Koštana srž

Nije pomoglo, znači, što je u istom listu, novembra prošle godine, dr Rada Stijović objasnila da ne može biti „kostna“, jer ne kažemo ni „mastna“ ni „radostna“. Od imenice kost pridev glasi koštan(i), što ne znači samo „načinjen od kosti“, kao što neki misle, nego i „koji se odnosi na kost“ ili „koji se nalazi u kosti“. Šestotomni rečnik Matice srpske potvrđuje da je dr Stijović dala dobar savet. U njemu nalazimo kosni1 „koji se odnosi na kosu“, bez primera, kosni2 „koji se odnosi na kost“, s primerom „kosna tuberkuloza“, kostni nema, a pod koštan navodi se i izraz koštana srž, kako se oduvek kod nas govorilo. Ne znam zašto današnji lekari toliko vole da kažu „kostna srž“, ali izgleda da oni nisu glavni krivci. Pravopis iz 1960. prvi je propisao „kosni (prema kosa; drugo je kostni)“, „kostni (prema kost)“, što je preneto i u Pravopis Matice srpske iz 1993. U drugom izdanju Matičinog pravopisa (2011) kosni je ostavljeno za kosu, „kostni“ je s pravom izbačeno, a pod koštani dato je koštana srž, kao i u rečniku. U stvarnosti, pitanje je da li nam uopšte treba „kosni“ od kosa, jer takav pridev nikad nisam čuo, niti mogu da zamislim šta je to „kosno“ (boju kose sigurno niko ne bi nazvao „kosna boja“). Najbolje je držati se jednotomnog Rečnika srpskog jezika (drugo izdanje 2011), koji ne daje ni kosni ni kostni, a koštan definiše slično kao u šestotomniku, s nekoliko primera među kojima je prvi koštana srž.