Blagovesti na Parti

Sajmovi knjiga su stecište čudnovatih ljudi. Prošle godine, našao sam se u delegaciji u Lajpcigu. Drugog sajamskog jutra, jedan pisac ispričao mi je ovu priču. Rođen sam i odrastao u M. U mladosti, upoznao sam u tom gradu devojku, Helenu Piper. Poznavali smo se tek petnaest dana, a roditelji je odvedoše u Crnu Goru. Te dane zauvek ću upamtiti. Živela je u kući na obodu gradskog trga, u prizemlju bila je biblioteka onog grada. Na zidu iznad zasvođenog ulaza sa stubovima, nalazio se mural sa prikazom čoveka što kroti propetog konja. Helenin je prozor bio pored žvale koja je obuzdavala zasopljenog konja i kad god bih video devojku kako se nalakćuje na ragastov, ugledao bih i glavu one plemenite životinje uzdama spojene sa gospodarom. Valjda je Helena zbog toga ostala toliko uticajna na mene; čini mi se da sam je od samog početka doživljavao kao osobu koja kontroliše moj poriv za begom. One davne godine, jedne je večeri dopustila da joj ešarpa sklizne sa vrata i polegne na me dok sam prolazio ulicom. Tu ešarpu čuvam među svojim najintimnijim dragocenostima. Zapamtio sam taj gest, pa sam sledećeg dana potražio Helenu. Dodire naših ruku doživesmo kao pričešće. Izrazio sam joj svoju strasnu posvećenost. Posvedočila je da između nas ima duboke privlačnosti i da nikada ne može zaboraviti na tu činjenicu. Plava joj je kosa vijugala niz bele kosti ramena, oble grudi snažno su se nadimale pri svakom udisaju. Čini mi se da sam u tom času u uglovima njenih očiju opazio čestice kristala. Da je u ono doba u meni bio čovek današnjice, mislim da bih je uzeo na tom mestu. Video sam je poslednji put na onom prozoru, dan uoči njenog odlaska i pozvao je da siđe. Poklonio sam joj narukvicu koju sam platio dinarima zarađenim teškim radom na arheološkoj iskopini. Dao sam da se na poleđinu ugravira tekst: Heleni. Amato. Želeo sam ispasti vešt, skrativši u potpisu latinsku imenicu za jedno slovo. Devojka je otišla brzo, lupnuvši vratima na ulazu. Osećao sam da je više neću videti. Prošlog oktobra, našao sam se u Frankfurtu, u sličnoj družini. Jednog popodneva, otišli smo na proslavu kod prijatelja iz Bugarske. Požudno smo ispijali crno vino doneseno iz Dalmatinske zagore, dar hrvatskog ambasadora u čast partija. Bio sam na putu vrtoglavog uspeha, udvarajući se zanosnoj mladoj Bugarki. U pozni sat, osetih kuckanje po ramenu. Čula sam da si ostao sam, reče. Setih se: plava joj je kosa vijugala niz bele kosti ramena... Oh, ti... Davno već, čuo sam od nekog crnogorskog tajkuna da se udala za uglednog političara u Nemačkoj. To je sve što sam saznao u međuvremenu. ‘Sve devojke ne stigosmo a starost nam dođe’, nasmejah se. Zatresla je glavom i poljubila me u obraz; bejaše joj se dopao citat. Gde si odseo, upita. Hotel porodice Jung, soba 307, odgovorih. O, pa to je blizu, mogli bismo da odemo na neko mirnije mesto, pa ću te odbaciti do hotela, reče. Mahnuo sam prisutnima i izašao za njom, osećajući srditi pogled Bugarke na svom potiljku. Heleninom smehu nije bilo kraja. Koncem večeri odvezla me je svojim skupocenim automobilom do hotela. Kad sam iskoračio sa sedišta, povukla me je za revere, čvrsto se pripivši uza me. Još sam osećao ukus njene kože, kad sam za sobom zatvorio vrata sobe. Žene političara su često usamljene do ubogosti. Jedan poznanik je od toga napravio karijeru. Istuširao sam se i zgotovio hladan nes, potom zapalio cigaretu. U sobama se nije smelo pušiti, ali za to nisam hajao. Osećao sam se izvanredno. Ah, nakon toliko vremena! A onda je ona pokucala na moja vrata. Ujutru sam pronašao ceduljicu na uzglavlju. Žurio sam na nastup i nehajno sam je zametnuo. Tek sinoć, u restoranu na reci Parti, do mene je došla vest. Primetio sam da upirete pogled u zanosnu Turkinju koja se iznenada umešala u našu grupu. Ta osoba donela mi je ovo kratko pismo. Hoćete li ga, molim vas, pročitati, dragi profesore? One noći, u Frankfurtu, trebalo je da znaš da se ništa ne događa slučajno. Ni naš susret, ni moj dolazak u tvoju sobu... Kroz mnogo godina, u času kada budem prilazila da mu čestitam inauguraciju, kazaću svom sinu ko mu je otac. Biće to divan predsednik Nemačke i moj poklon tvojoj usamljenosti, dragi Amato.