Храму“.

Сензационално откриће да су Јесењин, По, Попа и многи други капиталци историје књижевности били „гробари“, и да небројена поетска, ликовна, вајарска, филозофска и друга светски славна дела креативности заправо славе Партизан, заслуга је шачице ентузијаста – такви долазе само у шачицама – из навијачко-уметничког покрета „Гробарски треш романтизам“. ГТР је група која сваку популарну представу о навијачима као пробисветима изврће наопако. Пре свега другог, треба их представити.

„ГТР, поред мене, чине Иван Сарајчић, професор географије и хералдичар, затим Марко Трмчић, задужен за односе са јавношћу у Централном институту за конзервацију, посвећеном очувању културне баштине, Душан Михајиловић, саветник у британској амбасади и Дејан Зец из Историјског архива Београда“, каже оснивач ГТР Иван Ловрић, који није у сродству са аутором текста, а јесте свршени студент енглеског језика и књижевности.



ТРЕШ
Но, то није све. ГТР је недавно почео да издаје истоимени „часопис за уметност и филозофију“, а аутор једног текста у претходном броју био је глумац Сергеј Трифуновић. Пошто су претходни редови разбили, ваљда, прву линију масовне сумње у постојање мозга код навијача, ваља рећи шта ГТР збиља ради. „Гробарски треш романтизам“ зачет је када је Иван Ловрић, обожавалац лорда Бајрона и „свих таквих проклетника“, Бајроновом стиху „she walks like a beauty in the night“, додао „а ја живим за Партизан и ,фајт’“. Иван није хулиган, те не живи за „фајт“, али је идеја била сјајна, и експлодирала је у десетине препеваних песама, реинтерпретираних филозофских есеја и прерађених ликовних дела.

Биће да су управо ова последња од ГТР направила прво виртуелни, потом навијачки, а све више и културни феномен. Било је довољно Сабињанкама Пјетра да Кортоне, италијанског сликара из 17. века, заменити лица лицима Стевана Јоветића, Матије Настасића и Лазара Марковића, тројице Партизанових фудбалских талената које је клуб продао у иностранство тако младе да се умало радило о трговини белим робљем, и од Отмице Сабињанки добити Отмицу Партизанове деце. Једној слици Казимира Маљевича требало је само додати лик легендарног голмана Фахрудина Омеровића и ето ремек-дела Мерхуниса Омеровић прати сина Фахрудина у Београд, Железничка станица Добој, 1929.



РАСПОН
Тражећи инспирацију, момци из ГТР заиста су доспели „на крај света“. Час анатомије доктора Тулпа, Чаша апсинта, то је само загревање. Прави је изазов прославити Партизан радом кинеског сликара Вуа Чоа Буна.
„Почео сам да доживљавам професионалну деформацију. Који год филм да гледам и коју год књигу да читам, ја у томе видим Партизан. Не тражим, него видим. Ионако мислим да је Партизан више од самог спорта… Гробарство и романтизам иду заједно зато што су главне одлике романтизма претерана сентименталност и носталгија. Сви који навијају за Партизан носталгични су, и када прочитам Поа, Шелија, итд, ја видим и Партизан. То што су на терену радили Чава Димитријевић, Ђани Ћурчић, Петар Борота, само је експресија онога што је писао Бајрон“, како би то рекао Иван Ловрић.

Претеривање? Једино ако је претеривао и Данило Киш када је рекао да свака кап дриблинга Милана Галића може написати Илијаду. Ваља, дакле, и претерати, а пошто су гробарски треш романтичари успешно претерали и са Вуом Чоом Буном, било је неизбежно да одушеве и људе за које је концепт офсајда у фудбалу раван концептима квантне физике.

„Распон људи који нас прате веома је широк, као и структура фудбалске публике – од основаца, преко аутентичних хулигана, до уметника. На почетку нисмо размишљали о томе шта овиме желимо да постигнемо, то је била само наша визија Партизана, али временом смо постали феномен и за људе које не интересују ни Партизан, ни навијање, ни фудбал. Неколицина интелектуалаца које познајем, који декларативно навијају за Звезду, али сасвим неозбиљно, редовно купују наш часопис и, ако смем да кажем, сматрају га генијалним. Колико смо за навијаче Партизана, толико смо и за људе које занима уметност“, каже Иван.

Међутим, као што је ред за један савремени уметнички покрет, ГТР сада није више „ларпурлартистички“, има и вануметничке циљеве, а причом о томе долазимо и до тога зашто их је чувени сатиричар и илустратор НИН-а Срђан Ћешић без трунке сатире назвао „најзначајнијим уметничко-филозофским пројектом на друштвеној мрежи Фејсбук од њеног оснивања па до нестанка“.
„Сергеј Трифуновић је један од оних ,латентних’ партизановаца који су због свих с…. која се годинама дешавају на јужној трибини и у клубу престали да иду на утакмице. Добио је први број нашег часописа и у неком клубу га без прекида читао сат и по, и све време се смејао. Можда је циљ ГТР да те разочаране ,гробаре’ поново приближи Партизану.“

ГТР је већ успео у томе, што је изгледало вероватно колико и колективни прелазак везног реда Барселоне у Партизан. Ови момци су већ вратили Партизану понеког правог фанатика, иначе згађеног поделом „гробара“ у криминалне и плаћеничке кланове. Понеког ко зна ко су Илеш Шпиц и Фрањо Глазер, ко зна да је фудбал постојао и пре Лионела Месија, па чак и пре Дејвида Бекама, и да се не лоптају само лутке у златним копачкама, и какав је фудбалски значај легендарног дефанзивца Бајра Жупића, архетипског антихероја ГТР,  једног од ретких коме је успело да фаулира судију, и коме су обожаваоци осамдесетих посветили навијачки транспарент „Бог опрашта, Бајро не“. А ГТР мисли и на потомке.

„Нико нас не финансира и то што нас држи је одзив људи. Формира се критична маса, две стотине или три стотине људи који доживљавају Партизан као и ми. Ако двојица-тројица клинаца почну да читају Поа због нас, то ће бити пун погодак“.
Има ГТР, наравно, и својих контроверзи. Поготово њихове уметнине посвећене комшиници са Топчидерског брда „нису за малолетне“. Али – питали би „гробарски треш романтичари“- замера ли неко данас контроверзност Чарлсу Буковском, још једном очигледном „гробару“?


Група ЈНА

Братски пројект „Гробарског треш романтизма“ зове се Група ЈНА. Сваки „гробар“ коме су се смучиле навијачке песме спеване на народњачке и забавњачке мелодије, овај је панк--састав дочекао као… Па, као ГТР. Све су песме њиховог недавно објављеног првог албума препеви панк-химни бендова као што су Cock Sparrer, Toy dolls, Pennywise и слични.
„Ми смо веома добри пријатељи. Нема директне везе наших пројеката, није један настао из другог, али смо повезани пупчаном врпцом. То су братске ствари. А панк свирамо зато што тако доживљавамо гробарство“, каже Марко Трмчић, вокал Групе ЈНА.



Марко Ловрић



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Ивица Дачић, председник Владе Србије

Зар неко мисли да бих био сарадник нарко-клана за један блекбери телефон?

Прочитајте све мисли
bg