Poslednja kosovska bitka

Foto AFP

Kombinat Trepča, nekadašnja zlatna koka Srbije, danas je školska ilustracija sve složenosti odnosa Beograda i Prištine. Dok se u Briselu i u dva parlamenta usklađuju varijante primene potpisanog sporazuma, bez prejudiciranja statusa, mnogobrojni Albanci i Srbi, čija su domaćinstva zavisna od ovog kombinata, nadaju se konačnom rešenju statusa Trepče. Jer ruda leži, a posla nema. Preduzeće je jedno, a u stvari su dva. I Kosovska agencija za privatizaciju vodi u dokumentima Rudarsko-metalurško-hemijski kombinat kao jednu kompaniju, nad kojom u celosti nema upravu, dok će Srbi sa severa Kosova reći da je Trepča albanska taman koliko je Kosovo Srbija. Problem kompanije koja bi svojim rudnim potencijalima mogla da hrani celo Kosovo, a svojevremeno je zapošljavala 17.000 ljudi, u petnaestogodišnjem pravnom vakuumu našao se i u Savetu bezbednosti UN, u Evropskom parlamentu, u mnogim nacionalnim parlamentima članica EU, na međunarodnim sudovima, i na kraju pred briselskim pregovaračima. U međuvremenu, produktivnost je manja nego tridesetih godina prošlog veka, a većina radnika Trepče reći će da je u toku kalendarske godine više meseci provela kod kuće nego na poslu.

Trepča je jedina kompanija pod administracijom Unmika na Kosovu, ali to ne mora da se čita kao dobra vest, jer je Kosovska poverilačka agencija preuzela upravu, koja je po proglašenju nezavisnosti faktički poverena Kosovskoj agenciji za privatizaciju. Unmik nikada nije zvanično prihvatio nadležnost ove agencije, ali je i ne osporava u meri u kojoj Srbija to očekuje. Trepča Sever i Trepča Jug funkcionišu kao dve odvojene firme, sa dva žiro-računa i dva menadžmenta.

STAGNACIJA
Nakon što je Bernar Kušner, tadašnji šef Unmika, 2000. godine na silu preuzeo Trepču izgovarajući se lekarskom etikom koja mu ne dozvoljava da još makar jedan dan zbog dece i trudnica toleriše zagađenost koju stvara Trepča, do 2006. godine, obema celinama je rukovodio jedan Unmikov direktor. Potom je rukovođenje povereno lokalnom menadžmentu - Srbinu na severu, Albancu na jugu. Albanskoj strani pripada čak 70 odsto Trepče, i bogatija ležišta, koja se ne eksploatišu, a proizvodnja se održava samo u severnom delu kompanije. Kakav je potencijalni gubitak od te stagnacije najbolje govori podatak da se u jednom od najbogatijih rudnika na jugu, Starom trgu, u periodu od 1988. do 1994. godine proizvodnja petostruko smanjila, a od tada svi rudnici koji su ostali da rade ostvaruju pet odsto proizvodnje iz osamdesetih godina, kada se proizvodilo 45.000 tona koncentrata olova i 42.000 tona koncentrata cinka godišnje. Ukupna proizvodnja se devedesetih smanjila čak 20 puta, a za godinu dana, između 1989. i 1990, broj radnika se, takođe, smanjio sa 13.261 na dramatično malih 5.720. U zvaničnim dokumentima KAP stoji da je 2006. godine, 9.400 radnika, od čega 6.500 Albanaca i 3.900 Srba, registrovano kao bivši radnici. Trepča je dužna da plati 39.000 evra za penzije i 10.500 za stipendije, svakog meseca, piše u izveštaju KAP.



RUDNICI
Jedno od najvećih nalazišta olova i cinka u Evropi imalo je 1999. godine prihod od 200 miliona dolara, dok danas ima dug od oko 150 miliona evra. U vlasništvu Trepče je preko 30 rudnika, od kojih su svega četiri na teritoriji sa većinskim srpskim stanovništvom. Južno od Ibra su bogatija ležišta i to su Stari trg, Zijača, Ajvalija Badovac, Kišnica i Novo brdo, objašnjava profesor Dragoman Rabrenović, direktor Geološkog zavoda Srbije. Trepčini pogoni na teritoriji severnog Kosmeta uključuju rudnike - Crnac, Belo brdo, Žuta Prlina, otvoreni kop Koporić, dve flotacije (jedna instalirana 2012) u Leposaviću i metalurgiju u Zvečanu. U njima je pokušala da se uposli većina srpskih radnika otpuštenih iz Trepče, u junu 1999. godine, a najveći broj od današnjih 3.290 i danas, dok ne radi, prima minimalne mesečne naknade od Srbije. Od tog broja je 1.200 realno zaposlenih, objašnjava za NIN Jovan Dimkić, generalni direktor srpskog dela Trepče. Oni su angažovani na proizvodnji u rudarstvu, u rudnicima Crnac i Belo brdo i flotaciji u Leposaviću, koja je radila u kontinuitetu od 2005. godine, i na proizvodnji u Metalurgiji olova u Zvečanu, kao i u pratećim delatnostima: transport, laboratorija, institut, obezbeđenje, administracija, ishrana radnika. Dimkić opisuje da se radnici mesečno smenjuju u obimu i na radnim mestima, čime se ublažava socijalna nedaća.

Proizvodne aktivnosti finansiraju se u potpunosti iz sopstvenih sredstava bez subvencija, iz ma kojeg izvora, i bez mogućnosti kreditnog zaduženja kod poslovnih banaka. Prinuđeni smo da i neophodne investicije za održavanje procesa proizvodnje realizujemo isključivo iz sopstvenog profita. Kompanija ima finansijski samoodrživu proizvodnju uz punu likvidnost i pravovremeno servisiranje finansijskih obaveza prema dobavljačima. U rudarskoj proizvodnji prisutan je trend povećanja fizičkog obima. Od 2006. godine 82.800 tona, do 2012 160.000 tona.

Prema poslednjim procenama Svetske banke vrednost mineralnih rezervi na Kosovu je 13,5 milijardi evra, a udeo rudnika olova Trepče u njima je tri milijarde evra. Preostali kapacitet rude je navodno oko 29 miliona tona, od čega 999.000 tona čini olovo, 670.000 tona čini cink, a 2.200 tona zlato. Profesor Dragoman Rabrenović kaže da u Trepči, pored olova i cinka, ima još srebra, bizmuta, zlata, kadmijuma, germanijuma, selenijuma, telura, indijuma, talijuma i drugih retkih elemenata koji spadaju u elemente industrije visoke tehnologije. U poslednjih pola veka izvađeno je i prerađeno skoro polovinu dokazanih geoloških rezervi. Približno 2,1 milion tona olova, 1,4 miliona tona cinka, 2.600 tona srebra, 4.000 tona bizmuta, devet tona zlata, 1.700 tona kadmijuma. Rabrenović podseća da se u Starom trgu nalazio čuveni muzej minerala osnovan 1966, koji je do temelja pokraden septembra 1999. godine. Među raritetnim mineralima bio je jedinstveni vivijant, mineral neprocenjive vrednosti.

VLASNICI
Fond za razvoj Srbije većinski je vlasnik Trepče, ali u KAP za NIN kažu da je to preduzeće u restrukturiranju. Takođe, u Agenciji tvrde da nije bilo privatizacije delova Trepče, iako je ona često najavljivana. Poslednji put, prodaju je najavljivao tadašnji zamenik kosovskog premijera Bedžet Pacoli, koji je navodno nameravao da ekskluzivno pravo eksploatacije da princu od Kenta. Neki drugi ministri su kasnije tu vest demantovali. U prethodnih deset godina, kompanije iz Kombinata Trepča su postepeno faktički privatizovane. Kosovska poverilačka agencija je po takozvanom spin of metodu iznajmljivanja nepokretnosti na period od 99 godina, a na osnovu Unmik regulative, izdvojila iz sastava Trepče fabrike boja i lakova Ekstra iz Vučitrna, nakita Famipa iz Prizrena i industrijskih baterija iz Peći. Istovremeno, rukovodstvo severnog dela i srpska vlada, potpisali su 50 miliona dolara vredan sporazum o preradi otpadnog materijala Trepče, koji je Unmik pozdravio, a Kosovska poverilačka agencija zaustavila njegovo sprovođenje. Da zvanična Unmikova nadležnost nad kombinatom nema mnogo veze sa realnošću, a posebno ne sa odlukama vlasti u Prištini koje se svojski trude da opstruišu poslovanja severne Trepče, a očigledno ništa manje i južne u kojoj zaposlenih oko 900 ne radi ništa, kazuju česta sprečavanja severa da prodaje robu.

Po proglašenju nezavisnosti i pride usvajanjem novih zakona u kosovskom parlamentu, pred Vrhovnim sudom Kosova pokrenut je postupak uknjiženja pravnih lica koja su odvojena od Trepče na nove vlasnike, što je sud odobrio. Srpska strana i Unmik su se žalili, kao i mnogo puta do sada, a sva je prilika da će odgovore o privatizaciji Trepče, koje, kako tvrde u KAP, nije ni bilo, dobiti prvo u Briselu, a potom od suda. 

Milutin, Gering i Unmik

Eksploatacija rudnika u Trepči počela je u doba kralja Milutina u 14. veku, a vađenje rude nastavljeno je i u Otomanskom carstvu. Nakon Prvog svetskog rata, Britanci su 1927. godine osnovali kompaniju Trepča Mines Limited i otvorili novi rudnik. Tokom Drugog svetskog rata, upravu preuzima kompanija u vlasništvu Hermana Geringa, a potom je, kao i druge, ova firma nacionalizovana .Procvat osamdesetih zamenjen je sunovratom devedesetih.
U međuvremenu, naslednici nekoliko predratnih vlasnika Trepče, poput porodica Savčić i Acović, rehabilitovani su i žele da učestvuju u raspodeli. Međunarodna uprava je 2008. godine saopštila da je za nju jedina važeća struktura vlasništva Trepče ona prema kojoj je 25 odsto kombinata u društvenom vlasništvu, 66 odsto u rukama Fonda za razvoj Srbije, dva odsto ima EPS i po nešto više od dva odsto Jugobanka, Beobanka i Progres. Kod Agencije za privredne registre od 2010. godine upisana je RMHK Trepča a. d. Zvečan u restrukturiranju, u čijem vlasništvu Fond za razvoj učestvuje sa 54 odsto, Dunav banka Zvečan sa 11,14 odsto, Generaleksport sa 6,7, progres, Jugo i Dunav banka sa manje od dva procenta.

Ugovor sa Amerikancima

U trenutku kada su se nedavno u glavnom gradu Belgije vodili teški pregovori o tome kako primeniti potpisani sporazum, u Nemanjinu 11 stigao je direktor američke kompanije New generation power s kojim je rukovodstvo severne Trepče potpisalo ugovor o saradnji. Taj dogovor shvaćen je i kao pokušaj opstruisanja pregovora, premda je verovatnije da je bio ne preterano uspešan pokušaj osnaživanja pregovaračke pozicije Srbije. Već neko vreme, međutim, ispostavlja se da Vlada Srbije vodi preliminarne pregovore sa konzorcijumom koji predvodi ova kompanija na projektu razvoja biomase, hidro, i solarne energije. Prvi rezultat tih dogovora je ugovor koji su potpisali Čirindživ Katurija i Jovan Dimkić.

Ovom ugovoru prethodila su dva sporazuma protokola o saradnji koje je, u ime Vlade Republike Srbije, ranije potpisao ministar prirodnih resursa, rudarstva i prostornog planiranja, Milan Bačević, sa državom Ilinois, i sa kompanijom NGP. Ugovor o poslovno-tehničkoj saradnji Trepče i NGP je prirodan sled ovih sporazuma. Obe strane su svesne i nedefinisanog pravnog statusa kompanije na KiM. U tom smislu NGP konzorcijum je nagovestio i skori sastanak i razgovor u Prištini, na istu temu, kaže Dimkić, u čijem odgovoru je i razrešenje dileme koju je uneo ambasador SAD u Prištini kazavši da Stejt department nije pozdravio dogovor, kako je to kazao ministar Bačević, nego je upozorio NGP da je za SAD Kosovo nezavisna država. Dimkić kaže da ugovor ne predviđa konkretne projekte, jer to treba biti definisano nakon izrade zajedničke studije, a da je njegova najveća vrednost u konačnoj zainteresovanosti i mogućnosti investicija. Kompanija iz Čikaga, inače već ima dogovor o razvoju hidropotencijala na Drini sa Republikom Srpskom vredan 1,3 milijarde evra, a u fokusu njenih poslova su obnovljivi resursi.

Od giganta do patuljka

Nekada je na severu Kosova, uključujući i delove južno od reke Ibar, skoro svaka porodica imala bar jednog člana koji je bio zaposlen u Trepči. Radilo se u tri smene, a trgovci su robu nabavljali u skladu sa tim kad radnici ovog kombinata dobijaju platu. Danas je većina delova Trepče zapuštena, a na kapijama nema više gužve kao nekad kada su radnici u smenama dolazili i odlazili sa posla.

Dragana J. (50) majka dvoje dece, kaže da od kraja rata 1999. radi u Trepči povremeno, tj. da je na rotaciji. To znači da je pozivaju kada ima više posla i tada prima oko 250 evra. Onda kada ne radi dobija od države Srbije minimalac 11.000 i 30 evra od Trepče: Poslednjih dvadeset godina Trepča se rasprodaje, a radnici od toga nemaju ništa. Ovde jedino može da pomogne neko ko bi uložio u novu opremu i pokrenuo zajedničku proizvodnju i na jugu Kosova i ovde kod nas. Sada i mi i oni kuburimo, a ruda leži neiskorišćena.

Interna šala u Kosovskoj Mitrovici je da je dobro što Trepča ne radi u punom kapacitetu, jer vazduh nije više zatrovan, kao dok je fabrika stalno radila. U grad su se vratile ptice i manje je slučajeva rođenja beba sa olovom u krvi, što je ranije bilo alarmantno. Iako bi ljudi voleli da u Trepči ima posla, nadaju se da će se voditi računa o tome da vazduh ne bude zagađen, kao nekada kada je Mitrovica bila najzagađeniji grad u Evropi.

Miloš R. (42) je treća generacija rudara, zaposlen u rudniku Crnac, opština Leposavić. On veruje da je ugovor sa američkom kompanijom dobar i da Srbija želi da pokrene Trepču. Samo sa Amerikancima treba da radimo, jer to je garant da Albanci neće preuzeti deo Trepče i rudnike koji su ovde na severu. Očekujem da se pokrene proizvodnja u većem obimu i da kao nekad imamo posla. I meni se dešava ovih godina da ne radim, jer skoro svi idemo na rotaciju, nekad radimo, nekad ne.

A inženjer rudarstva u penziji A. D., albanske nacionalnosti, seća se kako se nekad radilo: Nekad se znalo da ako radiš u Trepči, imaš dobru platu. Svi smo čuvali tu fabriku i radili u tri smene. Ovo poslednjih godina je tužno. Zapuštene hale, mašine više za otpad nego za rad. Kako neko misli da jednim ugovorom reši sve probleme? Pa, ja se borim penziju da dobijem, koju sam u Trepči zaradio, jer Beograd i Priština ni to nisu regulisali, a pričaju o novim radnim mestima. Živim od 65 evra koje dobijam kao nadoknadu za stare osobe i to je sve.
Osim fabrika i rudnika, Trepča je nekad imala i sportske klubove u Kosovskoj Mitrovici, bazen u Zvečanu i odmarališta na moru u Crnoj Gori. A, kako ljudi doživljavaju godine propadanja ovog kombinata, govori rečenica kojom opisuju Trepču: Od giganta, do patuljka.