Промени језик   Sitemap   Верзија за штампу   07.12.2019. 11:51
 НАСЛОВНА    АРХИВА    НИН ДИЈАЛОГ    САДРЖАЈ      ПРЕТПЛАТА    E-ПРОДАЈА 
 
Полемика | Одговор Ђиласу
Неодољиви шарм фиксног курса

У Србији држава негативно делује у свим својим улогама и зато за фиксни курс није довољно само резање трошкова

Валутни курс је за привреду оно што је температура за наше тело: одражава њено свеукупно здравље.  Да би курс био конкурентан и стабилан, не вреди лечити сам курс, мора се лечити привредни систем –  привреда је та која мора да постане конкурентна. Србији није довољно 18 месеци да то постигне, као што г. Ђилас наводи у скорашњем интервјуу у Политици. Да би се „температура оборила“  мора се радити на самим темељима привредног система, а то би „лечило“ и штошта друго: ситну и крупну корупцију, мрзовољу шалтерских службеника, јавашлук,  а изнад свега елиминисала би се могућност некажњеног непоштовања уговорних обавеза – поготово када је држава у питању. Као што сам нагласила у разговору са новинарком НИН-а, на који се Г. Ђилас (недовољно прецизно) позива: пакет фискалних резова никако није довољан услов за одрживост фиксног курса. Резови ће повећати конкурентност привреде на неко време, али промене морају бити много дубље ако желимо привреду способну да потом остане конкурентна, без промена курса.

Како се постаје „конкурентном привредом“? Почнимо од тога како се то не постаје: конкурентност привреде не може се повећати субвенционисањем извозника. Субвенције неко плаћа, и њихови трошкови, као и сви други трошкови једног друштва, уграђени су у конкурентност његове привреде. Конкурентност привреде може се повећати само на један од два начина: или тако што ће се повећати њена продуктивност — дакле да са постојећим трошењем направимо више производа које онда можемо јефтиније да продамо, или тако што ће бар неко у друштву, а боље је свако — државна администрација, произвођачи, власници капитала, пољопривредници, пензионери — мање да троши. Г. Ђилас је у праву што почиње свој програм фискалним мерама које смањују трошкове државе. И економисти се најчешће усредсређују на контролу трошења: држава нам је превелика (и јесте) а зараде, ма како мизерне, још увек су превисоке да се изборимо на глобалном тржишту (и јесу). Но, заборавља се да је Србија резала трошкове већ више пута. Оно што Србија није кадра јесте да обезбеди да трошкови поново не нарасту. На пример, Србија је више пута смањивала порезе на зараде, али би потом пораст зарада, који се није базирао  на реалним економским параметрима – појео већи део тако добијене конкурентности.

Ниједно друштво не може да смогне снаге да се жртвује - да смањи зараде које сматра праведним и смањи сопствена  очекивања од државе – ако не може рачунати с тим да ће потом постојани и убедљиви раст продуктивности наградити ту жртву.  Замислимо конкурентност као маказе чија једна оштрица су трошкови, а друга продуктивност привреде. Онда, Србија мора да се усредсреди на другу оштрицу – на реформе које ће јој омогућити трајни раст продуктивности. Није ни то лако, али биће обилато награђено јер економски потенцијал Србије је реално много већи од оног што она сад остварује.

У нормалним условима у савременим привредама продуктивност  стално расте јер тржишна дисциплина тера сваког тржишног учесника да се стално труди и довија како да постигне више са оним што има. А  важна је и улога државе. Она свиме што ради делује на привреду, макар само зато што је терети порезима, којима покрива своје трошкове. То дејство може бити и врло директно, као што је случај са предузећима у државном власништву – она су део привреде. Очигледно је да кад држава њима добро управља, директно доприноси порасту продуктивности привреде; у супротном је директно, али и индиректно, умањује. Но, држава има своју „продуктивност“ и када не учествује директно у привредној активности. На пример, Србија може привреду да терети хиљадама цариника и шпедитера чији посао је да оптерећују и успоравају промет робе, а може и да упрости регулативу, смањи број цариника и шпедитера, и запосли ефикасне (добро обучене) спољнотрговинске представнике у посланствима, који ће да помажу српској привреди да се пласира. Очигледно је да је у другом случају држава за исте паре имала много „продуктивнији“ ефекат. Још један пример био би избор између тога да се новац који се издваја за образовање користи за „производњу“  мањег броја потребних и квалитетних кадрова, или великог броја потпуно бескорисних.

Ипак, кључ је у тржишној утакмици, тј. дисциплини. Захваљујући њој данас се човечанство храни, облачи и превози уз улагање само делића ресурса који би за то били потребни пре сто година. Нема те државне мудрости и организације која може да замени њене грађане кад сви преузму иницијативу и усредсреде енергију да ураде оно што је у њиховој моћи како би покупили награду која им обећава веродостојно тржиште. Због тога је изузетно важно да у тржишној утакмици за све делују иста правила, једнако и предвидљиво — и да та правила награђују штедњу, креативност, продуктивност, и преузимање ризика како би се они повећали. Није реч о „суровој строгости“, већ о стриктном поштовању правила. Пример Шведске најбоље показује да друштво може да пригрли и измакне из игре оне које сматра слабим и недовољно конкурентним  за ту утакмицу. Шведска радикално мења тржишну расподелу дохотка у корист оних којима је тржиште мање наклоњено. Међутим, Шведској не пада на памет да се меша у саму утакмицу, да недоследно примењује правила игре, и тиме преусмери енергију привреде са конкуренције на камчење помоћи од државе.

Српска држава није као Шведска. У Србији држава негативно делује на продуктивност и тржишну дисциплину у свим својим улогама. Као пример државе као учесника на тржишту, ПКБ је изузетак. По правилу предузећа у реструктурирању не само да немају позитиван допринос, већ гутају енергију (и ресурсе) привреде, као црне рупе. Уместо да држава буде најпоузданији платиша у земљи, она је извор ланаца неплаћања који и најдисциплинованије доводе до тога да не могу да изврше своје обавезе. Јавна предузећа су највећи учесници на српском тржишту, и као таква њихове јавне набавке, уз државне, у потпуности диктирају садржај и ритам економске активности у земљи. То не би био проблем кад би јавне набавке награђивале квалитет и продуктивност. Пошто то није случај, држава и у тој улози делује као црна рупа која поништава и усисава креативну енергију тржишта, замењујући је неким другим правилима понашања. Као регулатор, држава често одмаже уместо да помаже економску активност. Што је још важније, често своју снагу користи да некажњено избегава поштовање правила игре која би требало да штити. Није необично, нити кажњавано, да се нова власт у некој општини просто одрекне уговора које је претходна власт, формално легално, потписала са „својим“ приватницима. И коначно, стижемо до расипништва – српска држава оптерећује привреду и друштво, а заузврат нуди им неупотребљиве кадрове, здравствену заштиту за коју мора два пута да се „плати“ и слично.

Рекла бих да је господин Ђилас у свом искуству са ПКБ-ом открио и колики је наш расути економски потенцијал, и да је за његову активацију потребно „поправити“ државу. Међутим, греши ако мисли да је може „поправити“ тиме што ће да умножи то своје искуство.  Чак и ако занемаримо чињеницу да би држава у којој добре одлуке зависе од онога који њоме управља била добра само дотле докле је он на власти, управљање личном интервенцијом мора пасти на тесту кад-тад, јер се политички лидери налазе у „шизофреној улози“ заступања друштвеног интереса и интереса своје странке. Ко од наших политичара може да каже да би био у стању да смањи плате и пензије 15 одсто како би одбранио фиксни курс, после неког спољног удара три месеца пред изборе, баш зато што је то у интересу Србије?

„Добра“ држава није она чији лидери добро одлучују, већ је то она која ограничава поље одлучивања својих лидера тако што законима, процесима и процедурама штити јавни интерес, и тако што их присиљава да поштују правила игре која важе за све. Такву државу политички лидери могу да граде само уз помоћ, заправо под будним оком, ангажманом, и притиском јавности, тј. елите. (Није довољно преписивати европске законе.) Дакле, то политичари сами, свакако, не могу. Но, улога државника је да препозна каква нам је држава потребна, и први корак је да јасно обавеже себе и своју странку да ће радити на њеној изградњи.

Дакле, програм – ДС-ов или било које друге странке,  који би  омогућио да се успостави одрживи фиксни курс – тј. трајна способност Србије да унапређује своју продуктивност – морао би да почне од успостављања принципа, критеријума, процедура које би политичарима и странкама унапред везали руке у доношењу многих одлука.  У нашем случају - у одлучивању о конкретном фискалном програму, по којим критеријумима би г. Ђилас бирао како да постигне уштеде у најављеном пакету фискалних мера? Коме би био мајка, а коме маћеха?  Критеријуми морају бити експлицитни и проверљиви.  Затим, како развијамо програме подршке привреди? Требало би формулисати експлицитне развојне визије (и то ставити на тест гласача) а затим експлицитне критеријуме, процедуре, за развој конкретних програма и мерила провере резултата при имплементацији, као што сам детаљније објаснила у
свом тексту (први део текста, можете прочитати овде). И напокон, као најважније, а релативно лако спроводљиво, мора се затворити простор за произвољно деловање државе на тржишту.

Најављује се  посебна подршка извозу и пољопривреди. Можда су разлози за избор те две области очигледни, али се поставља питање по којим критеријумима ће се одлучивати коме и како тачно треба  помоћи? Како ће јавност да проверава да није у питању критеријум партијске припадности? Затезање тржишне дисциплине, макар само почетно, од нарочите је важности, а може и да произведе брзе ефекте. Оно захтева озбиљније спровођење низа мера које убрзавају извршење, наплату, стечај, али пакет мера мора да почне од  дисциплиновања плаћања саме државе. У том случају није довољна воља индивидуалних политичких лидера, већ се оне морају међусобно ограничити државним програмским документима који их терају да раде конзистентно на реализацији прокламованих циљева.  Као што имамо прилику да видимо ових дана, док Министарство економије и финансија настоји да смањи заостатке у државним плаћањима, истовремено се оглушује о ЕПС-ове финансијске потребе. Оне, пак, у највећој мери проистичу из тога што цена енергије већ више година не покрива трошкове, што значи да ЕПС пребацује део својих обавеза на остатак привреде.  Озбиљан програм мера могао би да најави како ће се држава обавезати да промени ово понашање – на пример, да се предложи суперзакон према којем ће свако кашњење државе невољни поверилац моћи скупо и лако да наплати. Кад би неко на српској политичкој сцени понудио овакав програм, српско друштво, и цивилно друштво посебно, имало би могућност и обавезу да се озбиљно лати посла да прати и држи такву политичку опцију за реч, и излаже произвољност сваког другачијег програма руглу.

Док се таква опција реалистично не појави на јавној сцени Србије, ваљало би отворити другачију дебату: да ли је инфлационо циљање (таргетирање) најбоља метода тржишног одређивања курса за Србију, или би ваљало да прелистамо закључке најновијих истраживања која показују да се за привредни раст у свету ипак најбоље показују методе које у прилично већој мери стабилизују курс него што је то код нас случај?  На тај начин, и привредници и становништво добили би већу стабилност и предвидљивост курса, а шпекуланти мало мање зараде.

ГЛОСА

У Србији држава негативно делује у свим својим улогама и зато за фиксни курс није довољно само резање трошкова





Кори Удовички, директорка Центра за високе економске студије, бивша гувернерка НБС



Share on Facebook 

Постојећи коментари (0)| Пошаљи коментар

Приступ за чланове
  Корисничко име
  Лозинка
 
  Запамти ме на овом рачунару
Постаните члан! Региструјте се овде
Изгубили сте Лозинку? Кликните овде
Мисли
bg

Томислав Николић, председник Србије

Никада нисам био комуниста и много сам замерао Титу на начину на који је водио унутрашњу политику, али сам у једној својој председничкој кампањи рекао да бих волео да спољну политику водим као Тито.

Прочитајте све мисли
bg