Папа, светац, цар и генерал


Писале су ми две лекторке. То је већ охрабрујућа чињеница, јер показује да лекторска професија није изумрла, као што би се могло помислити читајући понеке листове и слушајући говор на радију и телевизији.

Лекторка Мирјана се чуди како сам на овом месту, пре две недеље, могао написати да се име Фрања „међу Србима не употребљава“. То је, подсећа она, не само име чувеног свеца него и цара који је 68 година владао једном од највећих европских монархија. Очигледно се нисам довољно прецизно изразио. Хтео сам рећи да се име не употребљава за именовање деце (тешко бисте нашли Србина који жели да му син буде имењак покојног генерала Туђмана), а не да се уопште не помиње у Србији.

Лекторку љути што сам написао да није погрешан облик Фрања, како су новог папу претежно звали у медијима ових дана, мада у Правописном речнику пише „свети Фрањо Асишки“ и „Фрањо Јосиф“. Ни ја нисам за кршење правописних правила, али овде није реч о њима, него о речнику у коме, од петнаестак хиљада одредница, вероватно још понека може да се измени и дотера. У мојим гимназијским уџбеницима писало је да се аустријски цар звао Фрања Јосиф, а верујем да су га тако звали и његови српски поданици у Војводини (док су га Хрвати звали Фрањо Јосип).

Хрвати кажу Пајо Патак, Перо Дјетлић, Мишо, Владо, Боро, ујо, зеко, некадашњи „фијат 750“ код њих се звао фићо, док је код нас Паја, Пера, Миша, Влада, Бора, уја, зека, фића. Стога ми се чини логично да кажемо Фрања, без икакве жеље да било папу, било свеца, било аустријског цара преобраћамо у православље.
Друга лекторка такође пише о поштовању Правописа, али ћемо то морати да оставимо за следећи број. 



Иван Клајн