Grobarski romantizam

Niko nije opisao prokletstvo navijačkog života kao Sergej Jesenjin, koji je u Ispovesti Partizanovog huligana pevao kako namerno ide razbarušen, s crno-
-belim šalom kao lampom u tmini. Večni žal za starim, boljim sportskim vremenima a za svakog pravog navijača stara su vremena bolja - nenadmašno je opevao Edgar Alan Po. Mračan kao budućnost srpskog fudbala vapio je:
Proroče il stvore vražji, đavole il tico, kaži, zaklinjem te Glazer Franjom i Špic Ilešom ponajviše, dal ću dušu namučenu priljubiti na Hejselu, uz klub ozaren koji svi mi snovi sniše, uz Partizan kojem ime vojni generali podariše?
Retke trenutke navijačke sreće, pak, Vasko Popa je pretočio u čuvene stihove reflektora tvojih da nije, ne bi bilo neba u našem malom Hramu.

Senzacionalno otkriće da su Jesenjin, Po, Popa i mnogi drugi kapitalci istorije književnosti bili grobari, i da nebrojena poetska, likovna, vajarska, filozofska i druga svetski slavna dela kreativnosti zapravo slave Partizan, zasluga je šačice entuzijasta takvi dolaze samo u šačicama iz navijačko-umetničkog pokreta Grobarski treš romantizam. GTR je grupa koja svaku popularnu predstavu o navijačima kao probisvetima izvrće naopako. Pre svega drugog, treba ih predstaviti.

GTR, pored mene, čine Ivan Sarajčić, profesor geografije i heraldičar, zatim Marko Trmčić, zadužen za odnose sa javnošću u Centralnom institutu za konzervaciju, posvećenom očuvanju kulturne baštine, Dušan Mihajilović, savetnik u britanskoj ambasadi i Dejan Zec iz Istorijskog arhiva Beograda, kaže osnivač GTR Ivan Lovrić, koji nije u srodstvu sa autorom teksta, a jeste svršeni student engleskog jezika i književnosti.



TREŠ
No, to nije sve. GTR je nedavno počeo da izdaje istoimeni časopis za umetnost i filozofiju, a autor jednog teksta u prethodnom broju bio je glumac Sergej Trifunović. Pošto su prethodni redovi razbili, valjda, prvu liniju masovne sumnje u postojanje mozga kod navijača, valja reći šta GTR zbilja radi. Grobarski treš romantizam začet je kada je Ivan Lovrić, obožavalac lorda Bajrona i svih takvih prokletnika, Bajronovom stihu she walks like a beauty in the night, dodao a ja živim za Partizan i ,fajt. Ivan nije huligan, te ne živi za fajt, ali je ideja bila sjajna, i eksplodirala je u desetine prepevanih pesama, reinterpretiranih filozofskih eseja i prerađenih likovnih dela.

Biće da su upravo ova poslednja od GTR napravila prvo virtuelni, potom navijački, a sve više i kulturni fenomen. Bilo je dovoljno Sabinjankama Pjetra da Kortone, italijanskog slikara iz 17. veka, zameniti lica licima Stevana Jovetića, Matije Nastasića i Lazara Markovića, trojice Partizanovih fudbalskih talenata koje je klub prodao u inostranstvo tako mlade da se umalo radilo o trgovini belim robljem, i od Otmice Sabinjanki dobiti Otmicu Partizanove dece. Jednoj slici Kazimira Maljeviča trebalo je samo dodati lik legendarnog golmana Fahrudina Omerovića i eto remek-dela Merhunisa Omerović prati sina Fahrudina u Beograd, Železnička stanica Doboj, 1929.



RASPON
Tražeći inspiraciju, momci iz GTR zaista su dospeli na kraj sveta. Čas anatomije doktora Tulpa, Čaša apsinta, to je samo zagrevanje. Pravi je izazov proslaviti Partizan radom kineskog slikara Vua Čoa Buna.
Počeo sam da doživljavam profesionalnu deformaciju. Koji god film da gledam i koju god knjigu da čitam, ja u tome vidim Partizan. Ne tražim, nego vidim. Ionako mislim da je Partizan više od samog sporta Grobarstvo i romantizam idu zajedno zato što su glavne odlike romantizma preterana sentimentalnost i nostalgija. Svi koji navijaju za Partizan nostalgični su, i kada pročitam Poa, Šelija, itd, ja vidim i Partizan. To što su na terenu radili Čava Dimitrijević, Đani Ćurčić, Petar Borota, samo je ekspresija onoga što je pisao Bajron, kako bi to rekao Ivan Lovrić.

Preterivanje? Jedino ako je preterivao i Danilo Kiš kada je rekao da svaka kap driblinga Milana Galića može napisati Ilijadu. Valja, dakle, i preterati, a pošto su grobarski treš romantičari uspešno preterali i sa Vuom Čoom Bunom, bilo je neizbežno da oduševe i ljude za koje je koncept ofsajda u fudbalu ravan konceptima kvantne fizike.

Raspon ljudi koji nas prate veoma je širok, kao i struktura fudbalske publike od osnovaca, preko autentičnih huligana, do umetnika. Na početku nismo razmišljali o tome šta ovime želimo da postignemo, to je bila samo naša vizija Partizana, ali vremenom smo postali fenomen i za ljude koje ne interesuju ni Partizan, ni navijanje, ni fudbal. Nekolicina intelektualaca koje poznajem, koji deklarativno navijaju za Zvezdu, ali sasvim neozbiljno, redovno kupuju naš časopis i, ako smem da kažem, smatraju ga genijalnim. Koliko smo za navijače Partizana, toliko smo i za ljude koje zanima umetnost, kaže Ivan.

Međutim, kao što je red za jedan savremeni umetnički pokret, GTR sada nije više larpurlartistički, ima i vanumetničke ciljeve, a pričom o tome dolazimo i do toga zašto ih je čuveni satiričar i ilustrator NIN-a Srđan Ćešić bez trunke satire nazvao najznačajnijim umetničko-filozofskim projektom na društvenoj mreži Fejsbuk od njenog osnivanja pa do nestanka.
Sergej Trifunović je jedan od onih ,latentnih partizanovaca koji su zbog svih s. koja se godinama dešavaju na južnoj tribini i u klubu prestali da idu na utakmice. Dobio je prvi broj našeg časopisa i u nekom klubu ga bez prekida čitao sat i po, i sve vreme se smejao. Možda je cilj GTR da te razočarane ,grobare ponovo približi Partizanu.

GTR je već uspeo u tome, što je izgledalo verovatno koliko i kolektivni prelazak veznog reda Barselone u Partizan. Ovi momci su već vratili Partizanu ponekog pravog fanatika, inače zgađenog podelom grobara u kriminalne i plaćeničke klanove. Ponekog ko zna ko su Ileš Špic i Franjo Glazer, ko zna da je fudbal postojao i pre Lionela Mesija, pa čak i pre Dejvida Bekama, i da se ne loptaju samo lutke u zlatnim kopačkama, i kakav je fudbalski značaj legendarnog defanzivca Bajra Župića, arhetipskog antiheroja GTR, jednog od retkih kome je uspelo da faulira sudiju, i kome su obožavaoci osamdesetih posvetili navijački transparent Bog oprašta, Bajro ne. A GTR misli i na potomke.

Niko nas ne finansira i to što nas drži je odziv ljudi. Formira se kritična masa, dve stotine ili tri stotine ljudi koji doživljavaju Partizan kao i mi. Ako dvojica-trojica klinaca počnu da čitaju Poa zbog nas, to će biti pun pogodak.
Ima GTR, naravno, i svojih kontroverzi. Pogotovo njihove umetnine posvećene komšinici sa Topčiderskog brda nisu za maloletne. Ali pitali bi grobarski treš romantičari- zamera li neko danas kontroverznost Čarlsu Bukovskom, još jednom očiglednom grobaru?

Grupa JNA

Bratski projekt Grobarskog treš romantizma zove se Grupa JNA. Svaki grobar kome su se smučile navijačke pesme spevane na narodnjačke i zabavnjačke melodije, ovaj je pank--sastav dočekao kao Pa, kao GTR. Sve su pesme njihovog nedavno objavljenog prvog albuma prepevi pank-himni bendova kao što su Cock Sparrer, Toy dolls, Pennywise i slični.
Mi smo veoma dobri prijatelji. Nema direktne veze naših projekata, nije jedan nastao iz drugog, ali smo povezani pupčanom vrpcom. To su bratske stvari. A pank sviramo zato što tako doživljavamo grobarstvo, kaže Marko Trmčić, vokal Grupe JNA.