Arhitektura bede

Život na ivici je ne samo zanimljiva, već i veoma dragocena knjiga koja dokumentovano razbija svaku iluziju o lepotama i bogatstvu Beograda između dva svetska rata, kako se o tome danas sve češće lamentira. Jer, glavni grad Kraljevine Jugoslavije naseljavalo je blizu osamdeset odsto sirotinje, stanovništva na ivici bede! Arhitekta Zlata Vuksanović Macura je to dokazala knjigom čiji je podnaslov Stanovanje sirotinje u Beogradu od 1919.-1941. Za nju je sagovornica NIN-a 2012. dobila nagradu na Salonu urbanizma i nagradu Ranko Radović, a u martu ove godine i nagradu Salona arhitekture.

Danas se često može čuti da bogati žive na Dedinju, Senjaku, Vračaru... sirotinja je na periferiji? Kako je bilo između dva rata?

Može se govoriti o sirotinjskim delovima grada, o sirotinjskim naseljima, ali se može govoriti i o sirotinjskim enklavama u centru grada. Nisu samo bogati živeli na Terazijama. Tu ste mogli da nađete najveću sirotinju, kao i u blokovima oko Knez Mihailove, ili na Dedinju. Pomešanost sirotinjskog i bogataškog sveta je bila vrlo prisutna. Naravno, postojali su izrazito sirotinjski delovi grada kao što su Jatagan mala, Pištolj mala, ali i Dušanovac, odnosno Predgrađe Petra Mrkonjića (sada početak Braće Jerkovića), Voždovac, Savinac, Grantovac...

Da li je tako danas?

Dobrim delom jeste. I dalje postoji socijalni miks između sirotih i bogatih i to je prednost Beograda u odnosu na neke druge evropske prestonice. Beograd je danas ogroman prostorno i siromašni žive na celoj teritoriji.



Kako biste, kao arhitekta, opisali stanovanje ljudi na ivici bede?

Ako imate situaciju da u 16 kvadratnih metara živi njih osmoro, odraslih i dece, onda je to minimum minimuma. Još ako nema struje, vode, nizak je plafon, pitate se koliko je tu bilo kubnih metara vazduha. Sam način gradnje kuća, stanova, odavao je sirotinju. To su retko bile zgrade na sprat, uglavnom prizemne kuće od priručnog materijala, koje su zidali sami vlasnici uz pomoć komšija.

Koliki je bio procenat sirotinje u Beogradu u tom vremenu?

Na osnovu svih raspoloživih podataka, može se reći da je bilo između 70 i 80 odsto siromašnog stanovništva koje je jedva sastavljalo kraj sa krajem. Slobodan Vidaković, tadašnji urednik Beogradskih opštinskih novina, jedan svetao lik zahvaljujući kome danas imamo mnogo dragocenih podataka, informacija i fotografija kako se u Beogradu živelo između dva rata, potvrđuje ove procente. On je, inače, zapisao i ovu rečenicu: Beograd je do Prvog svetskog rata bio grad činovnika, a posle rata grad sirotinje. Do Prvog svetskog rata Beograd je imao oko100. 000 stanovnika, a pred Drugi svetski rat oko 300. 000 žitelja. Delom su to bile izbeglice, ali je bilo i onih iz jednako siromašne Srbije i iz drugih siromašnih krajeva. Sirotinja je zapravo bila i prostorno raspoređena u celom Beogradu.



Koliko su bogati ljudi toga vremena pomagali sirotinju, jer se često govori da su oni bili veliki zadužbinari?

Jesu bili zadužbinari, ali to ne znači da su pomagali siromašne. Veoma je mali broj primera poput gospođe Perside Milenković koja je imala kuću u Kolarčevoj ulici. Bila je veoma bogata i pomagala je Crkvu, Univerzitet, trgovačku omladinu, a dala je novac da se sazida jedna kuća sa 16 stanova za prestoničku sirotinju. Ta kuća je bila iza Autokomande, u Tabanovačkoj ulici, i srušena je šezdesetih godina kada su zidali solitere. Imamo i primer porodice Jaćimović koja je imala veliku ciglanu na današnjoj Cvetkovoj pijaci. Oni su pomagali svojim radnicima koji su tu bili zaposleni. Davali su im besplatno građevinski materijal, ciglu, crep da sazidaju kuće u kojima bi stanovali. Malo je, veoma malo dokaza, odnosno podataka o pomoći siromašnima od strane bogatih. Pojedini bogataši su davali pomoć za narodne kuhinje, za tzv. zimsku pomoć, što je bila neka vrsta besplatne zimnice, ali sve je to bilo više propagandno nego što je bila suštinsko rešavanje problema. Ako neko daje novac za bolnicu, a radnici rade u uslovima koji su bili užasni, ako nemaju krov nad glavom, ako umiru od bolesti, onda je to pre licemerje nego filantropija.

Taj period o kome pišete je zanimljiv i po tome da je za tih dvadeset godina Beograd imao i dvadesetak gradonačelnika. Koliko su oni, uopšte, imali vremena da rešavaju ovaj problem?

To su bile konstantne promene vlasti koje nisu stigle da se ustale, tačnije zbog toga nije moglo da dođe do formiranja sistema koji će biti podrška u rešavanju socijalnih problema. Najduže je gradonačelnik Beograda bio industrijalac Vlada Ilić koji je lepo živeo, a njegovi radnici nisu bili te sreće. Mada ga danas hvalimo, iako podaci nisu skloni tome. Kad je reč o rešavanju ovih problema o kojima govorimo, nijedan od tih ljudi nije ostavio nikakav lični pečat.

Kako biste opisali današnji, arhitektonski oblik beogradske sirotinje?

U Beogradu i dalje imate ostatke iz tog vremena, stanove od sobe i kujne, zajednička dvorišta, skromne kućice od dve sobe sa dvorištancetom. Ne može se govoriti o arhitektonskoj prednosti tog nasleđa, to je istorija grada. Mnoga od tih dvorišta zamenjuju višespratnice, nažalost, jednako ružne.



Beograd ima najlepše zgrade upravo između dva rata, koje svedoče o bogatstvu onih koji su ih gradili?

One su uglavnom u centru grada. Međutim, ako zađete u unutrašnjost blokova, videćete da to nije baš sve tako svetlo i raskošno. Ponegde to više deluje kao dobra fasada kojom su vlasnici želeli da pokažu svoj materijalni status. Naravno, treba znati da mereno u okvirima evropskih prestonica u Beogradu i nije bilo mnogo velikih bogataša. Oni su bili bogati u lokalnim okvirima i merilima, sem Miloša Savčića koji je bio industrijalac, gradonačelnik Beograda, ministar, i jedan od deset najbogatijih ljudi u Evropi. Mnogi znaju da je njegova kuća bila u Užičkoj 15, koja je oduzeta njegovim potomcima i u kojoj je posle Drugog svetskog rata stanovao predsednik Jugoslavije Josip Broz Tito, a potom i predsednik Srbije Slobodan Milošević.

Šta je, po vašem saznanju, osnovna razlika između perioda o kome ste pisali, i ovog posle Drugog svetskog rata?

Posle Drugog svetskog rata društvo se uzdizalo, postajalo je imućnije, imali smo i izražen srednji sloj, ali ono što je nepromenjeno je romska populacija koja je i danas jednako na margini društva kao i onda. U tursko doba smo u Beogradu imali razne mahale, grčku, tursku, srpsku, romsku... koje su se vremenom izgubile. Danas su jedino ostale romske mahale koje su prepoznatljive, etnički čiste, i u njima su uslovi stanovanja veoma loši. Te romske mahale veoma se razlikuju od slike grada. A u osnovi je činjenica da populacija ljudi jednostavno nije uklopljena u život grada, kao što nije bila ni u vremenu između dva rata. Utoliko je nebriga današnjeg društva, odnosno vlasti, ozbiljnija. U Beograd je puno ljudi izbeglo tokom devedesetih, naročito sa Kosova, i oni takođe imaju uglavnom loše uslove života. Odnos vlasti prema sirotinji između dva svetska rata i odnos vlasti prema sirotinji danas je veoma sličan. U oba slučaja izostaje briga o toj populaciji i onda i danas. Stalno se pokreću neka pitanja tim povodom, formiraju se komisije, neko vreme se priča da će se uraditi ovo i ono, ali se problem izgubi u vremenu i ništa se ne uradi. Kao što se u onom vremenu bežalo od nekih tema i problema, čini mi se da se veoma slična situacija prepoznaje i danas.