19.04.
2024.
Koliko košta poljoprivredno zemljište u Srbiji: Gde je najskuplja, a gde najjeftinija parcela
Prosečna cena po hektaru prošle godine bila 8.200 evra a dostizala i maksimalnih 50.000 evra.
Što se tiče Ministarstva zdravlja, javna rasprava je gotova i Zakon o zaštiti prava pacijenata bi trebalo do kraja aprila da se nađe u skupštinskoj proceduri. To bi bilo to, saslušane su primedbe, poneka je usvojena i obećan je još jedan evropski zakon koji će nas učiniti građanima sveta. Ako bismo sitničarili, trebalo bi pomenuti da javna rasprava možda i nije bila tako javna i dostupna baš svima aktivisti raznih udruženja pacijenata su saznavali da je u njihovom gradu održana tek kada bi predstavljači Zakona bili dovoljno daleko da više ne čuju primedbe, a i novinari su uglavnom tek nakon rasprava od Ministarstva dobijali saopštenja da je održana.
Ali, ono što nam je predstavljeno baš lepo zvuči: imaćemo čak 11 prava u svojstvu pacijenata, osam novih, od kojih se ističu pravo na preventivne mere, na kvalitet pružanja zdravstvenih usluga, a i na drugo stručno mišljenje pre nego što se donese odluka o daljem toku lečenja. Problem je što ništa od obećanog nije primenljivo, a sam Zakon, prema mišljenju Agencije za borbu protiv korupcije, u sebi sadrži niz odredbi sa rizikom da dovedu do korupcije. Recimo, član 7, stav 1. glasi: Utvrđeno je pravo pacijenta na dostupnu zdravstvenu zaštitu u skladu sa zdravstvenim stanjem, a u granicama materijalnih mogućnosti sistema zdravstvene zaštite. Ali nije utvrđeno ko je taj koji određuje da li će izdvojiti toliko i toliko para za nečiju bolest, da li će za svakog izdvojiti isto ili će zavisiti od nečije lične procene. Ograničenje u vidu zdravstvene zaštite, po mišljenju Agencije, ne samo da krije rizik od korupcije već je i u suprotnosti sa Evropskom poveljom o pravima pacijenata. Baš kao što je u suprotnosti i sačuvana odredba o slobodnom izboru lekara koja se obavlja pod prinudom (nema overene knjižice iako je građanin platio sve doprinose za zdravstveno osiguranje) , uz uslov da se bira isključivo u državnom domu zdravlja.
KAZNE
A da bi se osiguralo da se prema pacijentima postupa na adekvatan način, tu je i zaštitnik njihovih prava, koji će po novom zakonu iz zdravstvene ustanove biti izmešten u lokalnu samoupravu i to pod novim imenom savetnik za zaštitu prava pacijenata. To znači da budžet nije predvideo sredstva za njegovo radno mesto, da ako na lokalu nema novca onda nema ni savetnika, a i da će pacijenti imati malo koristi od saveta jer za savetnika nije predviđena nikakva kazna ako ne radi svoj posao, baš kao što nije predviđena ni za koga ko prekrši prava pacijenta. Uglavnom, dobićemo zakon po kome ćemo saznati šta bi bilo lepo da priuštimo pacijentima, kada bi bilo moguće i kada bi nadležni bili ljubazni sami od sebe.
Marina Mijatović, direktorka nevladine organizacije Pravni skener, ističe da je njena organizacija najveći broj prigovora uputila za postupak pred zaštitnikom, i dodaje: Najveći problem u dosadašnjem radu zaštitnika je njegova nesamostalnost i zavisnost u radu, nedostatak obuke i adekvatne edukacije. Efekti rada se ogledaju jedino u pojedinačnom rešavanju problema kršenja prava pacijenata. Ne postoji sistemsko rešavanje, što znači da se iste greške ponavljaju. Prema Zakonu o zdravstvenoj zaštiti, evidentiraju se i unose u izveštaj samo prigovori koji su pisani ili oni koje zaštitnik, na zahtev pacijenta, zabeleži. Usmeni i oni koji su dobijeni telefonom se ne evidentiraju, kao ni postupak zaštitnika u takvim situacijama. Na ovaj način u izveštaju, koji se podnosi direktoru i Ministarstvu zdravlja, prikazuje se manji broj prigovora od broja koji je realan u praksi. Prema našim istraživanjima, na osnovu prigovora do sada je sankcionisano samo nekoliko zdravstvenih radnika. Samo izmeštanje zaštitnika neće doprineti poboljšanju zaštite jer je potrebno detaljno urediti sve segmente zaštite i usvojiti zakon koji je primenljiv u praksi.
Ni pravnici koji se bave zdravstvom, ni lekarska udruženja i sindikati, ni udruženja pacijenata nisu zadovoljni ponuđenim rešenjima iz jednog osnovnog razloga ne valjaju nam sistemski zakoni (Zakon o zdravstvenoj zaštiti i Zakon o zdravstvenom osiguranju) i uz njih se prava pacijenata ne mogu regulisati jednim nižim zakonom.
Krovni, sistemski zakoni su puni koruptivnih odredbi koje legalizuju konflikt interesa i samim tim teško obespravljuju pacijente. I umesto da ove koruptivne zakone menja pod hitno, Ministarstvo već godinu dana razglaba i predlaže jedan hijerarhijski niži sektorski zakon kao rešenje za zaštitu prava pacijenta. Jasno je da je ovakav zakon unapred osuđen na neuspeh jer ne postoje ni kadrovski ni finansijski potencijali da se implementira. To je providan pokušaj da se izbegne suštinsko menjanje koruptivnog ambijenta u zdravstvu uz pravljenje iluzije da se nešto menja a da sve koruptivne sprege i mehanizmi ostanu netaknuti, kaže Draško Karađinović iz Doktora protiv korupcije.
Kako bi sve to moglo da izgleda u praksi možemo da zamislimo i sami, čak i ako nismo maštoviti. Recimo, imamo pravo na drugo mišljenje, ali kako stoje stvari za prvo nam je potrebno oko četiri meseca. U slučaju ozbiljne bolesti imamo li vremena za još četiri ili šest meseci, koliko će biti potrebno da do njega dođemo? Ili, imamo li pravo da znamo svoju dijagnozu? Navodno imamo, sem ukoliko doktor ne proceni da možda i nemamo, a nigde nije definisano na osnovu čega će on tu procenu vršiti.
SISTEM
Da će ceo zakon na kraju biti mrtvo slovo na papiru, baš kao i stotinu drugih zakona koje smo doneli, stav je dr Dragana Cvetića, predsednika Sindikata lekara i farmaceuta Srbije. Ako imate situaciju kao što je naša: gužve, beskrajne liste čekanja, nedostatak opreme, relativno loše plaćene ljude u zdravstvu, probleme sa lekovima i činjenicu da ljudi ne mogu da ostvare svoja prava, onda nam ništa ne vredi zakon. Pravo pacijenta se štiti tako što će on u optimalnom roku moći da ostvari medicinsku pomoć na najbolji način. A to znači da lekar neće kao sada pregledati 60 pacijenata dnevno već 25, što ovim zakonom nije predviđeno. Kada se sistem postavi kako treba, onda on garantuje ostvarenje prava, a zakon je tu samo da sankcioniše kada se sistem narušava, a kod nas nisu predviđene sankcije. Čak i da jesu, ne znam kako bi to pomoglo, kaže dr Cvetić i daje nam primer za besmisao sa kojim ćemo se suočavati.
Recimo, pacijent izađe iz bolnice i dođe kod izabranog lekara po lekove koji su mu propisani na bolničkom nivou. Međutim, lekar ne može da ih prepiše jer Fond ima svoj pravilnik o lekovima, koji ih ne predviđa. Onda pacijenta upućuje da ih kupi o svom trošku, što pacijent odbija jer mu je prepisana adekvatna terapija, jer je osiguran i jer ima pravo na najbolje lečenje. Pacijent ne shvata i ima pravo da ne shvata zašto taj lek ne može da dobije, a lekar je prinuđen ili da se objašnjava sa njim ili da mu prepiše lek, pa kad dođe inspekcija Fonda, da ga plati iz svog džepa, kaže dr Cvetić.
Novi zakon neće omogućiti ni bolji pristup lečenju, ni lekovima, ali po svemu sudeći neće se ni obazirati na vreme koje zdravstvo besomučno troši svakom pacijentu. Pravni skener je, po svemu sudeći neuspešno, predlagao da se zakonom predvidi odgovornost sestre na šalteru ili lekara u slučaju nepoštovanja prava pacijenta na svoje vreme. Pravo na poštovanje pacijentovog vremena se najviše krši prilikom pregleda u primarnoj zaštiti. Pacijent je dužan da zakaže pregled i da dođe u dom zdravlja u određeno vreme. Međutim, u praksi se ne poštuju zakazani termini (zloupotreba hitnih slučajeva jer ni u jednom aktu nije definisano koji su to hitni slučajevi u primarnoj zdravstvenoj zaštiti). Kada je u pitanju zakazivanje pregleda u sekundarnoj i tercijarnoj zaštiti, liste čekanja na operacije više su vezane za dostupnost zdravstvene zaštite. Ovo pravo se ističe kao najbitnije i uvek je prvo na listi prava pacijenata. To se može videti i u Nacrtu zakona o pravima pacijenata.
Ali, ni deklarativno pravo na dostupnost zdravstvenoj zaštiti, ni uvođenje sankcija za njihovo kršenje neće pomoći, smatra dr Cvetić koji kaže: Šta vredi i da me kazne što nekog nisam primio na vreme, kada je lista čekanja tolika da ja nemam gde da ubacim pacijenta.
Interesantno je napomenuti da su tokom javne rasprave prihvaćeni izvesni predlozi za izmenu Zakona, ali samo sporedni najbitnije primedbe nisu usvojene. Zbog toga se svi naši sagovornici slažu da, ukoliko ovakav Zakon bude usvojen, niti će biti primenljiv, niti će prava pacijenata biti adekvatno zaštićena. Jednostavno, lista prava ne znači ništa ako ne postoji mehanizam njihove zaštite i mogućnost da se sankcioniše zdravstveni radnik koji je povredio određeno pravo.
