Kuršum

Zvali smo ga Kuršum, jer je bio iz nekog zabitog planinskog sela pored Kuršumlije. Niko se nije trudio da mu zapamti ime. Stigao je sa ostalim regrutima, preplašen i ozbiljan u naumu da oduži svoju obavezu prema otadžbini koja je pucala po loše skrojenim šavovima. Tek posle nekog vremena primetili smo da Kuršum ima govornu manu i rečnik trogodišnjaka. Onih par stotina reči koje je koristio bile su siromašne, poput kraja iz kojeg je stigao. Veći deo dotadašnjeg života proveo je u planini, sa stokom, govoreći nemuštim, životinjskim jezikom. LJude je retko sretao, još ređe sa njima razgovarao. U četi se teško uklapao. Ćutao je, sedeći po strani, i gledajući šta drugi rade. Pokušavao sam da mu se približim kroz razgovor, ali je bio gorštački oprezan prema svakoj pridošlici. Video je u meni lopova koji je došao da mu ukrade ovcu. Ipak, posle nekog vremena prihvatio je razgovore, čak mi se činilo da im se raduje. Drugi su ga zaobilazili i bilo mi ga je iskreno žao. Premda, ni ja nisam imao o čemu da razgovaram sa njim. Bila mi je dovoljna čistota njegove duše. Zadirkivanja i neslane šale su pratile Kuršuma od prvog dana. U okolnim zemljama besneo je rat. I, premda smo bili bezbedni, čuvajući prestonicu od vazdušnih napada neprijatelja koji nije imao avijaciju, osećali smo podmuklo prisustvo rata. Bili smo napeti i svaka šala je razgaljivala naše mlade, obesne duše, željne šarenog života. U vojsci, tom drevnom izumu besprizornih, postoji nepisano pravilo da stariji vojnici maltretiraju mlađe remce, uz prećutni blagoslov starešina. Novopridošli regruti su zbunjeni i misle da je to normalno. Odmah se prihvate ribanja klozeta, pranja posuđa, čišćenja spavaonica, uređivanja dvorišta... Jedne večeri je Kuršum, tada već stariji vojnik, ostao sam u spavaonici sa nekoliko mlađih remaca. Bila je to idealna prilika da se nekoliko preplašenih i ogorčenih dečaka, predvođenih jednim umišljenim siledžijom, osvete za sva poniženja u prethodnih nekoliko meseci. Kolovođa koji je sa sobom u vojsku doneo maloletnički dosije, počeo je da viče na Kuršuma da bi ga zaplašio. Kuršum je u trenu premro od straha koji ga je načisto paralisao. Ubrzano je disao i ispuštao isprekidane šumove nalik ropcu. Potom ga je nasilnik naterao da jede pikavce. On je pokorno uzeo pepeljaru i zagrabio iz nje nekoliko opušaka. Gutao je pikavce i širio nozdrve poput tihe, uplašene životinje. U njegovim mutnim, suznim očima video se ogromni strah. Nije se branio, nije protestovao, niti se svađao sa mučiteljem. Nije umeo čak ni da zaplače. Samo je drhtao poput lista na vetru i širio debele, mesnate nozdrve. Ostali vojnici su ćutali. Neki su se čak i smejali. Maltretiranje se ponovilo još nekoliko puta, a potom sasvim prestalo. Kao da je nasilnik shvatio svoju grešku. Ili mu je naprosto dosadilo. U bojazni da me rulja ne odbaci i zbog straha za vlastiti ponos, nisam pomogao Kuršumu kojeg su besprizornici ponižavali. Kasnije sam se stideo zbog toga, ali me je bilo sramota da to priznam sebi. Kajanje je ostalo do danas. I stid. Uporno sam pokušavao da se nekako iskupim za vlastiti kukavičluk pred Kuršumom. Provodio sam dosta vremena u njegovom društvu, zasmejavao ga i šalio se sa njim. On je bio vedar i bezbrižan, kao i pre. Nije mi zamerao što mu nisam pomogao kada su ga drugi maltretirali. On nikome ništa nije uzimao za zlo. NJegovo praštanje je bio istinski zaborav niščeg duhom. Kao da mu je nasilje koje je pretrpeo bilo normalno i svakodnevno. Ili je možda nasilje koje je sudbina sprovodila nad njim, stvorivši ga takvim kakav je bio, bilo gore i veće od bilo kakve uvrede koje bolesni ljudski um može da smisli? Šta su predstavljali šamari, ćuške i pogrde, naspram ruganja prirode nad ljudskim bićem lišenim uzvišene lepote i inteligencije? Trebalo mi je mnogo vremena da shvatim i nasilnika. Alfa siledžija se nikada nije kupao sa nama tokom godinu dana vojnog roka. Da li se plašio da će biti ismejan? Da li je iz vlastitog straha koji nije umeo da kontroliše, maltretirao druge ljude oko sebe? Bog jedini zna... A Bog je nedostupan. I ćutljiv – kao i uvek...